Унутрашњи колонијализам
неуједначен ефекат економског развоја на регионалној основи / From Wikipedia, the free encyclopedia
Унутрашњи колонијализам је неуједначен ефекат економског развоја на регионалној основи, иначе познат као „неравномерни развој“ као резултат експлоатације мањинских група унутар ширег друштва што доводи до политичких и економских неједнакости између региона унутар државе. Сматра се да је ово слично односу између метрополе и колоније, у самом колонијализму. Овај феномен доводи до јасног одвајања доминантног језгра од периферије у империји.[1]
Роберт Блаунер се сматра творцем теорије унутрашњег колонијализма.[2] Термин је скован да истакне „замагљене” линије између географски блиских локација које се јасно разликују у погледу културе.[1] Неки други фактори који одвајају језгро од периферије су језик, религија, физички изглед, врсте и нивои технологије и сексуално понашање.[1] Културна и интегративна природа унутрашњег колонијализма схваћена је као пројекат модерности и истраживао ју је Роберт Пекам у вези са формирањем националне модерне грчке културе током деветнаестог века, када је Грчка стекла независност од Отоманског царства.[3]
Главна разлика између неоколонијализма и унутрашњег колонијализма је извор експлоатације. У првом, контрола долази извана националне државе, док у другом долази изнутра.
Земље у којима је забележен унутрашњи колонијализам укључују: Авганистан, Алжир, балтичке државе, Канаду, Ирску, Турску, Кину и Вијетнам.