Сицилијански рат
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сицилијански рат (лат. [1][2][3]) је био грађански рат у Старом Риму који су између 42. п. н. е. и 36. п. н. е. водиле снаге Другог тријумвирата и Секста Помпеја, последњег преживелог сина Помпеја Великог и последњег вође фракције оптимата. Рат се састојао углавном од бројних поморских окршаја широм Средоземног мора и копнене кампање првенствено на Сицилији која се на крају завршила победом Тријумвирата и смрћу Секста Помпеја. Сукоб је значајан као последњи вид било какве организоване опозиције Тријумвирату.
Сицилијански рат | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део грађанских ратова Римске републике | |||||||||
| |||||||||
Сукобљене стране | |||||||||
Други тријумвират | Секст Помпеј и остаци оптимата | ||||||||
Команданти и вође | |||||||||
Октавијан Марко Агрипа Марко Емилије Лепид Луције Корнифиције Тит Стацилије Таур Гај Калвизије Сабин |
Секст Помпеј † Менас Менекрат † Демохар |
Резултат рата је решио питање да ли се политичка превласт аутократских тријумвира може преокренути, окончавајући све наде за обнову уставне власти Римске републике. Рат је, међутим, такође довео до слома самог Тријумвирата пошто је Октавијан био у могућности да искористи незадовољство у Лепидовом табору како би оставио свог партнера по страни, остављајући Октавијана и Марка Антонија као једине владаре римског света и постављајући терен за грађански рат Октавијана и Антонија.