Dimitrije Triklinije

Dimitrije Triklinije (grčki: Δημήτριος Τρικλίνιος, latinski: Demetrius Triclinius, oko 1300 – oko 1340), rođen u Solunu, bio je vizantijski filolog i jedna od istaknutih ličnosti vizantijske "renesanse Paleologa", koja je započela u doba vladavine cara Andronika II Paleologa.

Delo

Dugo je podučavao u Solunu, kao i Toma Magistar, čiji je učenik najverovarnije bio. Ali sarađivao je i s Maksimom Planudom u Carigradu. Triklinijevo glavno dostignuće bilo je utrvrđivanje tačnog teksta starogrčkih pesnika (ali i teksta pratećih komentara), i to pre svega Hesioda, Pindara, Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofana, Teokrita te basnopisca Babrija. U odnosu na druge filologe toga doba koji su se bavili kritikom teksta Dimitrije Triklinije ističe se svojim stalnim naporima da prikupi sva postojeća dela svakog pisca kojim se bavio.

Triklinije se pre svega prihvatio pionirskog posla ispravljanja grčkih poetskih tekstova koje je sačuvala antička predaja teksta, i to tako što je proučavao metriku, koju prethodni vizantijski filolozi umnogome nisu razumeli, što je ponekad dovodilo do kvarenja tekstualne predaje. Nažalost, Triklinije nije imao pristup najvažnijim antičkim delima o ovoj tematici (koja su napisali Aristofan Bizantinac, Aristarh iz Samotrake i njihovi učenici), nego se morao ograničiti na kratki sažetak Hefestiona iz Aleksandrije pod naslovom Priručnik o metrici, koji se bio sačuvao. Kasnije je na raspolaganju imao i Heliodorove metričke sholije koje su se nalazile uz tekstove nekih Aristofanovih komedija. No kako Triklinije ipak nije bio stručnjak za metriku, moderni su filolozi odbacili mnoge korekcije teksta koje je ponudio na osnovu skandiranja stihova (posebno u horskim partijama u dramama).

Hesiod

Za Hesioda sačuvan je autograf njegovog potpunog izdanja (Marc. gr. 464), pripremljenog između 1316 i 1319, kao i nešto starija verzija Poslova i dana u Laur. 32.2 , prepisana za Triklinija. Rukopis (Marc. gr. 464) jedno je od njegovih remek-dela, s obzirom na to da sadrži sve sholije, kako antičke tako i srednjovekovne, te njihovu klasifikaciju i sintezu.

Pindar

Za Pindara, rukopis Laur. 32.52, koji se datira otprilike u 1320. i predstavlja najpotpuniji sačuvani kodeks, jedan je od Triklinijevih; rukopis Laur. Conv. Soppr. 94, koji je nešto pozniji i nije potpun, sadrži Triklinijeve beleške (uz one koje pripadaju Tomi Magistru). Svakoj Odi prethodi uvod o metrici.

Tragičari

Za Eshila, Trikliniju dugujemo rekonstrukciju celog teksta Agamemnona i Eumenida, koju je izvršio sakupljajući raštrkane fragmente. Objavio je pet od sedam sačuvanih tragedija (bez Hiketida i Hoefora), pri čemu je prva verzija (iz oko 1320) sačuvana u Laur . 31.8, a poslednja (iz oko 1330) nalazi se u rukopisu Neap. II. F. 31, koji je autograf.

Što se tiče Euripida, Triklinije je zaslužan za ponovno otkriće i objavljivanje devet od sačuvanih devetnaest komada (Helena, Elektra, Mahniti Herakle, Heraklidi, Pribeglice, Ifigenija u Aulidi, Ifigenija u Tauridi, Ijon i Kiklop). Ove drame, kao i Bakhe sačuvane su samo u njegovim izdanjima. Prvo kompletno izdanje (1317) sačuvano je u rukopisu Laur . 32.2, koji sadrži i šest Sofoklovih tragedija, dok je sedmu (Edip na Kolonu) dodao Triklinije u nekom kasnijem izdanju, koje se može rekonstruisati pomoću rukopisa iz 15. veka i koje je bilo glavni izvor za prva tiskana izdanja Sofoklovih dela. Njegovo konačno izdanje Euripida nalazi se u rukopisu Angelicus gr. 14, koji je autograf.

Aristofan

Konačno Triklinijevo izdanje Aristofana sadrži osam od sačuvanih jedanaest tragedija (nema Tesmoforijazusa, Eklesijazusa i Lizistrate); uobičajena školska lektira bila je u to doba ograničena na Oblake, Žabe i Pluta. Najbolji svedok ovoga izdanja jeste oksfordski rukopis Holkham gr. 88, koji je pripadao Guarinu iz Verone; tu se takođe nalaze i Triklinijevi tekstovi o metrici. Ta ista Triklinijeva recenzija poslužila je Aldu Manuziju i za prvo tiskano izdanje Aristofanovih drama 1498. u Veneciji, koje je sadržavalo devet komada i sve Triklinijeve sholije.

Teokrit

Triklinije je sačinio najpotpunije izdanje Teokrita u doba Paleologa, sa 27 Idila. To izdanje predstavlja rukopis Paris. gr. 2832, koji potiče od nekog Triklinijevog prepisivača.

Drugo

Za razliku od Maksima Planuda, Triklinije nije bio posebno zainteresovan za naučne tekstove, ali se ipak bavio tekstom Ptolemejeve Geografije, a napisao je i jedan astronomski traktat o Mesečevim kretanjima.

Izvori

• Edmund B. Fryde, The early Palaeologan Renaissance (1261-c.1360), E. J. Brill, Leyde, 2000. ()
• The Oxford Classical Dictionary (3rd ed.), 2003, s.v. Demetrius Triclinius. ()