From Wikipedia, the free encyclopedia
Hiperhidroza, (engl. ), je prekomerno i nekontrolisano znojenje koje prevazilazi potrebe normalne termoregulacije ili termohomeostaze organizma.[1]
Prekomerno znojenje, je značajan medicinski problem, najčešće prisutan kod mlađih ljudi. Osobe sa hiperhidrozom ne mogu se smatrati bolesnicima u pravom smislu te reči, jer preterano znojenje nije bolest, već stanje od kojeg se ne umire, ali predstavlja za pojedice značajan psihološki i socijalni problem... „Osobe sa hiperhidrozom izbegavaju kontakte sa drugim osobama zbog stalno vlažnih dlanova, nose široku tamnu odeću kod pojačanog znojenja ispod pazuha, polako se povlače u sebe, postaju nesigurne, otuđujući se od društva...“(dr Ivan Kuhajda)
Hiperhidroza se najčešće javlja još u detinjstvu ili pubertetu, gotovo svakodnevno u obliku nekontrolisanog prekomernog znojenja dlanova, pazušnih jama, lica i tabana. Kako Svetska zdravstvena organizacija smatra da zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već i socijalno i psihološko blagostanje, hiperhidrozu ipak možemo smatrati jednom vrstom bolešću.[1]
Ljudsko telo poseduje oko četiri miliona znojnih žlezda (lat. glandula sudoriferae), od kojih je oko 3 miliona ekkrinih znojnih žlezda, a ostatak su apokrine i apoekkrine žlezde.[2] NJihovi otvori se nalaze na površini kože, u najvećem broju, na dlanovima, tabanima, pod pazuhom i u preponama. Znojne žlezde su u obliku cevčica smotonih u koturiće (loptice), u ukupnoj dužini od oko 4 km i ukupnoj površini od 1000 m², i smeštene su u koži u blizini granice korijuma i potkožja, i bogato su prožete velikim brojem kapilara.[3]
U telu čoveka postoje tri vrste znojnih žlezdi; ekkrine, apokrine i apoekkrine. One su raspoređene po čitavom telu i pod snažnim su emotivnim, termičkim i nervnim uticajima.[4]
Male, (ekkrine) znojne žlezde, (u koje spada 3/4 znojnih žlezdi) nalaze svuda po po površini tela i izlivaju znoj direktno na površinu kože. Znoj koji one izlučuju je bezbojna tečnost, bez mirisa, koja služi za regulaciju telesne temperature odavanjem toplote procesom isparavanja. Najveća koncentracija ekkrinih znojnih žlezda je u koži nogu i čelu, a nešto manje na rukama i obrazima. Inervacija ekkrinih žlezdi potiče od post-ganglionih senzitivnih vlakana u kojima je acetilholin njihov glavni terminalni neurotransmiter. Ova vlakna su pod direktnom kontrolom centra za znojenje u hipotalamusu .[4]
Velike (apokrine) znojne žleze izlučuju znoj sa karakterističnim mirisom (zbog naknadne kontaminacije) i nalaze se kod čoveka u pazušnoj jami, oko genitalija, čmara i nešto manje oko pupka. Sekret izlivaju uz folikul dlake neposredno ispod površine kože (iznad lojnih žlezda), koji zbog naknadne izloženosti dejstvu bakterija, krvi, urina, fecesa, u navedenim regijama tela poprima karakterističan miris. Kod sisara i primata apokrine žlezde oslobađaju feromone koji imaju značaj za seksualno raspoznavanje polova odnosno tela majke, kao i u drugim interakcijama životinja. Uloga apokrineih žlezda kod ljudi je nepoznata.
Znoj se sastoji od 98-99 procenata vode i 1-2 procenata drugih materija (amonijaka, masnih kiselina, soli mlečne kiseline, natrijum-hlorid-kuhinjska so (najviše zastupljen), enzimi itd). Kontinuirana sekreciju znoja kod čoveka, (koju reguliše fiziološki mehanizam za termoregulaciju i održavanje ravnoteže elektrolita i vode u slojevima korneuma), stvara u koži potrebnu vlažnost i na taj način joj obezbeđuje dobru taktilnu (osećajnu) sposobnost i elastičnost.[4]
Uloga znojnih žlezdi i znojenja u organizmu se ogleda u sledećim fiziološkim procesima:
| Procesi | Gubitak toplote u (%) na 21 °C |
|---|---|
| Radijacijom ili kondukcijom | 70 |
| Isparavanjem znoja | 27 |
| Disanjem | 2 |
| Izmokravanjem i defekacijom | 1 |
Znojenje, organizam ljudi i nekih životinje (npr. majmuni, konji, mazge), koristi kao jedan od osnovnih fizioloških mehanizama za termoregulaciju (odavanje toplote procesom isparavanja znoja). Znojenje je drugi po značaju proces u organizmu čoveka i životinja za odavanje toplote (vidi tabelu desno). Isparavanjem jednog grama vode (znoja) odstranjuje se oko 0,6 kkal toplote. Znatna količina vode koja potiče iz znoja i drugih izvora ispravanja čini neosetan gubitak tečnosti iz organizma koji iznosi 50 ml/čas. U procesu akklimatizacije organizam čoveka može izgubiti i do nekoliko litara znoja na sat ili do 10 litara dnevno. Sa porastom sekrecije znoja (npr. u hiperhidrozi) povećava se i količina izlučenog znoja koja najčešće nije usklađena sa brzinom ispravanja (koja zavisi i od temperatrure okolnog vazduha), što dovodi do toga da se znoj sliva po manjoj ili većoj površini kože tela dok potpuno ne ispari.[5]
Učešćem u procesu regulacije temperature u organizmu, znojenje omogućava održavanje stalnih uslova u unutrašnjoj okolini ćelije-ili funkciju homeostaze..
Primarna hiperhidroza se podjednako javlja kod žena i muškaraca, prosečne starosti od 25 do 64 godina, u oko 2,8%-3% opšte populacije.[6]
Prema istraživanju sprovedenom u SAD, 2004. godine,[7] najveća učestalost hiperhidroze evidentirana je kod bolesnika u dobi između 25 i 65 godina (od 3,5% do 4,5%), a najniže u dobi od 12 godina (0,5% -0,7%). Prosečna starost bolenika sa hiperhidrozom bila je 25 godina, sa značajnim razlikama u lokalizaciji hiperhidroze na telu u različitim starostim grupama. Tako se izolovana hiperhidroza dlanova, prosečno najčešće javljala kod trineestogodišnjaka, izolovana pazušna hiperhidroza kod devetnaestogodišnjaka, a istovremena hiperhidroza na dlanovima, ispod pazuha i u drugim oblastima kod dvadesetdvogodišnjaka.
Lokalizacija znojenje (prema sprovedenim studijama u svetu) je različita između pojedinih populacija;[8]
Prema novijim istraživanjima, dokazano je da hiperhidroza ima genetičku predispoziciju, što potvrđuju podaci da se u 25-50(65)% slučajeva hiperhidroza javlja i kod jednog ili više članova iste porodice.[9][10] U studiji iz 2006, istraživači sa univerziteta „Saga“ iz Japana navode da se primarni genetički lokus hiperhidroze dlanova ruku nalazi u mapi hromozoma na lokaciji 14q11.2-q13.[11]
Kod nekih osoba heperhidroza se može javiti u ranom detinjstvu, obično u pubertetu, nakon koga bolest najčešće nastavlja svoj tok sa stalnim pogoršanjem simptoma.[6]
Hiperhidroza u predelu pazuha nešto je češća kod žena, a nogu kod muškaraca.[12]
Hiperhidroza može imati izražen negativan uticaj na normalan život ljudi sa preteranim znojem izazivajući kod njih brojne fizičke socijalne i psihičke probeleme:[13] U istraživanjima za procenu fizičkih socijalnih i psihičkih posledica koje hiperhidroza izaziva kod obolelih u svakodnevnoj praksi se koriste razne „skale“-upitnici, kao npr. dole navedena za procenu pazušne hiperhidroze;
| Kako ocenjujete ozbiljnost promena u pazušnoj hiperhidrozi? | Bodovi |
|---|---|
| Znojenje u pazuhu je neprimetno i ne utiče na moje svakodnevne aktivnosti | |
| Primetio sam pojačano znojenje u pazuhu, koje je podnošljivo, ponekad mi smeta u svakodnevnim aktivnostima | |
| Znojenje u pazuhu mi izaziva mnoge neprijatnosti, često utiče na moje dnevne aktivnosti | |
| Znojenje ispod pazuha je za mene nepodnošljivo i stalno mi smeta u svakodnevnim aktivnostima |
Pacijenti koji pate od hiperhidroze imaju brojne fizičke probleme zbog stalno vlažna odeće i obuće. Povećana vlažnost može da izazove maceraciju kože i na njenoj površini nekontrolisanu kolonizaciju i razmnožavanje brojnih mikroorganizama (bakterija, virusa i gljivica). Povećana kolonizacija mikroorganizama kod osoba sa hiperhidrozom izaziva; u predelu pazuha oštećenje kože i pojavu bromhidroze (neprijatanog mirisa), na stopalima žarišnu keratolizu (infekciju kože stopala koju karakterišu promen nalik erozijama kože), najčešće izazvanu gram-negativnim bakterijama. Vlažan ili osušen znoj uništava odeću i obuću promenom njenog izgleda, boje i kvaliteta i pacijentima stvara velike materijalne troškove za pranje, hemijsko čišćenje i kupovinu nove odeće i obuće.
Stalna prisutnost vlažne i osušenim znojem prekrivene odeće i obuće, kao i neprijatan zadah znoja kod velikog broja pacijenata sa hiperhidrozom stvara brojne socijalne i psihološke probleme.[14] U jednoj studiji o problemima znojenja sprovodenoj u SAD kod više od 50%, ispitanika sa hiperhidrozom evidentiran je pad samopouzdanja, u 38% ispitanika osećaj neprijatnosti u svakodnevnom životu, u 34% izraženo nezadovoljstvo, a u 20% ispitanika znaci depresije. Osećaj nelagodnosti u socijalnom okruženju evidentirano je u 90% ispitanika sa hiperhidrozom dlanova, a 40% ispitanika je imalo različit stepen psiholoških poremećaja direktno povezanih sa njihovim simptomima.[15]
Preko 70% osoba sa hiperhidrozom kako bi izbeglo ove probeme menja odeću 2-3 puta dnevno. Pacijenti sa hiperhidrozom dlanova, konstantno brišu ruke odećom ili peškira, a rukovanje izbegavaju kad god je to moguće, jer na licu drugih osoba uočavaju znak uzbuđenja i nelagodnosti da se rukuju sa njima, što kod njih izaziva dodatnu anksioznost koja postaje dodatni faktor za još jače znojenje (izazivajući tzv. začarani krug pozitivne povratne informacije). Oko 77% pacijenata pokušava da izbegne rukovanje, a 17% u toku obavljanja svakodnevnih radnih zadataka mora da nosi rukavice.
Izražena hiperhidroza dlanova može imati snažan negativan uticaj na svakodnevni život i profesionalne aktivnosti tih osoba. Znoj na dlanovima ovim osobama otežava upotrebu muzičkih instrumenata (sviranje na gitari, violini i klavijaturama), korišćenje elektronskih uređaja (na kojima oštećuju tastaturu ili izazivaju čak i koroziju metalnih delova), rad sa važnim papirima, crtežima, dokumentima, na kojima ostavljaju tragove ili razmazuju mastilo ili boju kapljicama znoja. Oko 95% bolesnika navodi da je zbog znojenje dlanova imalo poteškoće u svakodnevnim aktivnostima, a navode i da su često bili u riziku od strujnog udara ili posekotina zbog ispadanja staklenih predmeta.
Kod pazušne hiperhidroze, ovi problemi uopšte ne postoje ali oni imaju potrebu za stalnom promenom odeće i strah od kretanja kako bi što manji broj osoba uočio promene na njihovoj odeći iazvane kvašenjem. Manje od 20% bolesnika sa pazušnom hiperhidrozom zadovoljni su svojim sopstvenim sposobnostima da obavljaju svakodnevne aktivnosti. Kod većine osoba sa pazušnom hiperhidrozom primetno je izražen veći uticaj znojenja ispod pazuha na kvalitet poslova i njihovu produktivnost. Prema nacionalnim istraživanjima u SAD kod oko 13% pacijenata sa hiperhidrozom registrovano je smanjenje vremena provedenog na radu.
Kako primarna hiperhidroza počinje u detinjstvu, mladosti i adolescenciji, često ima uticaj na profesionalnu orijentaciju i njihovu dalju karijeru koja zavisi od obima hiperhidroze. U studiji sprovedenoj kod osoba sa hiperhidrozom dlanova 19% pacijenata je navelo da je na izbor njihovog zanimanja uticalo prisustvo hiperhidroze. Kako veliki broj zanimanja uključuje česta rukovanja, kontakt sa papirima, metalnim predmetima, električnom ili elektronskom opremom, brojna su ograničenja za osobe sa hiperhidrozom što predstavlja za njih i značajan ekonomski problem.
Hiperhidroza se javlja u dva pojavna oblika znojenja i to kao;[1]
Uzrok ovog oblika hiperhidroze nije poznat. Za razliku od funkcionalnog znojenja koje nastaje kao posledica fizičkog vežbanja, obavljanjanja težih radnih aktivnosti, premora, uvećane telesne, spoljašnje ili sobne temperature, primarna hiperhidroza nastaje i kao posledica emocionalnih (psihosomatskih) naprezanja i anksioznosti. Počeci hiperhidrpze najčešće nastaju u detinjstvu ili pubertetu i uglavnom se manifestuju svakodnevno.
Primarna fokalna (žarišna) hiperhidroza je preterano, bilateralno (obostrano) znojenje koje se javlja na dlanovima, tabanima, u pazušnim jamama i u manjoj meri u kraniofacijalnoj regiji. Poremećaj se karakteriše;[16][17][18][19] vidljivim, prekomernim znojenjem koje traje najmanje šest meseci bez ikakvog vidnog razloga, značajnim psihološkim i socijalnim oštećenjima i sa najmanje dva od navedenih funkcionalnih poremećaja u tabeli desno:
Znojne žlezda kod bolesnika sa hiperhidrozom, u histološkoj građi, broju, kao i njihovoj veličini ne razlikuju se od znojnih žlezda kod ljudi koji nemaju hiperhidrozu. Hiperhidroza je prvenstveno posledica hiperfunkcije a ne hipertrofije, u medicinskom smislu. U bolesnika sa primarnom hiperhidrzom u osnovi poremećaje je izraženije odgovor organizma na normalan stimulans u vidu fizičkog ili emocionalnog stresa. Postoje dokazi da pacijenata sa hiperhidrozom imaju nizak prag za emociama izazvano znojenje i normalan prag za znojenja izazvano termoregulaciom i lekovima. Imajući u vidu da se hiperhidroza razvija i u ranom detinjstvu, postoji sumnja da je ona psihološkog porekla, već da su primarni fiziološki poremećaji sa psihološkim posledicama.
Kao jedan od mogućih mehanizama snižavanja praga ekscitacije (nadražaja) znojnih žlezda kao i njihov izraženiji odgovor na stimuluse, koji je prisutan kod bolesnika sa hiperhidrozom najverovatnije je posledica povećane aktivnosti simpatičkog nervnog sistema.
Iako je pravi patofiziološki mehaniza primarne hiperhidroze i dalje nepoznat, postoje mnogobrojni dokazi da je ona posledica primarne disfunkcije autonomnog nervnog sistema. Kako hiperhidroza veoma često počinje u detinjstvu ona može biti i nasledna bolest, u kojoj su fiziološki mehanizmi poremećaja genetički predodređeni.[20]
Sekundarna hiperhidroza je patološko stanje, pre svega izazvano promenama u metabolizmu ili funkcijama autonomnog nervnog sistema, koje nastaju kao posledica sledećih poremećaja. (vidi tabelu ispod)
| PRIMARNA (FOKALNA) HIPERHIDROZA | Javlja se u inače zdravih ljudi ili kao simptom u dole navedenim poremećajima: |
|---|---|
| Primarna idiopatska hiperhidroza |
|
| Gustativna hiperhidroza ili Frejov sindrom |
|
| Neurološki oblik |
|
| SEKUNDARNA (GENERALIZOVANA) HIPERHIDROZA | Obično je deo kliničke slike u dole navedenim (osnovnim) bolestima ili poremećajima: |
| Endokrine bolesti |
|
| Neurološke bolesti |
|
| Maligne bolesti |
|
| Hiperhidroza u nfekcijom izazvanim bolestima |
|
| Lekovima izazvana hiperhidroza |
|
| Trovanjem izazvana hiperhidroza |
|
Hiperhidroza prema rasprostranjenosti promena u znojnim žlezdama tela može biti;
Žarišna (fokalna) hiperhidroza
Kada su znojenjem zahvaćeni samo pojedini delovi tela (dlanovi, pazušne jame, lice, tabani...) i koja se javlja kao;
Generalizovana hiperhidroza
Prvi korak u proceni hiperhidroze mora da napravi razliku između generalizovane i fokalne hiperhidroze. Generalizovana hiperhidroza je obično deo nekog drugog osnovnog poremećaja, kao što su infektivne ili maligne bolesti, hormonski poremećaj,[22]
Treba imati u vidu i činjenicu da se fokalna ili primarna idiopatska hiperhidroza može javiti i kod inače zdravih ljudi. Zato bilo koji stepen znojenja koji je povezan sa svakodnevnim životnim aktivnostima i produkcijom znoja ispod pazuha manjom od 20 mg/min ne treba proglašavati poremećajem znojenja ili hiperhidrozom.[23]
Dijagnoza primarne fokalne hiperhidroze se postavlja primenom sledećih kriterijuma, koji omogućavaju lako razlikovanje fokalna od generalizovane hiperhidroze (vidi tabelu desno);
Prema težini simptoma (količne zlučenog znoja) hiperhidroza se može podeliti na:
Primarna hiperhidroza je fizički i emotivno stanje (bolest) koje ozbiljno remeti psihosocijalni mir i životno blagostanje u odsutvu bolesti. Za lečenje hiperhidroze danas lekari raspolažu brojnim terapijskim sredstvima i metodama čijom primenom treba da smanje količinu izlučenog znoja pre svega na dlanovima, tabanima i u pazušnim jamama. Najjednostavnija metoda, za lečenje hiperhidroze je primena brojnih preparata za lokalnu upotrebu, kojima prvo treba započeti lečenje. Ako lekovi za lokalnu upotrebu nisu delotvorni, može se primeniti jonoforeza, koja je najprihvatljivija za lečenje pacijenata sa hiperhidrozom tabana ili dlanova. Sledeća metoda koja u zadnjih godina daje dobre rezultate je primena botulinskog toksina u vidu injekcija. Kada se u lečenju pacijenti sa hiperhidrozom ne mogu postići reultati napred navedenim sredstima i metodama može se primeniti hirurški oblik lečenja u vidu; ekscizije znojnih žlezda kod bolesnika sa pazušnom hiperhidrozom i gornja grudna endoskopska simpatektomija kod hiperhidroze dlanova i pazuha.[27][28][29]
Najjednostavnija metoda, kojom prvo treba započeti lečenje hiperhidroze je primena brojnih preparata za lokalnu upotrebu ili antiperspiranata, u obliku dezodoranasa i krema za pazuh, ruke i noge. Indikacije za njihovu primenu su hiperhidroza dlanova pazuha i stopala.[30]
Aluminijumske soli izazivaju smanjenje znojenja zatvaranjem kanala u ekkrinim znojnim žlezdama. One ulaze u kanale žlezdi i u njima formiraju kompleks koji se sastoji od metalnih jona i mukopolisaharida iz oštećenih površinskih ćelija kanala žlezdi. Aluminijum hlorid se primenjuje u različitim koncentracijama (od 10 do 30%), najbolje u večernjim satima, a rezultati njegovog dejstva su vidljivi nakona 2-5 minuta. Lečenje traje nekoliko nedelja, nakon čega se pravi pauza zbog moguće pojave dermatitis u području primene preparata.[30]
Dejstvo taninske kiseline se zasniva na stezanju izvodnih kanala znojnih žlezda, čime se redukuje količina izlučenog znoja. Ona se primenjuje u obliku krema, losiona i praškova za pazuh, ruke i noge.[30]
Jedan od najjednostavnijih, najsigurniji i najekonomičnijih načina lečenja hiperhidroze dlanova i/ili tabana je jonoforeza. Jonoforeza je unos u telo, preko intaktne kože jonizovane supstance (leka) primenom jednosmerne struje. Jonoforeza se izvodi tako što se vlažni sunđeri sa elektrodama pričvrste za šake, tabane ili se postave u pazušne jame i zatim se kroz njih u određenom vremenskom trajanju propušta jednosmerna struja niske voltaže (maksimalne jačine 20 mA). Učinak jonoforeze je privremen (reverzibilan), i zato se ona mora ponavljati u određenim vremenskim intervalima (nedeljno ili mesečno). Mehanizam delovanja jonoforeze je nepoznat.
Godine 1936, Ichihashi je primenjivao razna sredstva kao što su; atropin, histamin i formaldehid kako bi dokazao da se znojenje dlanova može smanjiti jonoforezom.[31] NJegova istraživanja su ostala gotovo neprimenjena u medicinskoj praksi sve do 1952, kada su Bouman i Gruenvald (Bouman and Gruenwald) objavili svoju studiju, nakon lečenja 113 bolesnika i u njoj prikazali pozitivne učinke jonoforeza u lečenju hiperhidroze dlanova i tabana, i dokazali da se i bez dodavanja jonizujuće supstance postižu isti terapijski efekat kao i primenom obične vode sa česme.[32]
Levit je 1968. prvi prikazao jednostavan galvanski uređaj čijom upotrebom je mogao da ublaži hiperhidrozu u 85% obolelih.[33],[34] U studiji koju su objavili Reinauer S, Neusser A, Schauf G, Holzle E, nakon lečenja jonoforezom 25 pacijenata sa hiperhidrozom dlanova, prestanak simptoma javljao se u proseku nakon 11 tretmana (30 minuta po tretmanu najmanje četiri puta nedeljno), primenom vode sa česme.[35] Kod onih pacijenta koji ne reaguju na vodu iz slavine u toku jonoforeze, u vodu se mogu dodati antiholinergične supstance. Potpuni prestanak znojenja obično traje jednu do dve nedelje i znojenje brzo vratćalo bez primene terapije održavanja.[36]
Neželjena dejstva nakon primene jonoforeze (koja su jako retka), mogu se javiti u obliku; osećaja paljenja i peckanje po koži tretiranog područja, preterano suvih dlanova i ispucale kože a mogu sprečiti smanjenjem učestalosti jonoforeze i primenom vazelina. Kao teže komplikacije mogu se javiti eritem i pojava retkih vezikula na koži koje se mogu (ako je to potrebno) lečiti primenom kreme 1% hidrokortizona. Kompenzacioni oblik hiperhidroze se kod jonoforeze nikada ne pojavljuje. Zbog ograničenog načina primene i zbog nešto veće iritacije kože pazušne jame u odnosu na kožu tabana i dlanova, jonoforeza se retko primenjuje u lečenju pazušne hiperhidroze.
Botulinski toksin kod hiperhidroze: primenjuje se u obliku intrakutanik ili intraglandularnih injekcija koje se ubrizgavaju u pazušne žlezde i kožu. On inhibira oslobađanje acetilholina u holinergičnim nervima koji inervišu znojne žlezde i tako smanjuje produkciju znoja. Trajanje i oblik terapije se razlikuje od osobe do osobe. Pre primene botoksa potrebno je da se uradi specijalni test kojim se tačno definiše „radno polje“- odabrane regije za tretman. Kod prekomernog znojenja ispod pazuha nije potrebna prethodna anestezija, međutim ubrizgavanje botoksa u regiju dlanova i stopala zahteva anesteziju.
Upotreba botulinskog toksina je u većini zemalja odobrena za primarno lečenje hiperhidroze pazušnih (aksiliarnih) žlezda.[37] Korišćenje botoksa na drugim mestima u telu, kao što su ruke, noge i čelo, u nekim zemljama se ne preporučuje.[30]
Za sistemsko lečenje hiperhidroze koriste se preparati, koji se na osnovu njihovog farmakološkog dejstva, najčešće razvrstavaju u dve grupe;
Antiholinergični lekovi
Inhibicijom naurotasmisije acetilholina u perifernim receptorima, ovi lekovi sprečavaju prenos nervnih signala do znojne žlezde.[38] Najčešći primenjivani antiholinergici za lečenje hiperehidroze su ; Glikopirolat, Vagantin (koji je pokazao efikasnost samo kod hiperhidroze pazuha ali ne i dlanova), Sormodren (koji se koristi u lečenju Parkinsonove bolesti itd), ali njihova doza, koja se primenjuje za kontrolu znojenje, može izazvati značajne negativne efekte, što ograničava efikasnost upotrebe ovih lekova. Kao neželjeni efekti u toku primene antiholinergika najčešće se javljaju; suvoća u ustima, zamagljen vid, pad koncentracije, retencija mokraće, zatvor i tahikardija.[38]
Ostali preparati
U ovu grupu lekova spadaju; psihotropni lekovi, sedativi, blokatori kalcijumovih kanala (npr., diltiazem), gabapentin, indometacin, β-blokatori (npr. propranolola). Ovi lekovi se uglavnom koriste kod pacijenata sa generalizovanom hiperhidrozom, uglavnom kod onih sa izraženi psihički poremećajima. Efikasnost ovih lekova u lečenju fokalne hiperhidroze nije potvrđena.[38][39][40][41]
Indikacija za primenu ekscizija znojne žlezde je neuspešno konzervativno lečenje izražene pazušne hiperhidroze. Radikalna eksicija (uklanjanje) znojne žlezde u pazuhu izvodi se u lokalnoj ili opštoj anesteziji. Nakon rasecanja kože vrši se kompletno vađenje pazušne žlezde, a nakon toga korekcija i ušivanje kože pazuha.
Ovom vrstom lečenja trajno se smanjuje hiperhidroza, ali ona ima i svoje nedostatke; loše (produženo) zarastanje rana, nekroza kože, hipertrofični ožiljci sa tendencijom da dovedu do kontraktura (ograničenja pokreta), nastanak keloida, dehiscencija rane, ružnih ožiljci. Dug oporavak nakon ekscizije i pojava znojenje na rubnim ivicama pazuha ne može se isključiti.[42]
Indikacija za primenu ove metode[43] može biti neuspešno konzervativno lečenje težih oblika pazušne hiperhidroze. Nakon reza kroz kožu specijalnim instrumentom (kiretom) u lokalnoj ili opštoj anesteziji vrši se kiretaža (uklanjanje grebanjem) znojne žlezde. Prednost ove vrste intervencije je što se ona izvodi relativno brzo, bez većih oštećenja kože sa malim brojem šavova, malim rizikom za nastanak hipertrofičnih ožiljak ili keloida i dobrim estetskim rezultatima. Mane ove intervencije su loš zarastanje rana, nekroza kože, hematom, limfne fistule i formiranje ciste. Takođe kod kiretaže postoji rizik od nepotpunog uklanjanja znojnih žlezda, što može zahtevati ponovno izvođenje intervencije.
Gornja (grudna) simpatektomija ili (T2) ganglionektomija, je hiruruška metoda lečenja, koja se često preporučuje pacijentima sa teškim oblicima hiperhidroze dlanova i pazuha.[44]
Lumbalna (slabinska) simpatektomija se ređe primenjuje za lečenje hiperhidroze tabana, zbog mogućeg rizika pojave seksualnih disfunkcija. Iako je efikasnost simpatektomije u lečenju hiperhidroze dlanova evidentna, sa stopom uspešnosti od 92% do 99%, nakon njene primene postoji i potencijalna opasnost nastanka komplikacija, koje ponekad mogu biti značajne. Kao moguće komplikacije nakon simpatektomije (koje se kreću od 24% do 100% u zavisnosti od sprovedenih studija) navode se;
Pojavom endoskopske simpatektomije značajno je smanjena učestalost mnogih komplikacija. Kompenzaciona hiperhidroza (pojačano znojenje u nekim drugim delovima tela), je najčešće komplikacije i glavni razlog za nezadovoljstvo pacijenata sa endoskopskom simpatektomijom. Kompenzacioni hiperhidroza može mnogo više da smeta u svakodnevnom životu nego što je to činila hiperhidroza dlanova u koja je pogađala pojedine pacijenta, a koji često zbog ove komplikacije simpatektomije ponekad moraju da menjaju odeću natopljenu znojem dva ili tri puta dnevno.
U nedavnom sistematski obrađenoj literaturi o primeni simpatektomije za lečenje hiperhidroze, hipoteza za istraživanja je bila; "Da li smo plaćali visoku cenu za hiruršku simpatektomiju?" [51]
Moran [52] u svojoj studiji prilično kratko i jasno zaključuje:
..."Komplikacije nakon hirurškog pristupa (nap. simpatektomiji), kao što je sindrom Homera, povreda brahijalnog pleksusa, pneumotoraks, i bolni ožiljak može nastati, dok je najčešće prate komplikacije kao što su kompenzatorna hiperhidroza i mogućnost ponovog javljanja hiperhidroze..."
Metoda je slična gornjoj (grudnoj) simpatektomiji. Dejstvo živca se neutrališe injekcijom koncenrovanog alkohola koji se ubrizgava u njegovu okolinu preko specijalne igle koja se do zadate lokacije navodi primenom CT (kompjuterizovane tomografije).[53]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
