Психологија масе
From Wikipedia, the free encyclopedia
Психологија масе (фр. , енгл. ) грана је социјалне психологије која се бави изучавањем истовременог реаговања више људи на заједнички повод, односно проучавањем психолошких одлика и законитости понашања масе, као и понашањем појединца у њој[1]. По савременом теоретичару Сержу Московисију, маса је "привремени скуп равноправних, анонимних и међусобно сличних појединаца, скуп у којему идеје и емоције сваког од њих теже да буду спонтано изражене".[1] Гомилу, односно "масу у покрету", пак "одликује велики број људи окупљен на једном месту, висока емоционалност и фокусираност на одређену идеју или особу."[1] Примери гомиле су: скупови људи који врше политичке и сличне манифестације и демонстрације, религиозне процесије и сл. Особе у гомили имају тенденцију да веома снажно реагују на једнообразан, емоционалана и често (али не увек) ирационалан и нетолерантан начин. Односно, иако нису организовани, људи у маси међусобно непосредно комуницирају и имају склоност да деле иста осећања, уверења и мисли. Они несвесно једни друге имитирају и тако постижу висок степен униформисаности. Психолошке масе су облик колективног понашања и могу имати велики утицај на друштвене процесе (утичу на кретање јавног мњења, нарушавање јавног реда и мира, итд.). Због тога се психологија масе изучава као облик социјалног реаговања и у другим наукама: политикологији, безбедности, војним наукама, економији, итд. Познати истраживачи психологије масе били су: Гистав Л'Бон, Карл Густав Јунг, Вилфред Тротер, Габријел Тард, Зигмунд Фројд, Елијас Канети, Теодор Адорно, Едвард Бернајс, итд.