From Wikipedia, the free encyclopedia
Deklaracija Ujedinjenih nacija o seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu je predstavljena 18. decembra, 2008. godine Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija od strane Francuske i uz podršku Evropske unije. Deklaracija, koja je isprva bila zamišljena kao rezolucija, odmah je izazvala protivljenje Organizacije islamske konferencije. Oba dokumenta su otvorena za dalje potpisivanje.
.png)
Deklaracija osuđuje nasilje, zlostavljanje, diskriminaciju, isključivanje, stigmatizaciju i predrasude zasnovane za seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu. Takođe, osuđuje ubijanje i torturu, arbitrarno hapšenje, uskraćivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava po istim osnovama.
Deklaracija je hvaljena kao napredak u ljudskim pravima i zbog razbijanja tabua u vezi sa govorom o LGBT pravima u Ujedinjenim nacijama. Oponenti su navodili da je deklaracija pokušaj da se legitimišu istopolne zajednice i brakovi, usvajanje dece od strane istopolnih parova, te pedofilija i drugi "činovi koji su za žaljenje"[3], da ukida pravo na religijsko izražavanje protiv homoseksualnog ponašanja.
Prema stanju koje je vladalo decembra, 2008. godine, homoseksualnost je ilegalna u 77 zemalja, od kojih 7 predviđa smrtnu kaznu[4] U slučaju Toonen protiv Australije iz 1994. godine Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava, koji je odgovoran za Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, proglasio je takve zakone kršenjem ljudskih prava[5].
Godine 2003. nekoliko, uglavnom, evropskih država predstavilo je tzv. Brazilsku rezoluciju Komisiji za ljudska prava Ujedinjenih nacija, koja je imala za cilj da se na gej i lezbejska prava počne gledati kao na osnovna prava svih ljudi.
Godine 2006., uz napore Louisa Georgea Tina, International Day Against Homophobia (IDAHO)] (Međunarodni dan protiv homofobije) je pokrenuo kampanju širom sveta, koja je imala za cilj dekriminalizaciju istopolnih odnosa. Kampanju su podržale brojne međunarodno javne ličnosti, uključujući nobelovce, akademike, sveštenike i poznate ličnosti.
Godine 2008. 34 zemlje članice Organizacije američkih zemalja su bez protivljenja podržale deklaraciju, potvrđujući da se zaštita ljudska prava odnosi i na seksualnu orijentaciju i rodni identitet[5].
Nakon sastanaka između Tina i francuske ministarke za ljudska prava i inostrane poslove, Rame Yade početkom 2008., Yade je izjavila da će zatražiti pred Ujedinjenim nacijama univerzalnu dekriminalizaciju homoseksualnosti, što je uskoro privuklo pažnju međunarodne javnosti[1].
U ko-sponzorstvu Francuske, koja je u to vreme predsedavala Evropskom unijom i Holandije, ispred Evropske unije, deklaracija je najpre zamišljena kao rezolucija, ali se odustalo od tog formata, jer nije bilo dovoljno podrške da bi se izglasala kao rezolucija. Deklaraciju je pred Skupštinom pročitao argentinski ambasador, Jorge Argüello, 18.12. 2008. To je bila prva deklaracija koja se tiče LGBT ljudskih prava koja se našla pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija. [3][6]
Nekoliko govornika koji su se obratili Skupštini u vezi sa deklaracijom napomenulo je da zakoni protiv homoseksualnosti u mnogim državama vuku poreklo još iz prošlosti britanskih kolonija, kao i iz religije i tradicije[3].
Izražavajući podršku Francuske, Rama Yade je pitala: "Kako možemo tolerisati činjenicu da se ljudi kamenuju, vešaju, muče i odsecaju im se glave samo zbog njihove seksaulne orijentacije?" [3]
Britanski aktivista, Peter Tatchell je rekao povodom deklaracija:
Od 192 zemlje članice, 67 država je potpisalo deklaraciju, uključujući sve članice Evropske unije (označene *) i sve značajnije zapadne države, osim SAD, koja je februara, 2009. najavila da će potpisati dokument[1][8], što je kasnije i učinjeno.[9] Potpisnice Deklaracije UN-a o seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu su i sve zemlje u regionu i bivše republike SFRJ.
|
Među prvima koji su izrazili protivljenje donošenju ove deklaracije, početkom decembra, 2008., bio nadbiskup Celestino Migliore, kao predstavnik Svete stolice. On je tvrdio da se deklaracija može koristiti za primoravanje država da priznaju istopolne brakove[10]}}:
Ključni deo u vatikanskom protivljenju Deklaraciji odnosi se na koncept rodnog identiteta. U izjavi od 19. decembra, nadbiskup Migliore je rekao[11]:
S druge strane, nadbiskup Migliore je jasno naznačio da se Vatikan protivi legalnoj diskriminaciji protiv homoseksualnih osoba: "Sveta stolica nastavlja da zagovara da svaki znak nepravedne diskriminacije protiv homoseksualnih osoba mora da se izbegava i poziva države da uklone krivične kazne protiv njih."[11]
U uredničkom odgovoru u Italijanskim uticajnim novinama La Stampa rezonovanje Vatikana je nazvano "grotesknim", tvrdeći da se Vatikan plaši "lančane reakcije u korist legalnog priznavanja istopolnih zajednica u zemljama, kao što je Italija, čije zakonodavstvo ih još uvek ne poznaje." [12] Italijanski aktivista, Franco Grillini, osnivač i počasni predsednik organizacije Arcigay, je izjavio da vatikansko rezonovanje miriše na "totalni idiotizam i ludilo." [12]
Sjedinjene američke države pod Bushovom administracijuom, pozivajući se na sukob sa njihovim zakonom[4], odbile su da podrže deklaraciju, kao što su to uradile i Rusija, Kina, Vatikan i Organizacija islamske konferencije [3]. Misija stalnog posmatrača Svete stolice objavila je izjavu u kojoj se saopštava da deklaracija "menja postojeće norme ljudskih prava".[11] Obamina administracija je februara, 2009. objavila da će podržati deklaraciju[13].
Saopštenje protivljenja, koje je podržalo 57 zemalja, pročitao je sirijski predstavnik. Saopštenje, koje je inicirala Organizacija islamske konferencije, odbacuje ideju da je seksualna orijentacija genetski uslovljena i tvrdi da deklaracija umanjuje međunarodni okvir ljudskih prava[3], dodajući da deklaracija "rije po stvarima koje suštinski potpadaju pod domaće zakonodavstvo država" i može dovesti do "društvene normalizacjie, i moguće legitimizacije, mnogih bednih činova uključujući i pedofiliju." [4]. Organizacija islamske konferencije nije uspela u povezanom slučaju da izbriše frazu "seksualna orijentacija" iz zvanične rezolucije protiv egzekucije bez suđenja, koju je predstavila Švedska[3].
Od 192 članice, 57 zemalja je potpisalo saopštenje protivljenja[2]:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
