Dušanov zakonik
From Wikipedia, the free encyclopedia
From Wikipedia, the free encyclopedia
Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima Zakon blagovjernago cara Stefana) je bio najviši pravni akt u kratkotrajnom Dušanovom carstvu iz 14. veka.
Nastao je prevođenjem vizantijskih zbirki propisa iz tog vremena, pre svega Vlastareve Sintagma iz 1335. godine. Zakonik je usvojen 1349. na saboru u Skoplju a dopunjen 1354. godine u Seru, svega godinu dana prije Dušanove smrti.[2] Cilj Zakonika je bio da Dušanovo carstvo pretvori u Vizantiju.
Dušanovim Zakonikom iz 1349. godine položaj seljaka je znatno pogoršan.[3] Zakonik celokupno stanovništvo deli na dve najmnogobrojnije kategorije „na vlastelu, kao gospodare zemlje, i na sebre, kao naseljenike na zemljama, zemljoradnike.”[4] Takođe, Zakonik cara Dušana poznaje i kategoriju ropskog stanovništva. Po Zakoniku, robovi (otroci) su "baština večna" vlastelina.[5]
Dušanov zakonik se, uz Zakonopravilo iz 13. veka, smatra najvažnijim zakonom (ustavom) srednjovekovne Srbije.
Tokom građanskog rata u Vizantiji 1341-47, u kom je i Dušan Nemanjić aktivno učestvovao podržavajući čas jednu, čas drugu stranu, razni balkanski feudalci borili su se da preuzmu vizantijsko nasleđe. Koristeći se rasulom u susednoj Vizantiji, Dušan je osvojio mnoge romejske posede u Makedoniji, Albanjiji i Grčkoj. Pretposlednje godine građanskog rata (1346) Stefan Dušan se proglasio "carem Srba i Romeja", pokazujući svojom titulom pretenziju da vlada podanicima Vizantijskog carstva, odnosno da njegovo carstvo postane Vizantijsko carstvo.[6]
Stoga je vizantijske zakone kao i kanone vizantijske crkve koristio kao svoje.[6]
Crna smrt bila je pandemija kuge koja je harala Evropom u 14. veku, odnevši živote trećine tadašnje evropske populacije.[7] Oko 1347. godine se iz Konstantinopolja proširila u zemlje Balkana i južne Evrope. Ova nezabeležena demografska katastrofa duboko je izmenila društveni i politički život Evrope. Glavna posledica kuge bila je kriza radne snage, praćena klasnim sukobima. Desetkovanje radne snage učinilo je rad izuzetno oskudnim i dobrinelo slabljenju feudalne vladavine.[8]
Oskudica radne snage izazvana epidemijom dovela je do promene odnosa snaga u korist nižih klasa. Dok je zemlje bilo malo, seljake su mogli držati pod kontrolom, pod pretnjom izbacivanja. Ali, kako je stanovništvo sada bilo desetkovano, a zemlje u izobilju, seljaci su počeli da se slobodno kreću i traže novu zemlju koju bi obrađivali.[8]
Vlastelinske hronike širom Evrope beleže kako su seljaci „odbijali da plate“, da „više ne poštuju običaje“ i da su ignorisali naređenja vlastelina da im poprave kuće, očiste kanale ili krenu u poteru za odbeglim kmetovima.[8] Kao odgovor na nedostatak radne snage u raznim zemljama su preduzete razne mere, poput ponovnog uvođenja radne obaveze, ili, kao u nekim slučajevima, obnavljanjem robovlasništva. Takve mere su zaoštrile klasni sukob.[8]
Dušanov Zakonik je kompilacija nekoliko vizantijskih zbirki propisa iz tog vremena. Osnovu Zakonika predstavlja Sintagma Matije Vlastara, zbornik vizantijskog prava iz 1335. godine, koji je preveden i inkorporiran u zakonik.[9]
Vlastareva Sintagma ističe ideju svemoći vizantijskog cara, njegovog političkog i duhovnog dominijuma. Njome se odbija srpska i bugarska autokefalija i odriče pravo bilo kog drugog naroda da svoju državu uzdigne na stepen carstva.[6] Međutim, u srpski Dušanov sistem ušla je „skraćena Sintagma”, očišćena je od svih odredaba i tumačenja koje mu nisu odgovarale. Revizijom su izostavljeni neki crkveni propisi i odredbe koje nemaju zakonsku sankciju, a ostavljeni su nepromenjeni svi zakoni koji su odavno važili u grčkim zemljama, u „Romaniji”, a u Raškoj su prethodno bili poznati preko Nomokanona. Skraćena Sintagma je ušla u sve zbornike Dušanovog zakonodavstva, uz sam Zakonik i uz Justinijanov zakon.[6]
Takođe, jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava[10]. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[11][12].
Dušanov Zakonik u nekim članovima direktno upućuje i na Nomokanon (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196), zbornik romejskih crkvenih i pravnih propisa, koji je preveo Sava Nemanjić početkom 13. veka. Raška je preko Zakonopravila svetog Save već 130 godina primenjivala rimsko-romejsko pravo.
Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[13], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana.
Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa.
Zakonik je sadržao i propise bračnog prava, građanskopravne i krivičnopravne propise, kao i pravila sudskog postupka. S obzirom na širinu oblasti društvenih odnosa koje je uređivao, Zakonik se može smatrati za ustav srednjovekovne Srbije.
Srpska crkva je imala niz povlastica kao verska institucija i kao najveći feudalac u Srbiji. U prvoj grupi sistematizovanih članova nalaze se odredbe o crkvi. Pravoslavna crkva nije dopuštala mešovite brakove, pa ih sledstveno tome zabranjuje i država.[6] Utvrđena su sudska prava crkve, opšta obaveznost crkvenog braka, predviđene su sankcije protiv latinske crkve i raznih jeresi.[6]
Saradnja crkve i države, tesna i stalna, bila je diktirana neposrednim interesom obeju strana. Država je proganjala jeretike kao državne prestupnike, a crkva je anatemisala buntovnike. Onoga ko se suprotstavio pravoslavnom vladaru, crkva je kažnjavala ekskomunikacijom, onoga ko se nije potčinjavao pravoslavnoj crkvi, odbacivala je država.[14]
Crkva je posedovala velika feudalna imanja koja su imala veće povlastice od vlastelinskih. Na crkvenim imanjima nije postojala obaveza velikih i malih rabota (čl. 26). U čl. 23 crkva se oslobađa dužnosti prenosa stvari za državne, vojne ili kakve druge važne potrebe; ta obaveza postoji samo kada putuje car sa svojom velikom pratnjom.[6]
Crkva je imala pravo da sudi za razne stvari koje spadaju u nadležnost crkvenih sudova, svim pravoslavnim podanicima carstva (čl. 12). Svi sporovi koji se tiču klera takođe spadaju u nadležnost crkve. Zakonik je pokušavao da spreči da vlastela putem sile traži neko svoje pravo od pripadnika klera (čl. 30). Kao veliki feudalni posednik, crkva je sudila sve sporove između zavisnog stanovništva naseljenog na njenoj zemlji.[6]
Vastela je činila moćan povlašćeni stalež u Dušanovoj državi. U Zakoniku se pominju velika i mala vlastela. Moć vlastele se zasnivala na njenim zemljišnim posedima, baštinama, koje su jedna od osnovnih karakteristika feudalnog sistema. Baštinom je vlastelin mogao slobodno raspolagati, mogao ju je prodati, dati u miraz ili pokloniti, i to bez ikakvih ograničenja. Baštinski posed je po pravilu bio nasledan. Zakonik potvrđuje prava vlastele: „Vlastela i vlasteličići, koji se nalaze u državi carstva mi, Srblji i Grci, što je kome dalo carstvo mi u baštinu i u hrisovulji, i što drže do ovoga sabora baštine da su sigurne” (čl. 39). Posed jednom dobijen u baštinu ostajao je u trajnom vlasništvu vlastelina (čl. 40). Vladar ga je mogao oduzeti samo u specijalnim slučajevima, npr. u slučaju izdaje. S druge strane, vlastelin je imao određene obaveze prema vladaru i državi. Te obaveze su bile: plaćanje godišnjeg poreza „soće” i vojna služba.[15]
„Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju ili u carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme.”
– Dušanov Zakonik član 201.
Meropsi — zavisni zemljoradnici, koji žive i rade na posedima vlastele, crkve i cara, odnosno države, imaju veoma mnogo sličnosti sa vizantijskim paricima. Ovim seljacima je bilo ograničeno kretanje. Zakonik predviđa kaznu za svakoga ko omogući merophu bekstvo od prethodnog gospodara (čl. 93, 140, 141). S druge strane, Zakonik daje pravo seljacima da se sude sa gospodarem u slučaju nezakonitog tretmana:
„Meropsima u zemlji carstva mi, da nije vlastan nijedan gospodar išta protiv zakona, osim što je carstvo mi zapisalo u zakoniku, to da mu rabota i daje. Akoli mu učini što nezakonito, zapoveda carstvo mi, da je vlastan svaki meropah parničiti se sa svojim gospodarem, ili s carstvom mi, ili s gospođom caricom, ili s crkvom, ili s vlastelom carstva mi, ili s kim bilo, da ga nije vlastan ko zadržati od suda carstva mi, osim da mu sudije sude po pravdi, i ako meropah dobije parnicu protiv gospodara, da mu zajemči rok, i potom da nije vlastan onaj gospodar učiniti zlo merophu.”
– Dušanov Zakonik čl. 139.
Pored osnovnih obaveza, zavisni seljaci imaju i dužnost da svom vlastelinu popravljaju gradske zidine, čuvaju stražu na putevima, da primaju na stan i hranu cara i njegovu pratnju i vlastelina kada se nalazi na putu. Pošto bi ispunili sve što je u Zakoniku propisano, meropsi su mogli raspolagati svojom zemljom. Mogli su je prodati, pokloniti crkvi ili dati u miraz, ali uvek pod uslovom da onaj ko primi zemlju, primi i sve terete koje zemlja sobom nosi.[6]
Zakonik cara Dušana je, između ostalog, uređivao robovlasničke odnose koji su vladali u Srbiji u srednjem veku. Po Zakoniku, robovi (otroci) su "baština večna" vlastelina. Oni su bili delom agrarni, a delom kućni robovi.[5]
Otroci, srednjovekovni robovi u feudalizmu, razlikuju se od robova u robovlasničkom uređenju. Gospodar može otroka prodati, ostaviti u nasleđe, ali ga ne može dati u miraz. Predviđena je teška kazna za onoga ko proda hrišćanina nehrišćaninu: „I ko proda hrišćanina u inovernu veru, da mu se ruka otseče i jezik odreže” (čl. 21). U nekim selima robovi (otroci) žive zajedno sa seljacima (meropsima) i Zakonik ne pravi između njih razliku (čl. 67).
U Vizantiji su osim zavisnih seljaka (parika) na feudalnim posedima živeli i nadničari koji nemaju svoju zemlju. Njihov položaj je bio između seljaka i robova. Verovatno su njima slični otroci koji su u jednom selu živeli i radili zajedno sa meropsima.[6]
Članovi 171. i 172. Zakonika ističu princip zakonitosti i nalažu sudijama da sude po pravdi i zakoniku „a da ne sude po strahu od carstva mi”. Ukoliko je carevo uputstvo bilo u suprotnosti sa zakonom, trebalo je postupiti po zakonu.[6] Princip zakonitosti je vizantijskog porekla, a ušao je u srpsko pravo posle Dušanovog pripajanja vizantijskih oblasti.[16][17] U državama srednjeg veka je postojala težnja plemstva da se obaveznim zakonima priznaju samo oni koji su doneti na saboru.[18]
U državi je postojalo nekoliko vrsta sudova čija je nadležnost bila podeljena po kategorijama stanovništva.
Državni sudovi su bili nadležni da sude sve sporove vlastele, njihova krivična dela, sporove između crkve i vlastelina oko zemlje, sporove zavisnih stanovnika naseljenih na državnim posedima i njihova krivična dela, kao i sporove i krivična dela gradskog stanovništva. „Ubogi i ništi” koji ne pripadaju nijednom vlastelinskom ili crkvenom imanju, takođe potpadaju pod nadležnost državnih sudova.[6] Postojao je sud na samom carevom dvoru, nadležan za vlastelu koja je živela na dvoru: „Koja vlastela stoje u kući carevoj uvek, ako ih ko tuži, da ih tuži pred sudijom dvorskim, a drugi niko da im ne sudi.” (čl. 177).
O postojanju vlastelinskih sudova u Zakoniku nema direktnih ali ima indirektnih podataka. U čl. 115 pominje se „sud gospodarev”: „I ko je čijega čoveka primio iz tuđe zemlje a on je pobegao od svoga gospodara, od suda...” Na vlastelinstvima je bilo tamnica, što znači da je vlastelin imao pravo da u njih zatvara svoje zavisne ljude ako bi ih zbog nečeg ispitivao ili kažnjavao. Čl. 103 govori o pravu gospodara da sudi svome otroku za sva dela osim „carskih dugova”.
Crkveni sud je postojao, ne kao tvorevina države, već kao samostalna institucija preneta iz Vizantije zajedno sa crkvenom organizacijom. Crkveni sud je sudio pripadnicima klera za sve sporove i sva krivična dela. Pred crkvenim sudom su odgovarali svi pravoslavni stanovnici za tzv. duhovne dugove, odnosno nepokornost sveštenstvu.[19] Nadležnost crkve se protezala i na bračne i nasledne sporove. Kao vlasnik velikih feudalnih poseda, crkva je imala pravo da sudi zavisnom stanovništvu na njenim imanjima: „Crkveni ljudi u svakoj parnici da se sude pred svojim mitropolitima, i pred episkopima i igumanima” (čl. 33). Iz nadležnosti crkvenih sudova izuzeti su „carski dugovi” za koje je bio nadležan državni sud.[6]
U vizantijskom pravu su pooštrena načela istražnog inkvizicionog postupka u krivičnim sporovima. Primenjuje se mučenje, isključuje se zastupništvo i sa strane okrivljenog i sa strane tužioca, a za razliku od građanskih sporova, u krivičnom postupku svedoci se pozivaju odlukom sudskih organa i obavezni su da pristupe sudu. Nemaju pravo da svedoče maloletni, žene, najamnici, slaboumni, ubogi, sluge, ukućani, ortaci za ortake, sinovi za očeve i očevi za sinove, gluvi, nemi, otkriveni u lažima, jeretici i Jevreji protiv hrišćana.[20]
U Srbiji nije bilo podele između krivičnog i građanskog postupka. Postupak se pokretao na inicijativu oštećene strane.[6]
U Dušanovom zakoniku su osim racionalnih propisana i iracionalna dokazna sredstva, čija je velika primena karakteristična za srednjovekovna prava. Korišćena su sledeća dokazna sredstva: obličenije, lice, svod, svedoci, isprave, zakletva stranaka, kletvenici, Božiji sud, priznanje.
Obličenije, hvatanje krivca na delu, bio je veoma značajan dokaz, kao i lice, corpus delicti, pa se pominju u većem broju članova — čl. 92, 109, 149, 154 i 180.
Svod je ušao u zakonik kao ustanova običajnog prava i uglavnom se upotrebljavao kada je bila u pitanju krađa stoke — čl. 180 i 193.
Svedoci se ne pominju u Zakoniku, što ne znači da svedoci nisu bili dokazno sredstvo. Međutim, ovaj način dokazivanja je detaljno regulisan u Vlastarevoj Sintagmi, te nije bilo potrebe da se slične odredbe ponavljaju u Zakoniku.[6]
Isprave su poznato dokazno sredstvo i to su uglavnom razne povelje, darovnice i druge „knjige”.
Kletvenici su ljudi koji, za razliku od svedoka, ne svedoče o onome što su lično videli ili saznali na drugi način, nego svojim zakletvama podržavaju izjave stranaka. Oni se često pominju u Zakoniku i izgleda da su se kao dokazno sredstvo mnogo koristili. Zakonik određuje broj kletvenika prema značaju dela: „Otsada unapred da je porota i za mnogo i za malo: za veliko delo da su dvadeset i četiri porotnika, a za pomanju krivicu dvanaest, a za malo delo šest porotnika” (čl. 151). Na čijoj se strani zaklelo više porotnika, taj se smatrao „pravim”.[6]
Božiji sud je, kao iracionalno dokazno sredstvo, bio dosta dugo u upotrebi u srednjem veku. „Božiji sud se sastojao u tome, što se optuženik podvrgavao nekim naročitim operacijama, opasnim po njegov život, njegovo zdravlje ili integritet njegovog tela. Ako bi kroz njih prošao živ, zdrav i nepovređen, onda se smatralo da je Božijim sudom opravdan te nevin.”[21]
Bilo je više oblika Božijeg suda. U Dušanovom zakoniku imamo kotao i železo.
Kotao: u pun kotao vrele vode stavljen je komad usijanog gvožđa ili kamen i optuženi je to gvožđe ili kamen morao rukama izvaditi. Ukoliko bi se opekao, smatran je krivim.
Železo: pred crkvenim vratima bi se usijalo gvožđe na vatri, a optuženi je morao usijano gvožđe položiti na svetu trpezu u crkvu. Ako bi se opekao, smatralo se da je njegova krivica dokazana. Verovalo se da sam Bog štiti pravednog u ovakvom načinu dokazivanja krivice.[21]
Dušanovim zakonikom prihvaćen je vizantijski sistem kazni. Kazne su bile vrlo surove, a Dušanov zakonik je preuzeo iz vizantijskog prava sve vrste sakaćenja osim kastracije. Sakaćenje je uglavnom tako vršeno da se sakatio onaj deo tela kojim je izvršeno krivično delo (ruka, jezik i sl.). Ovaj tip kazne je primenjivan i na pripadnike povlašćenog staleža i na sebre, ali ako bi delo bilo učinjeno između pripadnika ova dva staleža, kazna sakaćenja je primenjivana samo na sebre.
Batinanje se kao kazna koristilo za sve podanike osim velike vlastele — ako vlasteličić opsuje vlastelina (čl. 50), ako sebar „reče babunsku reč” (čl. 85) itd. Smuđenje kose ili brade je određeno samo za sebre — ako sebar opsuje vlastelina ili vlasteličića (čl. 55), ili ako učestvuje na nedozvoljenom saboru (čl. 69). Žigosanjem se kažnjava meropah ako pobegne od svoga gospodara (čl. 201). Progonstvo je predviđeno u dva slučaja — ako katolik uzme „hristijanku”, a ne pokrsti se, i ako se nađe jeretik da živi među hrišćanima (čl. 9 i 10). Imovinska kazna se plaća u raznim slučajevima — za ubistvo sebra od strane vlastelina (čl. 94), za napad na trgovce (čl. 118), za neopravdano zadržavanje trgovaca (čl. 122) itd. Globa se predviđa najčešće u novcu, a ponekad i u stoci: „Ako se nađe zlatar u gradu, kujući novac tajno, da se zlatar sažeže i grad da plati globu što reče car. Ako se nađe u selu, da se to selo raspe, a zlatar da se sažeže” (čl. 169). Konfiskacija imovine se koristi za kažnjavanje nevere (čl. 52), za kažnjavanje onoga ko bi osramotio sudiju (čl. 111) itd. Imovina se konfiskuje celokupnom selu ako se u njemu nađe razbojnik (čl. 145).
U Dušanovom zakoniku je smrtna kazna dobila široku primenu. Predviđena je za niz krivičnih dela — ako sebar otme vlastelinku (po drugom objašnjenju, ako je siluje) (čl. 53), ako neko ubije episkopa ili popa ili kaluđera (čl. 95), ako ubije nekog od najbližih srodnika (čl. 96), ako sruši crkvu u vreme rata (čl. 130), ako razbojnik bude uhvaćen na delu (čl. 149) itd. Kazna lišenja slobode se ne pominje u Dušanovom zakoniku kao glavna kazna ili kao uobičajena sporedna kazna. Predviđa se na primer za pijanicu „da se vrže u tamnicu”, ali se ne određuje trajanje kazne. Postojao je veliki broj tamnica na crkvenim, vlastelinskim i državnim posedima, na carskom i patrijarhovom dvoru. Moguće je da su ove tamnice služile za ispitivanje optuženih, kao i za kažnjavanje zavisnog stanovništva za razna "sagrešenija". Tamnica za privatne podanike nije uvek bila kazneni zatvor, nego i istražni pritvor i prinudno sredstvo za naplaćivanje od njih globa i svakojakih dažbina.[22]
Jedna od glavnih svrha kazne u srednjem veku je bila odmazda. Pored toga, javno izvršenje surovih telesnih kazni služilo je kao prevencija. Popravljanje krivca nije bilo predviđeno i nije se smatralo dužnošću države. Crkva je, u skladu sa učenjem o pokajanju greha, uzela tu dužnost na sebe, koristeći složeni sistem crkvenih epitimija pored redovne državne kazne.[23]
Za lakša krivična dela bila je predviđena novčana kazna, koja se plaćala državi, a ne oštećenome.
U kaznenom pravu Dušanovog Zakonika najviše dolazi do izraza staleška razlika, karakteristična za feudalna društva. Za ista krivična dela pripadnici različitih staleža su različito kažnjavani. Ta razlika se naročito oseća kada je krivično delo učinjeno u sukobu pripadnika dva staleža, vlastelinskog i sebarskog:
„I ako vlastelin, ili vlasteličić, opsuje sebra, da plati sto perpera; akoli sebar opsuje vlastelina, ili vlasteličića, da plati sto perpera i da se osmudi.”
– Dušanov zakonik član 55.
I u slučaju teških krivičnih dela, kao što je ubistvo, pripadnici različitih staleža su različito kažnjavani, odnosno kazna sakaćenja je primenjivana samo na sebre:
„Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera, akoli sebar vlastelina ubije; da mu se obe ruke otseku i da plati trista perpera.”
– Dušanov zakonik član 94.
Nejednakost kažnjavanja je važila i za pripadnike istog staleža koji se razlikuju po bogatstvu i moći:
„Vlastelin, koji opsuje i osramoti vlasteličića, da plati sto perpera, i vlasteličić, ako opsuje vlastelina, da plati sto perpera i da se bije štapovima.”
– Dušanov zakonik član 50.
Krupni vlastelin je plaćao istu kaznu svejedno opsuje li vlasteličića ili sebra, a vlasteličić je kažnjavan telesno, mada pripadnik povlašćene klase.
Original Dušanovog zakonika nije sačuvan, ali je poznato 24 prepisa. Najstariji prepis potiče iz Struge iz 1373. Struški prepis nije sačuvan ceo, već samo oko 100 članova. Sledeći je atonski prepis (oko 1418), a iz tog vremena je i studenički prepis.
Iz 15. veka su hilandarski, bistrički i prizrenski prepis. Prepis iz Prizrena je najpoznatiji i ima najbogatiji tekst.
Kasniji prepisi se sadržinom uglavnom udaljavaju od starijih. U Rakovačkom prepisu (oko 1700) se jedino nalazi poslednjih 12 članova i Reč cara Dušana uz Zakonik.
Prva vest o prepisu Dušanovog zakonika potiče od mitropolita Jovana Rajića koji ga spominje u svojoj Istoriji. Izdavač Istorije Stefan Novaković je priključio Rajićevom delu i jedan prepis Dušanovog zakonika, koji se nalazio u posedu braće Tekelija. Ovo izdanje je bilo na osnovu lošeg prepisa, ali je izazvalo interesovanje u učenom svetu. Ovo izdanje je preveo na nemački Johan Kristijan Engel 1801.
U potrazi za drugim prepisima Dušanovog zakonika prvo je pronađen rakovački prepis, koji je objavio Georgije Magarašević. I ovo izdanje je bilo loše, ali je dalo osnovu za dalje proučavanje drugih prepisa.
Češki slavist Pavel Josef Šafarik je 1831. opisao tri prepisa Dušanovog zakonika (rakovački, ravanički i hodoški). Uskoro je štampao Zakonik na ćirilici i latinici, kao i nemački prevod rakovačkog prepisa, sa izvesnim dopunama iz hodoškog. Ovo izdanje je poslužilo Stojanu Novakoviću kao uzor za proučavanje novootkrivenih prepisa. Do sredine 19. veka znalo se za deset prepisa.
Novi polet u proučavanju Zakonika je donelo otkrivanje Prizrenskog prepisa. Novaković je 1870. štampao Dušanov zakonik prema ovom prepisu, ali ne u rasporedu kakav je zatekao, već ga je složio u lođički red, čime je donekle otežao proučavanje. Srećom, Teodor Zigelj je već 1872. štampao Dušanov zakonik na osnovu istog prepisa. To je bilo odlično izdanje za ono vreme. Prizrenski prepis će dugo ostati glavna osnova za utvrđivanje teksta Zakonika. Timotej Florinski je 1888. napisao obimno delo o Dušanovom zakoniku, u kome je štampao Zakonik prema struškom prepisu uz opširne komentare.
Stojan Novaković je 1898. štampao svoje drugo izdanje Zakonika prema prizrenskom prepisu, uz dodatak 12 članova iz rakovačkog, i sa mnogim dopunama iz drugih prepisa. Teže razumljive članove dao je u slobodnom prevodu. Ovo izdanje je do danas ostalo osnova za proučavanje, pa se uvek ponavlja broj članova i red kojim su poređani. Poslednje je izdanje Nikole Radojčića iz 1960, koji se usredsredio na rekonstrukciju teksta i na što verniji prevod.
Edith Durham smatra da su anti-latinske odredbe Dušanovog zakonika bile poglavito uperene protiv Albanaca, jer su oni u dotičnim oblastima predstavljali katolički živalj. Stoga, ona zaključuje da progoni nisu bili verski već rasno motivisani.[24]
Desanka Maksimović u svojoj zbirci pesama Tražim pomilovanje se detaljno bavi Dušanovim zakonikom i stanovništvom srednjovekovne Srbije. Njena pesma Idu carskim drumom sadrži sledeće stihove:[25]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
