Лав Ландау
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лав Давидович Ландау (рус. ; Баку, 22. јануар 1908 — Москва, 1. април 1968) био је совјетски физичар и нобеловац. По завршетку студија на Лењинградском универзитету 1929. специјализује теоријску физику код Нилса Бора у Копенхагену.[1] Од 1932. обавља функцију шефа групе за теорију у Украјинском физичко-техничком институту, Кијев. Од 1957. постаје шеф теоријског одјељења Академије наука СССР (АНСССР), Москва. Предаје физику на универзитетима у Москви и Харкову.
Лав Давидович Ландау | |
---|---|
Датум рођења | (1908-01-22)22. јануар 1908. |
Место рођења | Баку, Руска Империја |
Датум смрти | 1. април 1968.(1968-04-01) (60 год.) |
Место смрти | Москва, Савез Совјетских Социјалистичких Република |
Образовање | Државни универзитет у Санкт Петербургу, Лењинградски физичко-технички институт, Државни универзитет Баку |
Поље | физика |
Ландау се бавио многим проблемима теоријске физике, а највише ради на теорији кондензованог стања материје. Године 1936. поставља теорије квантних флуида на ниским температурама и термодинамичку теорију фазних промјена другог реда. С тим теоријама је успио да објасни посебно понашање текућег хелијума. За ове радове је примио Нобелову награду за физику 1962. године.[2]
Његова достигнућа укључују независно заједничко откриће методе матрице густине[3][4] у квантној механици (заједно са Џоном фон Нојманом), квантно механичку теоријa дијамагнетизма, теоријa суперфлуидности, теоријa фазних прелаза другог реда, Гинзбург–Ландау теорија суперпроводљивости, теорија Фермијевих течности, објашњење Ландауовог пригушења у физици плазме, Ландау пол у квантној електродинамици, двокомпонентна теорија неутрина и Ландауове једначине за сингуларности S матрице.[5] Добио је Нобелову награду за физику 1962. за развој математичке теорије суперфлуидности која објашњава својства течног хелијума II на температури испод 7000217000000000000♠2,17 K (7000216999999999995♠−270,98 °C).[6]