Старокинески језик
From Wikipedia, the free encyclopedia
Старокинески (упрош: 上古汉语; трад: 上古漢語; пин: shànggǔ hànyǔ), или „архаични кинески“, се односи на кинески језик говорен од доба династије Шанг (кинеско бронзано доба које је трајало до 11. века п. н. е.) до бивше династије Хан (од 206. п. н. е. до 9. н. е.). Постоји неколико различитих под-периода у том дугом периоду. Појам „Тау“, у односу на средњи кинески и савремени кинески језик, обично се користи у историјској кинеској фонологији која покушава да реконструише начин на који је старокинески говорен.
Старокинески | |
---|---|
上古漢語 | |
Говори се у | Кина |
Регион | Древна Кина |
Изумро | Еволвирао у средњи кинески, Мин, и можда Бај |
Сино-тибетански
| |
Записи на оклопима корњача, Печатно писмо, Кинески бронзани записи, Чиновничко писмо, Регуларно писмо, Кинески полукурзив, Кинески курзив | |
Званични статус | |
Службени језик у | династија Шанг, династија Џоу, Период зараћених држава, династија Ћин, династија Хан |
Регулише | влада династије Џоу[1] |
Језички кодови | |
ISO 639-3 | och |
Пошто је стари кинески језик говорен када су писана класична дела попут „Лун Ју“, „Менг-цу“ и „Дао Де Цин“, те је био службени језик у уједињеном царству династије Ћин и дуготрајне династије Хан, старокинески је сачуван и за следећа два миленијума у облику класичног кинеског језика, облик писаног кинеског који опонаша граматику и речник старог кинеског језика приказаног у тим делима. За то време, класични кинески је био уобичајни језик који се уобичајено користио у службене сврхе у Кини, Кореји, Јапану и Вијетнаму. Постоје и велике варијације унутар класичног кинеског, које су приметне када је нешто написано. Класични кинески који користе новији кинески писци, као и класични кинески изван Кине, вероватно би тешко разумео неко из Конфучијевог доба.