Операција Олуја
Војна операција / From Wikipedia, the free encyclopedia
Операција Олуја је била посљедња велика битка рата у Хрватској и знатан фактор у исходу рата у Босни и Херцеговини. Била је то одлучујућа побједа Хрватске војске (ХВ) и стратешка побједа Армије Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ). ХВ је имала подршку Хрватске специјалне полиције, која ја напредовала са планине Велебит, док се АРБиХ налазила у Бихаћком џепу, у позадини Српске војске Крајине (СВК). Битка је била највећа европска копнена битка од Другог свјетског рата, а покренута је да би Хрватска успоставила контролу над 10.400 km² (око 18,4% територије на коју је полагала право), а Босна и Херцеговина над Западном Босном. Операција Олуја почела је у зору 4. августа 1995, док је крај проглашен 7. августа увече, иако су значајне операције чишћења џепова отпора трајале до 14. августа.
Операција Олуја | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Дио рата у Хрватској и рата у Босни и Херцеговини | |||||||
Мапа операције Олуја Снаге: Хрватска Српска Крајина Босна и Херцеговина | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Република Хрватска Република Босна и Херцеговина Хрватска Република Херцег-Босна |
Република Српска Крајина Република Српска Република Западна Босна | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Звонимир Червенко Анте Готовина Мирко Норац Миљенко Црњац Иван Басарац Петар Стипетић Лука Џанко Атиф Дудаковић Рахим Адеми |
Миле Мркшић Миле Новаковић Слободан Ковачевић Стеван Шево Чедо Булат (РЗ) Милорад Ступар Слободан Тарбук Ратко Младић Фикрет Абдић | ||||||
Укључене јединице | |||||||
Хрватска војска Хрватска специјална полиција Армија Републике Босне и Херцеговине Хрватско вијеће одбране |
Српска војска Крајине Војска Републике Српске Народна одбрана Западне Босне | ||||||
Јачина | |||||||
ХВ: 130.000–150.000 војника АРБиХ: 3.000 војника |
СВК: 27.000–34.000 војника НОЗБ: 4.000–5.000 војника | ||||||
Жртве и губици | |||||||
174–211 погинулих 1.100–1.430 рањених 3 заробљена |
560 погинулих 4.000 заробљених | ||||||
Погинуло српских цивила: |
Спровођењем операције Олуја ефективно је окончана блокада Бихаћа, а ХВ, АРБиХ и Хрватско вијеће одбране (ХВО) доведене су у положај којим је промијењен однос војних снага у Босни и Херцеговини кроз операцију Маестрал 2 која је услиједила. Операција је изграђена на напредовању ХВ и ХВО током операције Љето ’95, током које су задобијени стратешки положаји који су омогућавали брзо заузимање Книна, главног града Српске Крајине, и на континуираном наоружавању и обуци ХВ од почетка рата у Хрватској. Сама операција услиједила је након неуспјешне мировне мисије Уједињених нација и дипломатских напора да се ријеши сукоб.
Стратешки успјех ХВ и АРБиХ био је резултат низа побољшања самих оружаних снага и кључних продора на положајима СВК које су касније искористиле ХВ и АРБиХ. Напад није био успјешан одмах у свим секторима, али је заузимање кључних положаја довело до колапса командне структуре СВК и укупне одбрамбене способности. Хрватско заузимање Босанског Грахова, непосредно прије операције, као и напредовање специјалне полиције до Грачаца, учинило је одбрану Книна готово немогућом. У Лици, двије хрватске бригаде брзо су пресјекле подручје под контролом СВК, којем је недостајала тактичка дубина и покретне резервне снаге, затим су изоловале џепове отпора, поставиле мобилне снаге за одлучујући удар према сјеверу у зону одговорности зборног подручја Карловац и потиснуле СВК ка Банији. Пораз СВК код Глине и Петриње, након тешке дефанзиве, поражен је и 39. банијског корпуса СВК јер је његову резерву приковала АРБиХ. Док је 21. кордунашки корпус СВК био принуђен на предају. Република Српска Крајина се ослањала на оружане снаге Републике Српске и Савезне Републике Југославије као своју стратешку резерву, али се оне нису мијешале у битку. Сједињене Америчке Државе су такође имале улогу у операцији упућивањем Хрватске на америчку војну консултантску фирму МПРИ, која је потписала уговор са Пентагоновом лиценцом за савјетовање, обуку и пружање обавјештајних података ХВ.
ХВ и специјална полиција имале су губитке 174–211 погинулих или несталих, док је СВК имала 560 погинулих војника. Погинула су и четири мировњака УН. ХВ је заробила 4.000 војника. Број погинулих српских цивила је споран — хрватски извори наводе 214, док српски извори наводе 1.192 погинула или нестала цивила. Током и након офанзиве, између 200.000 и 250.000 Срба је избјегло са подручја које је раније држала СВК, а хрватске снаге су на том подручју починиле разне злочине над преосталим цивилима.
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТЈ) касније је судио тројици хрватских генерала оптужених за ратне злочине и учешће у удруженом злочиначком подухвату смишљеном да протјера српског становништво из Хрватске, иако су сва тројица на крају ослобођена, а суд је одбацио оптужбе за злочиначки подухват. МКТЈ је закључио да операција Олуја није имала за циљ етнички прогон, јер цивили нису били намјерно гађани. МКТЈ је навео да су ХВ и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом након артиљеријског напада, али да државни и војни врх није одговоран за њихово стварање и организовање и да Хрватска није имала конкретну намјеру расељавање српске мањине у земљи. Међутим, Хрватска је донијела дискриминаторске мјере како би Србима отежала повратак. је извијестио да су огромну већину злостављања током операције починиле хрватске снаге и да су се злостављања у великим размјерама наставила мјесецима након тога, укључујући погубљења по кратком поступку српских цивила и уништавања српске имовине. Србија је 2010. тужила Хрватску пред Међународним судом правде (МСП), тврдећи да је офанзива представљала геноцид. Суд је 2015. одлучио да офанзива није геноцидна и потврдио претходне пресуде МКТЈ.