Едвард I Плантагенет

Едвард I Дугоноги Плантагенет (енгл. ; Вестминстерска палата, 17. јун 1239 — Браф бај Сендс, 7. јул 1307) био је енглески краљ од 1272. до 1307. године.^[1] Био је најстарији син Хенрија III.

Едвард I Дугоноги Плантагенет
Едвард I Плантагенет
Датум рођења	(1239-06-17)17. јун 1239.
Место рођења	Вестминстерска палата, Лондон, Енглеска
Датум смрти	7. јул 1307.(1307-07-07) (68 год.)
Место смрти	Браф бај Сендс, Енглеска
Супружник	Елеонора од Кастиље, Маргарета Француска, краљица Енглеске
Потомство	Хенри Енглески, Елеанора, грофица Бара, Joan of Acre, Alphonso, Earl of Chester, Margaret of England, Duchess of Brabant, Mary of Woodstock, Elizabeth of Rhuddlan, Едвард II Плантагенет, Thomas of Brotherton, 1st Earl of Norfolk, Edmund of Woodstock, 1st Earl of Kent
Родитељи	Хенри III Плантагенет Елеонора од Провансе
Династија	Плантагенет
Краљ Енглеске
Период	20. новембар 1272 — 7. јул 1307.
Претходник	Хенри III Плантагенет
Наследник	Едвард II Плантагенет

Едвард I је учествовао у неуспешном Осмом крсташком рату од 1271—1272. године, када се вратио у Енглеску да наследи оца.

Његова владавина остаће упамћена као буђење националне свести при чему је он ојачао круну у односу на племство. Подстицао је развој парламента.

Освојио је Велс 1277. године, и гушио је велике буне Велшана против енглеске власти. Освојио је и Шкотску 1296, али је касније Шкотска повратила самосталност.

Протерао је Јевреје 1290. који ће се вратити тек 1655.

Умро је у походу на Роберта I који се прогласио краљем Шкотске. Наследио га је Едвард II Плантагенет.

Борба против пораста црквеног земљопоседа

Не само да се краљевска власт није обарала на феудалну експлоатацију, већ ју је, напротив, чувала и штитила права сениора. Али је Едвард настојао да спречи пораст економског и политичког утицаја крупних феудалаца, у првом реду духовних. Најважнија његова мера у том правцу био је статут »о духовњацима«, или о »мртвој руци« (1279 г.). Тај статут имао је да учини крај порасту црквених земљопоседа. XII и XIII век били су доба огромног пораста црквеног земљопоседа. Повећавају се поседи старих бенедиктинских манастира. Сем тога, у Енглеској се појављује мноштво нових монашких редова, који су стално стицали нове земље. Огромне су поседе стицали духовно-ритерски редови Темплара и Хоспиталаца. За владе Хенриха III продиру у Енглеску просјачки редови, доминиканци и фрањевци. Црква се није либила никаквих средстава да повећа своје земље и приходе. Фалсификовање повеља, парничење по судовима, застрашивање богатих људи (особито жена) мукама у паклу, лажна чуда, зеленаштво — све су то били уобичајени методи којима се служило свештенство и нарочито монаси. Земља коју би они стекли постајала је »мртва рука«; она није подлегла отуђивању и заувек је остајала у рукама црквене установе која ју је стекла. Сем тога, те су земље биле обично слободне од ма какве дажбине. Статут о »мртвој руци« забранио је свим црквеним установама даље стицање земљишних поседа без нарочите краљеве дозволе. На тај начин Едвард зауставља пораст црквеног богатства и утицај и у исто време спречавао смањивање краљевских прихода.

Развитак трговине и зеленаштва

Да би се развила прекоморска трговина која краљу доноси велике приходе, Едвард I је издао »Трговачку повељу« (1303 г.). Та је повеља потврђивала страним трговцима право да слободно долазе у Енглеску, да увозе и извозе робу и завела за њих одређене извозне и увозне царине. Те су царине биле више од оних које су плаћали енглески трговци. Посебним актом утврђен је начин исплаћивања дугова. Тај акт показује како су се у Енглеској развијали кредитни послови. У Енглеску притиче зеленашки капитал из Италије и Јужне Француске. Развија се и локално зеленаштво. Једна од последица тога било је протеривање Јевреја из Енглеске, вршено уз страшна насиља. Јевреје су пљачкали, убијали и давили у мору. Од 16 хиљада Јевреја који су протерани из Енглеске мало их је доспело до француских обала.

Освајања

Едвард је водио освајачку политику, усмерену пре свега против његових најближих суседа — Велса и Шкотске. Велшка планинска племена успешно су се супротстављала англо-саском и нормандиском освајању. 1282 г. Едвард је с великом војском кренуо да освоји Велс. После тешке и опасне борбе убијен је велшки вођ Левелин, а остали велшки кнежеви принуђени су да се потчине Енглезима. Земље »бунтовника«, који су учествовали у рату са Енглезима, биле су конфисковане, а у Велс су се населили енглески барони и саградили замкове. Од времена освајања Велса наследник енглеског престола, добио је титулу »принца од Велса«.

Искористивши смрт шкотског краља Александра III (1285 г.), који је остао без наследника, и борбом за престо између аристократских родова, Едвард је потчинио себи Шкотску. Многи су шкотски феудалци подржавали власт енглеског краља, видећи у њему ослонац за коначно претварање шкотских сељака у кметове. Али је сељаштво устало против угњетавања енглеских намесника и шкотских феудалаца. Сељачком устанку пришли су градови, црква и један део ритера. Устанак, који је назван »ратом за независност«, завршен је поразом Енглеза и обновом независности Шкотске (1314 г.). Све плодове победе побрало је шкотско племство. Експлоатација сељака, који су на својим леђима изнели сав терет устанка, само је повећана. Шкоте је против Енглеза подржавао француски краљ Филип IV.

Састав парламента и јачање његових права

За ратове Едварда I било је потребно доста новаца, и он је често морао да се обраћа парламенту. Али новчане помоћи које је парламент одобравао нису биле довољне. Краљ је тражио све могуће изворе прихода изнад сума које му је одобравао парламент. Он је рачунао да ће их понајпре добити од трговаца који тргују вуном и од богатог свештенства. Едвард је шест пута повећао извозне царине на вуну; понекад би просто реквирирао залихе вуне. Свештенство је морало да краљу плати огромне порезе. 1297 г. умало да није дошло до сукоба с баронима. Краљ је морао да учини уступке. Пристао је да изда статут »De tallagio non concedendo« (О неодобравању пореза). У том је статуту краљ обећао да у краљевини неће купити никакве порезе без сагласности парламента и да неће вршити принудне реквизиције. На тај начин, утврђено је крајем XIII века главно право парламента — право разрезивања пореза.

Средином XIV века почео се парламент делити на два дома, горњи дом или дом лордова и доњи, или скупштину. У горњем дому заседали су врхови феудалног друштва — архиепископи, епископи, опати великих манастира и најкрупнији барони. Горњи дом представља директног наследника великог већа из XI и XII века. У доњем дому заседали су ритери и грађани. Ритери су бирани на скупштинама по грофовијама (по два ритера из сваке грофовије) јавним гласањем. Енглеске грофовије слале су у парламент 74 ритера. Едвард I позивао је у парламент по два представника из 165 енглеских градова. Сваком граду је било препуштено да по свом нахођењу доноси правила о изборима. У већини случајева у изборима је учествовао само мали привилеговани горњи слој.

За разлику од француских државних сталежа, где су сва три сталежа заседала одвојено, у енглеском парламенту ритери су заседали у истом дому с буржоазијом. На тај начин, између ритера и буржоазије у Енглеској није било непрелазне преграде као у Француској. Узрок томе лежи у раном развитку робно-новчаних односа на енглеском селу. Енглески се феудалац бавио трговином и у њој није видео ништа нечасно. Енглески феудалци, нарочито ритери, нису експлоатисали само рад зависних сељака већ и најамни рад надничара. Међутим, француски је феудалац живео искључиво од феудалне ренте. За њега се човечанство делило на племените — господу, који добијају феудалну ренту, и на прост народ, који је плаћа. Међу последње он је убрајао и грађане. У Енглеској није било оне огорчене борбе између феудалаца и грађана, која је оштро поделила сталеже на континенту. Ако се не узме у обзир бројчано мали горњи слој феудалне класе, у Енглеској се није образовала затворена и наследна племићка каста као у Француској. Сваки слободни земљопоседник, без обзира на своје порекло, могао је, и чак је био дужан да постане ритер, ако његов годишњи приход износи 20 фунти стерлинга. Стога је енглеско племство попуњавано људима из других сталежа. У исто време, пропали племић, који би изгубио свој земљопосед, самим тим је испадао из редова племства. Енглеско племство апсорбовало је најснажније елементе из других сталежа и избацивало из своје средине све ослабљене елементе. Тим се објашњава његова необична виталност и способност прилагођавања. Одсуство оштре границе и непомирљивог непријатељства између ритера и грађана одваја енглески парламент од француских државних сталежа и објашњава различитост њихове судбине, далеко већу политичку улогу и виталност парламента.

У XIV веку расте утицај парламента и шире се његове компетенције. Парламент учвршћује право да потврђује и непосредне и посредне порезе. Крајем XIV века парламент добија контролу над трошењем сума добијених од пореза. Расте и законодавна власт парламента. Статуте (законе) издаје краљ и горњи дом понекад на захтев скупштине. У XV веку сагласност оба дома на статут постаје обавезна.

Локални судови

Током XIV века постепено нестају феудалне курије за слободне људе. Остају само властелинске курије за вилане. Сваки значај губе и судске скупштине сатнија и грофовија. Функције тих установа прелазе делом на краљевске судове општег права, делом на локалне судије. Установа локалних судија учвршћује се у Енглеској у XIV веку. Постављао их је краљ из редова утицајних земљопоседника у грофовији. Њихове главне функције су биле да чувају мир, угушују немире и хапсе кривце, другим речима судско-полицијско обезбеђење интереса владајуће класе у унутрашњости.

Породично стабло

16. Жофруа Плантагенет, гроф Анжуа

8. Хенри II Плантагенет

17. Матилда од Енглеске

4. Јован без Земље

18. Вилијам X Аквитански

9. Елеонора од Аквитаније

19. Енора од Шатлроа

2. Хенри III Плантагенет

20. William VI Taillefer, Count of Angoulême

10. Aymer Taillefer, Count of Angoulême

21. Marguerite de Turenne

5. Изабела Анголемеска

22. Петар I Куртене

11. Алиса од Куртенеа

23. Елизабета Куртене

1. Едвард I Плантагенет

24. Алфонсо II од Арагона

12. Алфонсо II од Провансе

25. Санћа од Кастиље

6. Рамон Беренгер IV од Провансе

26. Rainou, Count of Forcalquier

13. Garsenda of Sabran

27. Gersend of Forcalquier

3. Елеонора од Провансе

28. Хумберт III од Савоје

14. Тома I од Савоје

29. Beatrice of Viennois

7. Беатриче Савојска

30. Вилијам I, гроф Женеве

15. Маргарита од Женеве

31. Beatrix of Faucigny

Референце

1. Burt 2013, стр. 75; Carpenter 1985; Lloyd 1986; Powicke 1947.

Литература

• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд.
• Encyclopedia Britannica.
• Barrow, G. W. S. (1965). Robert Bruce and the Community of the Realm of Scotland. London, UK: Eyre and Spottiswoode. OCLC 655056131.
• Brears, Peter (2010). „Food Supply and Preparation at the Edwardian Castles”. Ур.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. стр. 85-98. ISBN 978-1-84217-380-0.
• Brown, A.L. (1989). The Governance of Late Medieval England 1272–1461. London, UK: Edward Arnold. ISBN 978-0-8047-1730-4.
• Burt, Caroline (2013). Edward I and the Governance of England, 1272–1307. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9780521889995.
• Carpenter, David (1985). „The Lord Edward's oath to aid and counsel Simon de Montfort, 15 October 1259”. Bulletin of the Institute of Historical Research. 58: 226—37. doi:10.1111/j.1468-2281.1985.tb01170.x.
• Carpenter, David (2004). The Struggle for Mastery: Britain, 1066–1284. London, UK: Penguin Books. ISBN 9780140148244.
• Cathcart King, David James (1988). The Castle in England and Wales: An Interpretative History. London, UK: Croom Helm. ISBN 978-0-918400-08-6.
• Cazel, Fred A. (1991). „Edward I, by Michael Prestwich”. Speculum. 66 (1): 225—227. doi:10.2307/2864011.
• Coldstream, Nicola (2010). „James of St George”. Ур.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. стр. 37-45. ISBN 978-1-84217-380-0.
• Davies, R. R. (2000). The Age of Conquest: Wales, 1063–1415. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820878-5.
• Denton, J. H. (1989). „Edward I by Michael Prestwich”. The English Historical Review. 104 (413): 981—984.
• Duffy, Mark (2003). Royal Tombs of Medieval England. Stroud, UK: Tempus. ISBN 978-0-7524-2579-5.
• Friar, Stephen (2003). The Sutton Companion to Castles. Stroud, UK: Sutton Publishing. ISBN 978-0-7509-3994-2.
• Haines, Roy Martin (2003). King Edward II: His Life, his Reign and its Aftermath, 1284–1330. Montreal, Canada and Kingston, Canada: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-3157-4.
• Harriss, G.L. (1975). King, Parliament and Public Finance in Medieval England to 1369. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-822435-8.
• Lilley, Keith D. (2010). „The Landscapes of Edward's New Towns: Their Planning and Design”. Ур.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. стр. 99-113. ISBN 978-1-84217-380-0.
• Lloyd, Simon (1986). „Gilbert de Clare, Richard of Cornwall and the Lord Edward's Crusade”. Nottingham Medieval Studies. 30: 46—66.
• Loomis, Roger Sherman (1953). „Edward I, Arthurian Enthusiast”. Speculum. 28 (1): 114—127. doi:10.2307/2847184.
• Maddicott, John (1983). „The Mise of Lewes, 1264”. English Historical Review. 98 (338): 588—603. doi:10.1093/ehr/xcviii.ccclxxxviii.588.
• Maddicott, John (1989). „The Crusade Taxation of 1268–70 and the Development of Parliament”. Ур.: P. R. Coss; S. D. Lloyd (eds.). Thirteenth Century England. 2. Woodbridge, UK: Boydell Press. стр. 93—117. ISBN 978-0-85115-513-5.CS1 одржавање: Текст вишка: списак уредника (веза)
• Maddicott, John (1994). Simon de Montfort. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37493-4.
• McFarlane, K. B. (1981). The Nobility of Later Medieval England. London, UK: Hambledon. ISBN 978-0-9506882-5-1.
• Morris, Marc (2009). A Great and Terrible King: Edward I and the Forging of Britain. London, UK: Windmill Books. ISBN 978-0-09-948175-1.
• Phillips, Seymour (2011). Edward II. New Haven, US and London, UK: Yale University Press. ISBN 978-0-300-17802-9.
• Plucknett, Theodore Frank Thomas (1949). Legislation of Edward I. Oxford, UK: The Clarendon Press. OCLC 983476.
• Powicke, F. M. (1947). King Henry III and the Lord Edward: The Community of the Realm in the Thirteenth Century. Oxford, UK: Clarendon Press. OCLC 1044503.
• Powicke, F. M. (1962). The Thirteenth Century, 1216–1307 (2nd изд.). Oxford, UK: Clarendon Press. OCLC 3693188.
• Prestwich, Michael (1972). War, Politics and Finance under Edward I. London, UK: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-09042-6.
• Prestwich, Michael (1997). Edward I (Yale изд.). New Haven, US: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07209-9.
• Prestwich, Michael (2003). The Three Edwards: War and State in England, 1272–1377 (2nd изд.). London, UK: Routledge. ISBN 9780415303095.
• Prestwich, Michael (2007). Plantagenet England: 1225–1360 (new изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-822844-8.
• Prestwich, Michael (2008). „Edward I (1239–1307)”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/8517. Приступљено 28. 2. 2019. (subscription or UK public library membership required)
• Prestwich, Michael (2010). „Edward I and Wales”. Ур.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. стр. 1-8. ISBN 978-1-84217-380-0.
• Raban, Sandra (2000). England Under Edward I and Edward II, 1259–1327. Oxford, UK: Blackwell. ISBN 9780631223207.
• Riley-Smith, Jonathan (2005). The Crusades: A History. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-7269-4.
• Sadler, John (2008). The Second Barons' War: Simon de Montfort and the Battles of Lewes and Evesham. Barnsley, UK: Pen and Sword Military. ISBN 978-1-84415-831-7.
• Spencer, Andrew (2014). Nobility and Kingship in Medieval England: The Earls and Edward I, 1272–1307. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9781107026759.
• Stubbs, William (1880). The Constitutional History of England. 2. Oxford, UK: Clarendon.
• Sutherland, Donald (1963). Quo Warranto Proceedings in the Reign of Edward I, 1278–1294. Oxford, UK: Clarendon Press. OCLC 408401.
• Templeman, G. (1950). „Edward I and the Historians”. Cambridge Historical Journal. 10 (1): 16—35.
• Tout, Thomas Frederick (1920). Chapters in the Administrative History of Mediaeval England: The Wardrobe, the Chamber and the Small Seals. 2. Manchester, UK: Manchester University Press. OCLC 832154714.
• Watson, G.W. (1895). „The Seize Quartiers of the Kings and Queens of England”. Ур.: H.W. Forsyth Harwood. The Genealogist. New Series. 11. Exeter: William Pollard & Co.
• Watson, Fiona J. (1998). Under the Hammer: Edward I and the Throne of Scotland, 1286–1307. East Linton: Tuckwell Press. ISBN 978-1-86232-031-4.
• Wheatley, Abigail (2010). „Caernarfon Castle and its Mythology”. Ур.: Williams, Diane; Kenyon, John. The Impact of Edwardian Castles in Wales. Oxford, UK: Oxbow Books. стр. 129-139. ISBN 978-1-84217-380-0.

Спољашње везе

• Edward I at the Royal Family website
• King Edward I Monument

Хенри III

Енглески краљеви (1272 — 1307)

Едвард II