Топљење
From Wikipedia, the free encyclopedia
Топљење је физички процес у коме материја мења своје агрегатно стање од чврстог у течно. Унутрашња енергија чврсте материје се увећава, обично загревањем или повећањем притиска, чиме се њена температура подиже до температуре топљења. Када тело достигне тачку топљења, његова строга структура молекула се ремети и постаје лабавије уређена, чиме тело постаје течност. Док тело прелази из чврстог у течно стање његова температура се не мења.[1][2] Енергија коју је потребно предати телу да би се оно отопило (на температури топљења) назива се латентна топлота. Топљење треба разликовати од стапања, које се односи на физичку фузију различитих материјала, као у легурама, на пример.
Кристална се тела топе на одређеној температури на којој, због довођења топлоте према кинетичкој теорији, енергија вибрације елемената кристалне решетке постаје већа од енергије веза које састојке решетке држе на окупу, те се решетка нагло распада и њезини састојци постају један према другом слободно покретљиви. Аморфне чврсте матереје (као стакло, битумен, смоле) немају талиште, него постају поступно све мекше и континуирано прелазе у течно стање. Оне се зато сматрају течностма врло велике вискозности.[3][4]
Загревањем комадића олова (на пример у челичној посуди), може се видети да ће се оно растопити код неке одређене температуре. Ако се растаљено олово остави да се охлади, оно ће поново прећи у чврсто агрегатно стање. Чврсто тело прелази дакле у течно загрејањем, а течно у чврсто хлађењем. За сваку хемијску материја постоји одређена температура код које материја прелази из чврстог у течно стање, односно из течног у чврсто агрегатно стање. У првом случају долази до топљења, те се та температура назива талиште, а у другом случају долази до очвршћавања. Експериментима је утврђено да се талиште и скрутиште подударају за једнаке материјале код истог притиска. Од чистих метала тали се код најниже температуре калај, олово и бизмут, док је жива код нормалне температуре у течном стању. Легуре (смеше два или више метала) имају редовно ниже талиште него што је талиште метала од којих се та легура састоји, на пример легура од једнаких делова цинка и олова која се употребљава за меко лемљење, топи се код 200 °C.[5]