Слобода кретања је замисао људских права који обухвата право појединаца на путовање од места до места на територији неке земље,[1] као и право на напуштање земље и повратак у њу. Она не обухвата само посету места, већ промену места у ком појединац живи или ради.[2]
Такво право предвиђено је уставима бројних држава и документима који одражавају норме међународног права. На пример, у члану 13. Универзалне декларације о људским правима наводи се да:
- грађанин државе у којој се он налази слободно може да путује, борави и/или ради у било ком делу земље у ком жели у границама поштовања слободе и права других,[3]
- и да грађанин има право и да напусти поједину земљу, рачунајући сопствену, и да се врати у своју земљу у било које време.[4]
Неки људи и организације залажу се за ширење слободе кретања на слободу миграције између земаља, као и унутар њих.[5][6] Владе на различите начине ограничавају слободу кретања, а она се чак може разликовати на територији једне земље.[1] Та ограничења углавном се темеље на оправдањима јавног здравља, реда или безбедности.[7]
Jérémiee Gilbert, Nomadic Peoples and Human Rights (2014), p. 73: „Freedom of movement within a country encompasses both the right to travel freely within the territory of the State and the right to relocate oneself and to choose one's place of residence”.
Kees Groenendijk, Elspeth Guild, and Sergio Carrera, Illiberal Liberal States: Immigration, Citizenship and Integration in the EU (2013), p. 206: „[F]reedom of movement did not only amount to the right to travel freely, to take up residence and to work, but also involved the enjoyment of a legal status characterised by security of residence, the right to family reunification and the right to be treated equally with nationals”.
Dowty, Alan. Closed Borders: the Contemporary Assault on Freedom of Movement. Yale University Press. 1989.
- (језик: енглески)
- (језик: енглески)
- (језик: енглески)
- (језик: енглески)
- (језик: енглески)