облик заједничког управљања From Wikipedia, the free encyclopedia
Заједнички суверенитет преусмерава овде. За заједничке владаре погледајте страницу корегенство.
Кодоминијум преусмерава овде. За серијал књига погледајте страницу CoDominium.
Овај чланак је о територији у међунардном праву описаној као јединица којом управљају две суверене стране са једнаким правима. За друге употребе погледајте страницу Кондоминијум (вишезначна одредница).
Иако се кондоминијум одвека препознаје као теоретска могућност, само формално постојање је редак феномен у пракси. Главни проблем и разлог што постоји мало кондоминијума је тешкоћа осигуравања кооперације између суверених власти; када понестане разумевања, статус на једној страни углавном постане неодржив.
Реч се у енглеском језику бележи око1714. године, као посуђеница из модерног латинског скована вероватно у Немачкојоко1700. године од латинских речи — префикса com- (заједно) и основе dominium (право власништва); такође погледајте домен. Кондоминијум три различите суверене стране понекад је познат као тројни кондоминијум или тридоминијум.
Река Мозел и њене притоке, Зауер и Ур, сачињавају кондоминијум подељен између Луксембурга и Немачке; обухваћени су мостови, око 15 речних острва различитих величина,[1] те врх једног острва — Штауштуфе Апах,[2] недалеко од Шенгена (остатак острва је у Француској). Кондоминијум је успостављен споразумом, 1816. године.
Фазаново острво (ткђ. познато као Острво Конференција; Конпанција на баскијском, Ил де ла Конферанс на француском, Исла де лос Фаисанес на шпанском) кондоминијум је у реци Бидасоа између Француске и Шпаније. Основан је доношењем Пиринејског мира, 1659. године.
Аустрија и Немачка се сматрају, заједно са Швајцарском (на различитим основама), власницима тројног кондоминијума — главног дела језера Констанц, познатијег као Боденско језеро (Бодензе на немачком), без његових острва. С друге стране, Швајцарска тврди да граница пролази средином језера.[6][7] Стога, не постоји међународни уговор којим је одређено где леже границе Швајцарске, Немачке и Аустрије у и око језера Констанц.[7]
Део реке Паране између Салто Гранде де Сете Кедаса и ушћа реке Игуасу чини кондоминијум којим управљају Бразил и Парагвај.
Јамајка и Колумбија деле поморски кондоминијум (по имену „Област заједничког режима”) успостављен међусобним споразумом као алтернативом за уклањање ограничења њихових морских граница. Спољни део ЕЕЗ сваке земље би се у противном преклапао у овом подручју. За разлику од осталих „зона заједничког развоја”, овај кондоминијум по свему судећи није настао чисто из намере да би се делили нафтни, рибни и други ресурси.
У француском праву, Андора се некада сматрала француско-шпанским кондоминијумом, мада се чешће класификује као корегенство (шп.), пошто је у питању сама суверена држава а не територија у власништву другог или других страних ентитета. Међутим, положај шефа државе подељен је екс официо између двеју страних власти, од којих је једна председник Француске (тренутно Емануел Макрон) а друга епископЂоан Енрик Вивес и Сисилија у Шпанији.[9]
Године 688, византијски царЈустинијан II и арапски калифаАбд ел Малик ибн Марван склопили су јединствен споразум којим осован први кондоминијум у историји, Кипар; порезе који су се убирали на острву између себе су делили једнако. Уговор је трајао неких 300 година, мада у исто време на копну је вођен готово константан рат између двеју страна.
Англо-египатски Судан је био правни египатско-британски кондоминијум од 1899. до 1956. године, с тим да у стварности Египат није играо никакву улогу у власти осим што је дао неколико чланова администрације; све политичке одлуке доносио је УК и сви генерал-губернатори Англо-египатског Судана били су Британци. Иако су египатски и судански националисти презирали систем, који је касније дезавуисала Египатска влада, исти је постојао због ефективне контроле УК над самим Египтом (почев од 1882. до најмање 1936. године).
Острва Кантон и Ендербери била су британско-амерички кондоминијум од 1939. до 1979. године, када су постала део Кирибатија.
Коту Мишту је до 1864. године био подељен између Шпаније и Португалије, с тим да је у последњим деценијама свог постојања био дефакто независан.
Грофство Фрисланд (Западна Фризија), од 1165. под империјалном администрацијом, било је од 1165. до 1493. године заједнички кондоминијум грофа Холандије и принца-епископаУтрехта, а потом поново до 25. октобра 1555. године под империјалном администрацијом.
Град Ерфурт од 12. века до Тридесетогодишњег рата био је политички подељен између архиепископа Мајнца и грофова Глајхена које је касније заменио градски савет (Конкордата Гебхарди, 1829), односно покрајински гроф Тирингије (1327) и династија Ветин (Вајмарски споразум, 1483).
Мало подручје (село Хадф и окружење) на Арабијском полуострву, данас део Омана, некада је било под заједничком контролом чланице Емирата (држава Аџман). Споразум који је дефинисана зона Хадф потписао је 26. априла 1960. султан Саид бен Тајмур у Салалаху и 30. априла 1960. шеик Рашид бен Хумаид ел Нуаими у Аџману.[15] Овиме је омогућена подељена власт у зони владара Аџмана и шеика Маската. Владар Аџмана је могао да настави са прикупљањем зеката (исламски порез односно добровољно давање), али није смео да се меша у послове локалног ставновништва (Бани Кааб, огранак Бану Кааба) за које су у потпуности били задужени шеици Маската. Уговор је касније раскинут.[16]
Мастрихт је био кондоминијум пет векова, до 1794. године. Био је подељен између Кнежевине-епископије Лијеж и Војводства Брабант (касније Холандске републике, 1632).
Науру је био тројни кондоминијум, мандатна територија под управом администрација Аустралије, Новог Зеланда и Уједињеног Краљевства, од 1923. до 1942. а потом од 1947. као територија под старатељством до стицања независности 1968. године.
Село Нениг било је кондоминијум Тријерске епископије, Војводства Лорен (Краљевство Француска од 1766) и Војводства Луксембург до анектирања од Револуционарне Француске године 1794.
Неутрални Морене је био подељен од 1816. до 1919. између Холандије (касније Белгије) и Пруске.
Нови Хебриди су чинили француско-британски кондоминијум 1906. године, све док као република нису стекли независност 1980. године (данас се зову Вануату).
Северна Добруџа је била подељена између централних сила (Немачка—Аустрија—Бугарска) током Првог светског рата.[17]
Орегонска земља је била англо-амерички кондоминијум од 1818. до 1846. године.
Шлезвиг, Холштајн и Лауенбург су били аустријско-пруски кондоминијум. Две немачке стране су га добиле након Другог шлезвишког рата (1864). Према Гастајнској конвенцији одржаној наредне године, Лауенбург је остао кондоминијум (пруски), Аустрија је управљала Холштајном а Пруска Шлезвигом. Године 1866, након Аустријско-пруског рата, Аустрија је предала своја преостала права Пруској. Пруска је касније успоставила Провинцију Шлезвиг-Холштајн, а Шлезвиг-Холштајн је данас савезна држава Немачке.
Грофство Шпонхајм у Светом римском царству било је од 15. века под управом Маркгрофовије Баден, Грофстава Пфалца на Рајни и Грофстава Велденц, касније Пфалц-Зимерна, Пфалц-Цвајбрикена и Пфалц-Биркенфелда као наследника Велденца.
Шпанска Холандија постала је англо-холандски кондоминијум 1706. године током Рата за шпанско наслеђе, што је остала до споразума из Утрехта и Раштата (1713/14) којима је окончан поменути рат.[18]
Тоголанд, негдашњи немачки протекторат, био је англо-француски кондоминијум од момента кад су га Уједињено Краљевство и Француска окупирали (26. август 1914) до делимичног дељења на француске и британске зоне (27. децембар 1916). Подељени Тоголанд је чинио две засебне мандатне територије (20. јул 1922): Британски Тоголанд (који је 1956. припојен Златној Обали, данашња Гана) и Француски Тоголанд (који је данас део нације Того).
Запорошка Сич, краткотрајни руско-пољски кондоминијум, основан је 1667. године по доношењу Андрусовског мира.
Термин се понекад чак примењује и на сличне договоре између земаља монарха (личних или формалних) унија, као што је случај дистрикта Фијуме (Ријека) подељеног између Мађарске и Хрватске унутар Хабзбуршке империје (од 1868).
Од 1913. до 1920. године, Шпицберген је био неутрални кондоминијум. Шпицбершки споразум (9. фебруар 1920) препознаје пуни и апсолутни суверенитет Норвешке на територији целог архипелага Свалбард. Провођење власти је, међутим, предмет одређених стипулација; не примењују се и не важе сви норвешки закони. Првобитно га је потписало само девет нација, а данас има 40 потписница. Грађани било које од земаља-потписница могу да се населе на архипелагу. Тренутно само Норвешка и Русија користе ово право.
Године 2001, Британска влада је преговарала са Шпанијом о могућем давању предлога оснивања заједничке територије за грађане Гибралтара. Ову иницијативу су Гибралтарци одбили превентивно, на референдуму 2002.[20][21]
Године 2012, Канадска и Данска влада су замало склопиле споразум о проглашењу острва Ханс кондоминијумом, након деценија спорова. Друга разматрана алтернатива је била подела острва попола. Преговори су настављени.
Хипотетски кондоминијуми су предлагани за Јерусалим (Израел—Палестина), унутар оквира постизања независности Палестине.
Током преговора између Уједињеног Краљевства и Народне Републике Кине 1983/84. године око трансфера суверенитета над Хонгконгом, један од британских предлога је био да се суверенитет Хонгконга и његових припадајућих територија да НР Кини док би УК задржао право на администрацију територијом.[22] Предлог је одбијен и преговори су завршени, а УК је 1997. године пристао да се одрекне свих права на Хонгконг у корист Кине.
У једном предложеном случају поделе Белгије, Брисел би постао кондоминијум Фландрије и Валоније.
Године 1984, Нови ирски форум је предложио заједничку британско-ирску управу у Северној Ирској, да би се покушали привести крају вишедеценијски Северноирски сукоби. Ову идеју је одбацила Британска влада. Споразум на Велики петак (1998) довео је до оснивања пренетог извршног органа у Северној Ирској са расподелом власти између првог министра и заменика првог министра; положаји су засебно номиновале највеће партије двају највећих ’заједница’ у скупштини. Предлог заједничког органа Британске и Ирске владе за Северну Ирску поново је постао актуелан 2017. године, након пропасти извршног огранка са расподелом власти.[23]
За време трајања Рата у Хрватској одређене идеје о мирном решењу сукоба укључивале су и предлоге стварања подручја под подељеном управом. Године 1991. Смиља Аврамов хрватским је преговарачима презентовала свој предлог о заједничкој управи на подручјима под српском контролом.[24] У каснијим фазама рата, 1994. и 1995. године, британски дипломати су износили предлоге о размени територија који су укључивали и идеју о стварању кондоминијума између Хрватске и Савезне Републике Југославије на простору Источне Славоније, Барање и Западног Срема.[25] Хрватски министар спољних послова Мате Гранић је касније тврдио да је идеју одбио 1994. године.[26]
Smith, Barry. „Fiat Objects”(PDF). Department of Philosophy, Center for Cognitive Science and NCGIA, SUNY at Buffalo (NY): 24—25. Приступљено 2. 6. 2013.
Tomasevich, Jozo (1975). „The Chetniks”. War and Revolution in Yugoslavia. Stanford University Press. стр. 103. »The condominium in Croatia was the most important example of Italo-German collaboration in controlling and despoiling an occupied area [...]«
Graubard, Stephen R.; ур. (1993). Exit from Communism. Transaction Publishers. стр. 153—154. »After the Axis attack on Yugoslavia in 1941, Mussolini and Hitler installed the Ustašas in power in Zagreb, making them the nucleus of a dependent regime of the newly created Independent State of Croatia, an Italo-German condominium predicated on the abolition of Yugoslavia.«
Göksu Özdoğan, Günay; Saybaşılı, Kemâli (1995). Balkans: A Mirror of the New International Order. Marmara Üniversitesi. Dept. of International Relations. стр. 143. »Croatia (with Bosnia-Hercegovina) formally became a new Axis ally – the Independent State of Croatia (NDH). This was in fact, Italo-German condominium [...]«
Lampe, John R.; Mazower, Mark; ур. (2003). Ideologies and National Identities: The Case of Twentieth-Century Southeastern Europe. Central European University Press. стр. 103.»[...] the Independent State of Croatia (hereafter NDH, Nezavisna Drzava Hrvatska), in reality an Italo-German condominium [...]«