америчка списатељица и педагог From Wikipedia, the free encyclopedia
Хелен Адамс Келер (енгл. ; Таскамбија, Алабама, САД, 27. јуна 1880 – Истон, Конектикат, 1. јуна 1968) била је америчка списатељица и педагошкиња.
Хелен Келер | |
---|---|
Пуно име | Хелен Келер |
Датум рођења | 27. јун 1880. |
Место рођења | Таскамбија, Алабама, САД |
Датум смрти | 1. јун 1968. (87 год.) |
Место смрти | Истон, Конектикат, САД |
Образовање | Радклиф колеџ, Универзитет Харвард |
Потпис |
Келер је прва глувонема особа у Америци која је завршила академске студије на универзитету. Као плодна ауторка, написала је 14 књига и стотине говора и есеја на теме у распону од животиња до Махатме Гандија.[1] Келерова је водила кампању за особе са инвалидитетом, за право гласа жена, радна права и светски мир. Године 1909, придружила се Социјалистичкој партији Америке. Она је била једна од оснивачица Америчке уније за грађанске слободе.
Хеленина аутобиографија из 1903. „Прича мог живота“ је адаптирана као комад Вилијама Гибсона Чудотворац, а урађена је филмска адаптација под истим насловом. Њено родно место је означено и очувано као национална историјска знаменитост. Од 1954. оперише као кућа-музеј[2] где се одржава годишњи „Дан Хелен Келер“.
Хелен је примљена у Дворану славних жена Алабаме 1971. Она је била једна од дванаест инаугурационо примљених особа у ту новоосновану организацију дана 8. јуна 2015. године.[3]
Рођена је у месту Таскумбији у Алабами, САД 27. јуна 1880. године. Са деветнаест месеци је прележала тежак енцефалитис и тада потпуно ослепела и оглувела.[4] Док су друга деца учила да говоре, она је живела у сопственој тишини и тами, глувонемослепа. Са седам година добила је неговатељицу, Ени Менсфилд Саливан[4], која је великом пожртвованошћу и стрпљивошћу постигла оно што до тада није успело Хелениним лекарима.
Хелен је у почетку била веома одбојна и неприступачна. Са Ени је живела у вртној кућици родитељског дома. Уз скоро непремостиве потешкоће, а неописивим стрпљењем, Ени је девојчицу најпре научила појединим словима додиром њених дланова својим прстима. Затим ју је научила да говори и разуме гласни говор, међусобним додиром усница и грла.
Све више је Хелен показивала своју интелектуалну надареност и жељу за стицањем знања, па је после месец дана научила двадесет једну реч, а након једне године деветсто речи у ручном алфабету. Ускоро је научила да чита Брајева слова и на тај начин писала чак и дужа писма.[5]
Када је имала четрнаест година дотадашња обука је замењена систематском школском наставом, а са осамнаест година је примљена у редовну гимназију. Ени је ни тада није напустила, него јој је била од велике користи у њеном даљем образовању. Редовно је Хелен пратила у школу, седела поред ње за време наставе и писала јој предавања на длан. Уз такву помоћ Хелен је могла савладавати градиво и са деветнаест година уписала је књижевност и историју.[4]
Године 1904, Хелен Келер је завршила своје студије на академском степену — највише признање за њену упорну борбу и победу. Научила је да чита на четири језика и постала истакнута списатељица. Након тога је постала инспектор америчких завода за одгој глувонемих и слепих. Објавила је неколико књига преведених и на стране језике: „Историја мог живота” (1902), „Оптимизам” (1903), „Свет и живот” (1908) и др. Тематика тих књига је њена несвакидашња судбина.[4]
Хелен је возила бицикл, добро је јахала, пливала и једрила. Уживала је у шалама и духовитостима Марка Твена читајући га врховима прстију. И Енрико Карузо је „излио свој златни глас” на њен длан. Јаша Хајвец, виртуоз на виолини, свирао је специјално за њу, док је она прстима лагано додиривала његов инструмент.
Хелен је умрла 1968. године у 87. години, и данас се спомиње у целом свету са великим признањем и дивљењем. Цео живот је посветила помагању глувонемослепих за које је рекла да су то најусамљенији људи међу свима на свету, да су они „ти који буље у мрак у којем једино мрак буљи у њих”.
Келер је написала укупно 12 објављених књига и неколико чланака.
Једно од њених најранијих дела, кад јој било 11 година, био је Краљ мраза (1891). Постојале су оптужбе да је ову причу плагирала из The Frost Fairies Маргарет Канби. Истрага о овом питању је открила да је Хелен можда доживела случај криптомнезије, а то је да јој је Маргаретина прича прочитана, али је заборавила на то, док је сећање остало у њеној подсвести.[6]
Са 22 године, Хелен је објавила своју аутобиографију, Прича о мом животу (1903), уз помоћ Саливан и њеног мужа, Џона Мејсија. То је прича о њеном животу до 21 године и написана је током њеног студирања на колеџу.
У чланку који је Хелен написала 1907. године, скренула је пажњу јавности на чињеницу да се многи случајеви слепила у детињству могу спречити прањем очију сваке новорођене бебе дезинфекционим раствором. У то време, само мали део лекара и бабица је то радио. Захваљујући Келеровом заговарању, ова здраворазумска мера јавног здравља је брзо и широко усвојена.[7][8]
Хелен је написала Свет у коме живим 1908. дајући читаоцима увид у то како се осећала према свету..[9] Дело Из мрака, серија есеја о социјализму, објављена је 1913. године.
Када је Хелен била млада, Ен Саливан ју је упознала са Филипсом Бруксом, који ју је упознао са хришћанством. Хелен је позната по изјави: „Увек сам знала да је ту, али нисам знала Његово име!“[10][11][12]
Њена духовна аутобиографија, Моја религија,[13] објављена је 1927. године, а затим у опширно ревидираном облику 1994. године, када се појавила под насловом Светло у мојој тами. То дело заговара учење Емануела Сведенборга, хришћанског теолога и мистика који је дао духовно тумачење учења Библије и који је тврдио да се Други долазак Исуса Христа већ догодио.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.