Милорад Милатовић

Милорад Миле Милатовић (Ваљево, 20. јун 1911 — Београд, 21. август 1997) био је учесник Народноослободилачке борбе, правник, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије и дипломата СФР Југославије. Од августа 1946. до фебруара 1953. године налазио се на месту начелника Управе државне безбедности (УДБ) за Србију.

милорад милатовић
Милорад Миле Милатовић
Датум рођења	(1911-06-20)20. јун 1911.
Место рођења	Ваљево, Краљевина Србија
Датум смрти	21. август 1997.(1997-08-21) (86 год.)
Место смрти	Београд, Србија,  СР Југославија
Професија	друштвено-политички радник
Члан КПЈ од	1934.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије 1941 — 1945.
Чин	Генерал-мајор у резерви
Начелник Управе државне безбедности за Србију
Период	1946 — 1953.
Претходник	Слободан Пенезић Крцун
Наследник	Владан Бојанић
Амбасадор ФНРЈ у НР Пољској
Период	1955 — 1958.
Претходник	Раде Прибићевић
Наследник	Рато Дугоњић
Амбасадор ФНРЈ у Канади
Период	1958 — 1961.
Претходник	Обрад Цицмил
Наследник	Димче Беловски
Одликовања

Биографија

Рођен је у Ваљеву, 20. јунa 1911. године. Пре Другог светског рата био је адвокатски приправник. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1934. године. Учесник Народноослободилачког рата (НОР) био је од 1941. године и налазио се на дужностима политичког комесара батаљона, заменика команданта Ваљевског партизанског одреда, члана Главног штаба НОВ и ПО Србије и Штаба групе НОП одреда западне Србије, као и на разним партијско-политичким дужностима у Србији.

После рата био је секретар Окружног Народноослободилачког одбора у Ваљеву. Потом је прешао на место помоћника министра унутрашњих послова у Влади Народне Републике Србије, Слободана Пенезића Крцуна, а од 1946. до 1953. године обављао је дужност начелника Управе државне безбедности (УДБ) за Србију.

Обављао је функцију секретара Извршног већа Народне скупштине НР Србије, пре него што је ступио у дипломатску службу, као амбасадор ФНРЈ у НР Пољској, од 1955. до 1958, и Канади, од 1958. до 1961. године.

По повратку у Београд, био је секретар Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ и др. Био је члан Главног одбора ССРН Србије.

Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Године 1952. је објавио књигу Случај Андрије Хебранга.

Умро је у Београду, 21. августа 1997. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден за храброст и др.

Литература

• Војна енциклопедија том пети (друго изд.). Београд. 1973. стр. 461.
• Ко је ко у Југославији. Београд. 1970.