Државе Њемачке
From Wikipedia, the free encyclopedia
Савезна Република Њемачка је федерална парламентарна република која је сачињена од шеснаест држава (њем. ;[lower-alpha 1] држава чланица (њем. )). С обзиром на то да је данашња Њемачка настала од неколико држава, она има федерални устав, а конститутивне државе су садржале одређени степен суверенитета. Са нагласком на географске услове, Берлин и Хамбург се сматрају градовима државама (њем. ), као што је Слободни ханзеатски град Бремен, кога у ствари чине градови Бремен и Бремерхафен. За осталих тринаест држава чланица се користи назив територијална држава (њем. ).
Савезна Републике Њемачка је 1949. године настала уједињењем западних држава (које су претходно биле под америчком, британском и француском управом) које су створене након Другог свјетског рата. У почетку, 1949. године, државе чланице СР Њемачке су биле: Баден, Баварска, Бремен, Хамбург, Хесен, Доња Саксонија, Сјеверна Рајна-Вестфалија, Рајна-Палатинат, Шлезвиг-Холштајн, Виртемберг-Баден (до 1952) и Виртемберг-Хоенцолерн (до 1952). Западни Берлин, који званични није био дио СР Њемачке, био је у великој мјери интегрисан и дефакто је сматран савезном државом.
Године 1952, након референдума, Баден, Виртемберг-Баден и Виртемберг-Хоенцолерн су спојени у Баден-Виртемберг. Године 1957. Протекторат Сар се придружио Њемачкој као Сарланд. Уједињењем Њемачке 1990. године, којим је Њемачка Демократска Република ушла у састав Савезне Републике Њемачке, довело је до обнављања источних савезни држава: Бранденбург, Мекленбург-Западна Померанија, Саксонија, Саксонија-Анхалт и Тирингија, као и до поновног спајања Западног и Источног Берлина у Берлин и његово успостављање као пуноправне и једнаке државе. Регионални референдум 1996. године на коме се изјашњавало о спајању Берлина са околним Бранденбургом у „Бранденбург-Берлин” није достигао неопходну већину гласова у Бранденбургу, док је већина Берлинаца гласала са спајање.
Федерализам је један од утемељених уставних принципа Њемачке. Према Уставу Њемачке, нека питања, као што су спољни послови и одбрана, искључиво су одговорност федерације (тј. федералног нивоа), док остала питања падају под заједничке надлежности држава чланица и федерације; државе чланице задржавају резидуални законодавни интегритет за сва друга подручја, укључујући „културу”, која у Њемачкој не подразумијева само питања као што су финансијска промоција умјетности и науке, него и већину облика образовања и обуке. Иако су спољни односи, укључујући међународно уговоре, прије свега одговорност федералног нивоа, конститутивне државе имају одређена ограничена овлашћења у овој области: у питањима која се непосредно утичу на њих, државе чланице своје интересе бране на федералном нивоу кроз Бундесрат (Савезни савјет; горњи дом Савезног парламента Њемачке) и у областима у којима имају законодавну власт имају ограничена овлашћења да закључе међународне уговоре „уз сагласност федералне владе”.[2]