Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци).
За цара Светог римског царства и краља Немачке, погледајте Хенрик II Свети.
Рођен је у Ле Ману, отац му је био Жофруа од Анжуја, а мајка Матилда, ћерка енглеског краља Хенрија I, која је требало да га и наследи, али је престо преузео њен рођак Стивен од Блоа. Одрастао је у грофовији Анжу, а Енглеску посећује 1149. да помогне мајци у покушају да се домогне трона.
Пре него што је дошао на трон, он је контролисао Нормандију и Анжу. Женидбом са Елеонором Аквитанском добија Аквитанију (данас Гарону и Гаскоњу). На тај начин постаје у Француској моћнији од краља Француске. Као краљ, успео је да придода Ирску својим поседима.
Током владавине Стефана Блоа барони су успели да смање краљеву моћ, па је то Хенри видео као први проблем, који треба да реши. Барони су саградили бројне замкове без краљевог одобрења. Хенри је увео систем плаћања пореза уместо војне службе. Вазали би били обавезни да буду у војној служби, или да плате порез уместо тога.
Хенри II је основао судове у различитим деловима Енглеске и дао им велику моћ, да могу да доносе многе одлуке у име круне. Током његове владавине изашао је први штампани законик. Суђење помоћу пороте постало је норма. Од норманског освајања суђење помоћу пороте замењивала су суђења помоћу борби, или суђења у којима би неко доказивао невиност проласком кроз болни процес озлеђивања.
Чим је Хенри крунисан, послао је изасланство новом папи Хадријану IV, од кога је тражио дозволу за инвазију Ирске. Папском булом из 1155. Хенри је добио право на инвазију Ирске.
Кентерберијско свештенство је желело да покаже хијерархијску надмоћ над ирским свештенством. Према неким историчарима Хенри је извршио инвазију Ирске, да би осигурао територије за свог млађег брата Вилијама.
Убрзо после тога Хенри је имао проблема у Француској, а његов брат Вилијам је умро, па је једно време занемарио Ирску.
Хенри се са великом флотом искрцао 1171. у Ирској и постао је први енглески краљ, који је ступио на ирско тло. Вотерфорд и Даблин су постали краљевски градови. Папа Александар III је 1172. ратификовао да Ирска припада Хенрију II. Нормани и већина ирских племића признаје Хенрија као господара Ирске. Хенри је доделио Ирску свом млађем сину Јовану без Земље, кога је називао господарем Ирске. Када је Јован без Земље постао краљ краљевство Ирска је постала део енглеског краљевства.
Хенрија су признали сви ирски краљеви, који су га видели као шансу да зауставе експанзију Лентера и Хиерно-Нормана. То доводи до ратификације Споразума у Виндзору 1175, који није био дугог века.
Пошто је унапређен правни систем, моћ црквених судова је опала. Црква се томе супростављала. Један од најважниих међународних питања које се тицло Хенрија током 1160. је био сукоб са Томасом Бекетом. Када је набискуп кентерберијски Теобалд од Бека преминуо 1161. Хенри је то видео то као прилику да наметне свој права над Црквом у Енглеској.[2] Зато је поставио Томаса Бекета, свог канцелара, за надбискупа 1162. вероватно верујући да ће Бекет, поред тога што му је био дугогодишњи пријтељ, бити политички ослабљен у Цркви због своје раније дужности канцелара и да ће се зато морати ослањати на Хенријеву подршку. [3] Чини се да су се и Матилда и Елеонора изражавале сумњу поводом његовог именовања, али је Хенри ипак наставио са својим планом.[4][5] Међутим, његов план није дао жељени резултат, јер је Бекет брзо променио свој начин живота, пресекао све везе са краљем и представљао себе као чврстог заштитника права Цркве.[6]
Конфликт је почео са спором око питања могу ли цивилни секуларни судови судити свештенству за повреде секуларних нецрквених обичаја. Хенри је покушао да покори свештенство захтевајући да се закуну да ће поштовати обичаје краљевства. То је довело до питања што су то обичаји краљевства. Црква није била спремна да се покори.
Томас Бекет је отишао 1164. у Француску да тражи подршку од папе Александра III, који је у то доба био у избеглиштву у Француској због неслагања са кардиналима. Тражио је подршку и од француског краља Луја VII. Папа Александар III се у то доба налазио у веома незгодном положају, па је остао неутралан, иако је фактички штитио Томаса Бекета. Томас Бекет се у Француској налазио под заштитом папе и краља Луја VII све до 1170.
Краљ Хенри II и Томас Бекет су се помирили, па се Томас Бекет 1170. враћа у Енглеску. Поново се сукобио са краљем Хенријем II око крунисања Хенрија Младог Краља. Хенри II се наљутио па је рекао „зар ме нико неће ослободити овога свештеника“. Четири витеза су буквално схватили краљеве речи, па су убили 29. децембра 1170. Томаса Бекета у Кентерберијској катедрали. Томас Бекет се сматра мучеником и свецем.
Хенри II је био екскомунициран, али касније је рехабилитован захваљујући опату манастира Сен Мишел. Као покајање, Хенри се понизио одласком на ходочашће у одећи од вреће на Бекетов гроб. Осим тога морао је да шаље новац крсташким државама у Палестини. Новац ће темплари или витезови хоспиталци чувати док Хенри не дође у крсташки поход или ходочашће. Осим тога јавно је ишибан 21. маја1172. на улазу у катедралу у главном граду Нормандије. Хенри је одлагао одлазак у крсташки рат, тако да никад није отишао. Током 1184. понуђена му је чак круна краља Јерусалима, а 1188. је увео Саладински порез, да би се платио нови крсташки рат.
Његови синови су се више пута бунили против њега. Посебно је снажна била побуна током 1173—1174. године. Сва три старија сина подржана од стране мајке побунила су се против Хенрија II. Хенри је поделио краљевство синовима, али није им још дао да управљају, тако да нису имали властитих средстава, него колико им отац одобри. Хенри је успео покорити синове и опростио им је. Док су се синови бунили добијали би помоћ од француског краља Луја VII.
Млади краљ Хенри је требало да постане нови краљ, али Ричард Лављег Срца не пристаје на то па се браћа удружују против Ричарда и нападају Аквитанију да га приведу памети.
Хенри Млади Краљ је умро 1183, па након његове смрти настаје борба три преостала сина. Хенри је желео да Јован без Земље буде нови краљ, а Елеонора да то буде Ричард Лављег Срца. Поново нападају Ричарда, све до 1186, када је погинуо Хенријев син Жофруа, војвода Бретање.
Ричард је постао најстарији син и тиме наследник круне, али још увек се борио са оцем Хенријем II.
Хенри II је намеравао 1188. да преда Аквитанију најмлађем сину Јовану без Земље. Ричард је био принуђен да се удружи са француским краљем Филипом II Августом. У замену за Филипову помоћ Ричард је обећао да ће предати Нормандију и Анжу Филипу. Ричард је такође дао заклетву о вазалном положају Филипу новембра 1188. године. Ричард је покушао да 1189. сам преузме трон уз Филипову помоћ. Победио је Хенрија II 4. јула 1189, па је Хенри II именовао Ричарда наследником. Хенри је умро 6. јула 1189. а Ричард Лавље Срце постаје краљ 3. септембра 1189.
Aurell, Martin (2003). L'Empire de Plantagenêt, 1154–1224 (на језику: француски). Paris: Tempus. ISBN978-2-262-02282-2.
Bachrach, Bernard S. (1978). „The Idea of the Angevin Empire”. Albion: A Quarterly Journal Concerned with British Studies. 10 (4): 293—299. JSTOR4048161.
Bachrach, Bernard S. (1984). „Henry II and the Angevin Tradition of Family Hostility”. Albion: A Quarterly Journal Concerned with British Studies. 16 (2): 111—130. JSTOR4049284.
Barratt, Nick (2007). „Finance and the Economy in the Reign of Henry II”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN978-1-84383-340-6.
Brand, Paul (2007). „Henry II and the Creation of the English Common Law”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN978-1-84383-340-6.
Duggan, Charles (1962). „The Becket Dispute and the Criminous Clerks”. Bulletin of the Institute of Historical Research. 35 (91): 1—28. doi:10.1111/j.1468-2281.1962.tb01411.x.
Gillingham, John (2007b). „The Cultivation of History, Legend and Courtesy at the Court of Henry II”. Ур.: Kennedy, Ruth; Meechan-Jones, Simon. Writers in the Reign of Henry II. London: Palgrave Macmillan. ISBN978-1-4039-6644-5.
Jones, Thomas M. (1973). „The Generation Gap of 1173–74: The War Between the Two Henrys”. Albion: A Quarterly Journal Concerned with British Studies. 5 (1): 24—40. JSTOR4048355.
Kastovsky, Dieter (2008). „Vocabulary”. Ур.: Hogg, Richard; Denison, David. A History of the English Language. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN978-0-521-71799-1.
Musset, Lucien (1986). „Une aristocratie d'affaires anglo-normande après la conquête”. Etudes normande (на језику: француски). 35 (3).
Nightingale, P. (1982). „Some London Moneyers, and Reflections on the Organization of English Mints in the Eleventh and Twelfth Centuries”. Numismatic Chronicle. 142: 34—50.
Palmer, R. Barton (2007). „Queering the Lion Heart: Richard I in The Lion in Winter on Stage and Screen”. Ур.: Kelly, Kathleen Coyne; Pugh, Tison. Queer Movie Medievalisms. Farnham, UK: Ashgate. ISBN978-0-7546-7592-1.
Power, Daniel (2007). „Henry, Duke of the Normans (1149/50-1189)”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN978-1-84383-340-6.
Round, John H. (1888). „Danegeld and the Finance of Domesday”. Ур.: Dove, P. E. Domesday Studies. London: Longmans, Green, and Company. OCLC25186487.
Strickland, Matthew (2007). „On the Instruction of a Prince: The Upbringing of Henry, the Young King”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN978-1-84383-340-6.
Vincent, Nicholas (2007a). „Introduction: Henry II and the Historians”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN978-1-84383-340-6.