Ракета-носач
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ракета-носач је ракета која се користи за подизање корисног терета са планете Земље у орбиту или у суборбиталну путању. Поред саме ракете, за лансирање терета неопходна је и лансирна рампа, торањ или зграда за сервисирање ракете док је на лансирној рампи, као и хангар или зграда недалеко од лансирне рампе у којој се врши финална монтажа ракете.[5][6][7] Сва та инфраструктура чини један космодром (свемирску луку). Корисни терет је обично вештачки сателит, сонда за истраживање или свемирски (космички) брод са људском посадом.
Једнократне ракете-носачи се користе за само једно лансирање. Обично се одвајају од корисног терета, степен по степен, при пењању, и обично се распадају при паду на Земљу. Поред овог приступа, постоје и ракете-носачи чији се један или више степени може вишекратно користити. Спејс-шатл (енгл. ) користио је кућиште два помоћна ракетна мотора на чврсто гориво и по неколико десетина пута. Ракете Фалкон 9 компаније Спејс екс за сада су једине које свој први степен користе више пута уз прегледе између сваког лансирања.
Орбитална лансирна ракета мора подићи свој терет најмање до границе свемира, отприлике 150 km (93 mi) и убрзати га до хоризонталне брзине од најмање 7.814 m/s (17.480 mph).[8] Суборбитална возила лансирају свој терет на нижу брзину или се лансирају под угловима елевације већим од хоризонталних.