Контраобавештајни рад
активност која има за циљ да заштити обавештајни систем одређене обавештене агенције од опонирајуће обавештајне агенције или службе / From Wikipedia, the free encyclopedia
Контраобавештајна делатност је активност која има за циљ да заштити обавештајни систем одређене обавештене агенције од опонирајуће обавештајне агенције или службе.[1] То укључује прикупљање информација и спровођење активности ради спречавања шпијунаже, саботаже, атентата или других обавештајних активности које спроводе, за или у име страних сила, организација или лица.
Многе земље ће имати више организација које се фокусирају на различите аспекте контраобавештајне службе, као што су домаће, међународне и борбе против тероризма. Неке државе ће га формализовати као део полицијске структуре, као што је Федерални истражни биро Сједињених Држава (ФБИ). Други ће основати независна тела, као што је МИ5 Уједињеног Краљевства, други имају и обавештајне и контраобавештајне службе груписане у оквиру исте агенције, као што је Канадска безбедносно-обавештајна служба (ЦСИС).
Савремене тактике шпијунаже и посвећене владине обавештајне агенције развиле су се током касног 19. века. Кључна позадина овог развоја била је Велика игра - стратешко ривалство и сукоб између Британске империје и Руског царства широм средње Азије између 1830. и 1895. године. Да би се супротставила руским амбицијама у региону и потенцијалној претњи коју је представљала за британску позицију у Индији, индијска државна служба је изградила систем надзора, обавештајних и контраобавештајних служби. Постојање овог мрачног сукоба популаризовано је у чувеној шпијунској књизи Радјарда Киплига Ким (1901), где је приказао Велику игру (фраза коју је Киплинг популаризовао) као шпијунажу и сукоб обавештајних служби који „никада не престаје, дању или ноћу“.[2]
Оснивање посвећених обавештајних и контраобавештајних организација имало је много везе са колонијалним ривалством између великих европских сила и убрзаним развојем војне технологије. Како се шпијунажа све више користила, постало је императив да се улога постојеће полиције и снага унутрашње безбедности прошири на улогу откривања и супротстављања страним шпијунима. Evidenzbureau (основан у Аустријском царству 1850. године) је од краја 19. века имао улогу супротстављања деловању панславистичког покрета који је деловао из Србије.
Након последица Драјфусове афере 1894–1906 у Француској, одговорност за француску војну контрашпијунажу је 1899. прешла на Сурете генерале — агенцију која је првобитно била одговорна за спровођење реда и јавну безбедност — и коју је надгледало Министарство унутрашњих послова.[3]
Окхрана[4] првобитно формирана 1880. за борбу против политичког тероризма и левичарске револуционарне активности широм Руске империје, такође је имала задатак да се супротстави непријатељској шпијунажи.[5] Његова главна брига биле су активности револуционара, који су често радили и планирали субверзивне акције из иностранства. Основала је филијалу у Паризу, коју је водио Петар Рачковски, да би пратила њихове активности. Агенција је користила многе методе за постизање својих циљева, укључујући тајне операције, тајне агенте и „перлустрацију“ — пресретање и читање приватне преписке. Окхрана је постала озлоглашена по употреби агената провокатора, који су често успевали да продру у активности револуционарних група – укључујући бољшевике.[6]
Основане су и интегрисане контраобавештајне агенције које директно воде владе. Британска влада је 1909. основала Биро тајне службе као прву независну и међуресорну агенцију која је у потпуности контролисала све владине контраобавештајне активности.
Због интензивног лобирања од стране Вилијама Мелвила и након што је добио немачке планове мобилизације и доказ њихове финансијске подршке Бурима, британска влада је овластила формирање новог обавештајног одељења у Ратној канцеларији, МО3 (касније преименованог МО5) на челу са Мелвилом, 1903. године. Радећи на тајном задатку из стана у Лондону, Мелвил је водио и контраобавештајне и стране обавештајне операције, капитализујући знање и контакте са иностранством које је акумулирао током година управљања Специјалним огранком.
Због свог успеха, Владин комитет за обавештајне послове, уз подршку Ричарда Халдејна и Винстона Черчила, основао је Биро тајних служби 1909. године као заједничку иницијативу Адмиралитета, Ратног министарства и Форин офиса за контролу тајних обавештајних операција у УК и у иностранству, посебно концентришући се на активности царске немачке владе. Његов први директор био је капетан Сир Георге Менсфилд Смит-Камин еллиас "Ц".[7] Биро тајне службе је 1910. године подељен на спољну и контраобавештајну домаћу службу. Потоњи, на челу са сер Верноном Келом, првобитно је имао за циљ да смири страхове јавности од немачке шпијунаже великих размера.[8] Пошто Служба није била овлашћена са полицијским овлашћењима, Кел је у великој мери сарађивао са Специјалним огранком Скотланд Јарда (који је водио Басил Томсон ) и успео је да поремети рад индијских револуционара који су сарађивали са Немцима током рата. Уместо система у коме би ривалска одељења и војне службе радиле на сопственим приоритетима без или без консултација или сарадње једна са другом, новооснована Тајна обавештајна служба је била међуресорна и подносила је своје обавештајне извештаје свим релевантним владиним одељењима.[9]
По први пут, владе су имале приступ мирнодопској, централизованој независној обавештајној и контраобавештајној бирократији са индексираним регистрима и дефинисаним процедурама, за разлику од више ад хок метода које су раније коришћене.