Проширени периодни систем
проширење периодног система иза тренутних 7 периода укључујући додатне периоде / From Wikipedia, the free encyclopedia
Проширени периодни систем (енгл. ) теоретски је периодни систем са елементима после оганесона са редним бројем 118 (после 7. периоде/реда). Тренутно је познато и потврђено укупно седам периода у периодном систему елемената, који завршава елементом атомског броја 118 који комплетира седму периоду.
Ако се открије још елемената са већим атомским бројем од оног који има тренутно последњи откривени елемент, исти ће се смештати у додатне периоде које ће да прате форму садашњих, како би се илустровале законитости у својствима елемената које се периодично понављају. Очекује се да ће све периоде које се додају да садржавају више елемената него што их тренутно има седма периода, зато што је предвиђено постојање додатног такозваног блока у ком ће у свакој периоди да буде најмање 18 елемената са делимично попуњеним орбиталама.
Глен Т. Сиборг је 1969. године предвидео постојање система са осам периода (енгл. ), у ком би требало да се нађе и поменути блок.[1][2] дефинише елемент као ’постојећи’ ако му је време живота дуже од 10−14 секунди, што је време потребно да нуклеус формира електронски облак.[3] Ниједан елемент у овом блоку још увек није синтетисан или пронађен у природи.[4] Први елемент блока би могло да има атомски број 121, а према томе би његово систематско име било унбиунијум. Елементи у овом блоку ће највероватније бити веома нестабилни по питању радиоактивног распадања и имаће невероватно мало време полуживота, с тим да постоји хипотеза да би елемент 126 могло да се нађе на острву стабилности које је отпорно на фисију али не и на алфа распад. Није сасвим јасно колико елемената има шансу да физички постоји после острва стабилности, нити да ли ће 8. периода да буде комплетна односно хоће ли икако бити 9. периоде.
Према орбиталним апроксимацијама квантне механике по питању атомске структуре, блок би одговарао елементима са делимично попуњеним орбиталама, али ефекти спинорбиталне интеракције поприлично смањују валидност орбиталних апроксимација за елементе са великим атомским бројем. Док у Сиборговој верзији додатне периоде тежи елементи прате узорак низа долазећи после лакших елемената, пошто у обзир нису узети релативистички ефекти, модели у којима је урачунат и утицај релативистичких ефеката предвиђају нешто друго. Пека Пике и Б. Фрике користили су рачунарско моделовање да би израчунали позиције елемената до = 184; открили су да ће неколико елемената вероватно одступати од Маделунговог правила.[5][6]
Ричард Фајнман је истакао[7] да поједностављена интерпретација релативистичке Диракове једначине наилази на проблеме са електронским орбиталама када је > 1/α ≈ 137 (подробније описано у одељцима испод), што указује на то да неутрални атоми не могу да постоје након унтрисептијума те да периодни систем елемената заснован на електронским орбиталама тиме престаје у овој тачки. С друге стране, још ригорознијом анализом се добија да је лимит пак нешто већи — ≈ 173.