From Wikipedia, the free encyclopedia
Драго Ђукић (Медено Поље, код Босанског Петровца, 13. новембар 1920 — Београд, 4. мај 1981) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.
| драго ђукић | ||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Драго Ђукић | ||||||||||||
| Датум рођења | 13. новембар 1920. | |||||||||||
| Место рођења | Медено Поље, код Б. Петровца, Краљевина СХС | |||||||||||
| Датум смрти | 4. мај 1981. (60 год.) | |||||||||||
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | |||||||||||
| Професија | војно лице | |||||||||||
| Члан КПЈ од | 9. јануара 1942 | |||||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1977. | |||||||||||
| Чин | генерал-мајор | |||||||||||
| Народни херој од | 27. новембра 1953. | |||||||||||
| Одликовања |
| |||||||||||
Драго Драган Ђукић је рођен 13. новембра 1920. године у селу Медено Поље, код Босанског Петровца, од оца Дмитра (1888–1970) и мајке Мике (1889–1931).[1] Основну школу је завршио у Босанском Петровцу, али због сиромаштва није могао да заврши грађанску школу. Кратко време је помагао родитељима око обрађивања земље, а затим се, као шеснаестогодишњи дечак, запослио у шумскоиндустријском предузећу „Шипад”, где је радио тешке физичке послове. Године 1939. је отишао у Београд и запослио се у текстилној фабрици. Ту је постао члан Уједињеног радничког синдикалног савеза (УРСС) и његов активиста. Због ширења синдикалних идеја међу радницима, послодавац га је отпустио с посла. У јесен 1939. године с новим погледима и стеченим искуством, вратио се у родни крај. Поново је радио тешке физичке послове у Бјекојевом Камену, а касније, као грађевински радник, у Јаворовој Коси.[2]
Драган се женио три пута. Прву жену, која је била Рускиња и звала се Љубов Љуба, Драго је упознао током свог боравка у Москви. Са њом је добио синове Вјећеслава Славка (1945–2005) и Дмитра Митка (1949–1982). Славко је рођен у Москви, а са породицом је живио у Београду. Био је ожењен Златом Илић са којом је добио ћерку Татјану и синове Александра и Ивана. Митко се није женио.[1] Са другом женом Рајком, која је умрла 2007. године, Драган је имао ћерку Весну, која је такође умрла. Весна је била удата Перишић и потом разведена, а у браку је родила сина.[1] Са трећом женом Косом, која је била из Петровца, Драган је добио сина Аркадија и ћерку Драгану, који су до прогона 1995. године живјели у Петровцу.[1] Драган је живио у више мјеста Југославије, да би се на крају скрасио у Дубовску код Бихаћа, гдје је проживио остатак свог живота.[1]
После окупације Југославије, 1941. године, укључио се у припреме за оружану борбу. Кад је почео усташки терор, саветовао је народу да се ваља склањати. Јуна 1941. године, заједно групом од двадесетак својих другова, чинио је језгро устаничке организације у Медном Пољу и околним селима. Након устанка у Дрвару, 27. јула 1941. године, пошао је у прве борбе. У августу 1941. године с дванаесторицом другова напао је и потукао усташку чету на Јаворовој Коси, а у Растовачи је с неколицином бораца заробио једног официра и 15 домобрана. Када је у Медном Пољу био опкољен, изгледало је да се неће извући, али је одлучно кренуо напред, убио неколико непријатељских војника и из обруча изишао с пленом од два пушкомитраљеза.[2]
Већ од првих устаничких дана, почела је да кружи легенда о његовој храбрости. Увек је био међу првима. Био је десетар, командир вода, заменик политичког комесара чете, политички комесар чете, батаљона и бригаде. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 9. јануара 1942. године.[2]
Када је 21. маја 1942. године била формирана Прва крајишка ударна бригада постао је њен борац. Са овом бригадом, истакао се у борбама на Сасини, код Санског Моста, на планини Мањачи, у нападу на Бихаћ и село Заваље, где је уништио непријатељско упориште и запленио два митраљеза. Његов батаљон је, у Четвртој непријатељској офанзиви, марта 1943. године, код Бенаковца разбио немачку колону, коју су од потпуног уништења спасли тенкови. Ђукић је с још једним борцем, у сумрак провукао кроз ланац тенкова, заробио већу количину муниције и омогућио батаљону да крене у даље борбе.[2]
Његова заслуга је била велика за успех чувене акције паљења немачких авиона на аеродрому Рајловац, код Сарајева, у ноћи 10/11. августа 1943. године. Непријатељ је открио овај напад, али је Ђукић повео своје борце у јуриш и у двочасовној борби однео победу. На путу из Устиколине ка Горажду, јануара 1944. године, Ђукић је као политички комесар Четвртог батаљона, у критичној ситуацији преузео команду над јединицом и успешном акцијом заузео Горажде. У непријатељском противнападу на Горажде био је тешко рањен. Након оздрављења, учествовао је у борбама у Црној Гори, Србији, у борбама за ослобођење Београда и на Сремском фронту.[2]
После завршетка рата, наставио је војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Ратну школу ЈНА. Налазио се на дужностима команданта бригаде, начелника Штаба дивизије, командант дивизије и наставника Више војне академије ЈНА. Пензионисан је 1977. године у чину генерал-мајора ЈНА. Био је биран за посланика Републичког већа Скупштине СР Босне и Херцеговине.[3]
Умро је 4. маја 1981. године у Београду, а сахрањен је на Партизанском гробљу у Босанском Петровцу.[3]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда, Орден партизанске звезде другог реда, Орден за храброст и Орден за војне заслуге другог реда.[4] Од иностраних одликовања, истиче се Партизански крст Народне Републике Пољске. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[3]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
