Скупштина СР Босне и Херцеговине

Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је била највише представничко и законодавно тело у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини током њеног постојања од 1945. до 1992. године. Према Уставу из 1974. дефинисана је као орган друштвеног самоуправљања и највиши орган власти у оквиру права и дужности друштвено-политичке заједнице.

Скупштина СР Босне и Херцеговине
Застава СР Босне и Херцеговине
Тип	законодавно тело
Статус	укинуто
Седиште	Трг Ђуре Пуцара бб[а] Сарајево, СР Босна и Херцеговина
Дужина мандата	четири године
Функција	Скупштина
Основано	28. април 1945.
Први званичник	Ћазим Угљен
Последњи званичник	Момчило Крајишник
Укинуто	8. април 1992.
Наслеђе	Скупштина Републике Босне и Херцеговине Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини

Kонституисана je 28. априла 1945. на Трећем заседању Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБИХ) када је оно преименовано у Народну скупштину Босне и Херцеговине. После избора за Уставотворну скупштину, одржаних 13. октобра 1946, Народна скупштина је 31. децембра 1947. донела Устав НР Босне и Херцеговине којим је скупштина добила назив Народна скупштина Народне Републике Босне и Херцеговине. Овај назив носила је до доношења новог Устава, априла 1963. када је преименована у Скупштину Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. У складу са одлуком „крњег” Председништва БиХ, Скупштина је 8. априла 1992. преименована у Скупштину Републике Босне и Херцеговине.

У периоду од 1945. до 1953. била је једнодомна, а од 1953. до 1990. имала је више већа. Од 1953. до 1963. постојали су Републичко веће и Веће произвођача, од 1963. до 1974. пет већа — Републичко веће, Привредно веће, Просветно-културно веће, Социјално-здравствено веће и Организационо-политичко веће, а од 1974. до 1990. три већа — Веће удруженог рада, Веће општина и Друштвено политичко веће. Непосредно пред одржавање првих вишестраначких избора, Скупштина је усвајањем измена Устава, јула 1990. поново имала два већа — Веће грађана и Веће општина. Извршни орган Скупштине представљало је Извршно веће Скупштине СР Босне и Херцеговине, а пре тога Влада НР Босне и Херцеговине.

У периоду од априла 1945. до јануара 1953. постојао је Президијум Народне скупштине НР Босне и Херцеговине, који је био колективни шеф државе у НР Босни и Херцеговини. Након његовог укидања, функцију шефа државе обављао је председник Народне скупштине све до априла 1974. када је установљено Председништво СР Босне и Херцеговине, чије је чланове и председника бирала Скупштина.

Уставна улога

Према Уставу Народне Републике Босне и Херцеговине, донетим 31. децембра 1946, као и пратећим законима донетим у складу са њим, Народна скупштина НР Босне и Херцеговине била је врховни орган државне и законодавне власти Народне Републике Босне и Херцеговине. Бирала се на четири године и у првом сазиву 1946—1950. имала је 220, а у другом сазиву 1950—1953. 270 посланика, које су бирали грађани на непосредним изборима. За руковођење седницама Народна скупштина је бирала председника, потпредседника и до три секретара. Сазивање скупштинских заседања, као и расписавње избора за скупштину, вршио је Президијум Народне скупштине, који је давао обавезна тумачења усвојених закона и проглашавао их. Народна скупштина бирала је Президијум, а његов мандат трајао је и након њеног распуштања све до избора нове скупштине. Извршни орган Народне скупштине била је Влада НР Босне и Херцеговине. Усавањем Уставног закона о основама друштвеног и политичког уређења Народне Републике Босне и Херцеговине и републичким органима власти који је Народна скупштина усвојила 29. јануара 1953. значајно је измењен претходни Устав. Народна скупштина постала је дводомна са Републичким већем (114 посланика) и Већем произвођача (82 посланика), који су бирани на одвојеним изборима. Посланике Републичког већа бирали су грађани на непосредним изборима, док су посланике Већа произвођача бирали запослени у предузећима, као и чланови земљорадничких задруга и занатлије. Укинут је Президијум Народне скупштине, а део његових овлашћења пренет је на функцију председника Народне скупштине. Уместо Владе формирано је Извршно веће Скупштине.^[1]

Грб Босне и Херцеговине 1947—1992.

Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине донет 10. априла 1963, као и пратећи закони донети у складу са њим, дефинисали су Скупштину СР Босне и Херцеговине као највиши орган власти и друштвеног самоуправљања, у оквиру права и дужности друштвено-политичке заједнице, а сачињавали су је делегати грађана и радних људи у радним заједницама. Нови Устав значајно је изменио структуру скупштине, која је имала пет већа — Републичко веће, Привредно веће, Просетно-културно веће, Социјално-здравствено веће и Организационо-политичко веће. Републичко веће имало је 120 посланика и остало је слично претходном, уведеном Уставним законом из 1953, а чинили су га посланици које су грађани бирали на непосредним изборима. Остала већа, збирно названа већа радних заједница, имала су по 70 посланика, које су бирали запослени у радним организацијама. За посланика Републичког већа могао је бити биран сваки грађанин који је имао бирачко право, док су за посланике већа радних заједница бирани радници или чланови руководства радне организације, као и функционери синдиката у одговарајућим областима рада. Уставна новина била је дужина мандата посланика, па је предвиђено да се на две године бира половина посланика савког већа, али је ова одредба укинута уставним амандманима фебруара 1969. када је мандат свих посланика враћен на четири године. Извршни орган Скупштине остало је Извршно веће Скупштине које су бирали посланици Републичког већа, због чега је оно у овом периоду (1963—1974) често колоквијално називано Републичко извршно веће.^[1][2]

Након дуже уставне реформе, нови Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине донет је 25. фебруара 1974. и према њему скупштински систем заснован је на делегатском систему, а Скупштина СР Босне и Херцеговине имала је три већа — Веће удурженог рада (160 делегата), Веће општина и Друштвено-политичко веће (по 80 делегата). Уставним одредбама формиране су делегатске скупштине, почевши од скупштина општине, преко скупштина градова^[б] и републичке скупштине. Општинску скупштину чинила су три већа — Веће месних заједница, Веће удруженог рада и Друштвено-политичко веће, док су градске и републичка скупштина имале иста већа. Непосредним изборима бирани су само делегати на општинском нивоу, док су градске и републичка скупштина формиране од делегата које су бирале општинске скупштине, чиме је уведен систем посредног избора скупштинских делегата. Једна од новина Устава из 1974. било је формирање Председништва СР Босне и Херцеговине, које је имало функцију колективног председника Републике, а чије је чланове бирала Скупштина.^[1] Друштвено-политичке и економске промене, које су крајем 1980-их захватиле СФР Југославију, као и друге државе источне Европе, условиле су почетак процеса деполитизације друштва, увођења плурализма и постепеног укидања политичког монопола Савеза комуниста. Ове процесе пратиле су уставне измене донете 11. априла 1989. којима је започео крај једнопартијског система. Након распада Савеза комуниста, усвојен је 31. јула 1990. нови 31 амандман на Устав којима је Скупштина постала дводомна са Већем грађана (130 посланика) и Већем општина (110 посланика). Посланике Већа грађана бирали су грађани непосредним путем на изборима, док је у Веће општина свака општинска и градска скупштина бирала по једног посланика.^[1][3]

правни акт	назив скуптине	број домова	називи домова	број посланика	укупано посланика
Устав 1946.	Народна скупштина НР Босне и Херцеговине	један	/	/	220[в] — 270[г]
Уставни закон 1953.		два	Републичко веће	114	196
			Веће произвођача	82
Устав 1963.	Скупштина СР Босне и Херцеговине	пет	Републичко веће	120	400
			Привредно веће	70
			Просветно-културно веће	70
			Социјално-здравствено веће	70
			Организационо-политичко веће[д]	70
Устав 1974.		три	Веће удруженог рада	160	320
			Друштвено-политичко веће	80
			Веће општина	80
Уставни амандамани 1990.		два	Веће грађана	130	240
			Веће општина	110

Историјат

Конституисање скупштине 1943—1946.

У току Народноослободилачког рата у Босни и Херцеговини је 25. новембра 1943. формирано Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ) које је представљало врховно представничко, законодавно и извршно тело Народноослободилачког покрета Босне и Херцеговине. Оно је преко Народноослободилачких одбора, који су од почетка рата формирани на територији под контролом партизана, вршило власт на ослобођеној територији. Због ратних околности, ЗАВНОБиХ је обједињавао законодавну и извршну власт, а његово Председништво представљало је извршни орган, при коме су оснивана разна одељења за послове државне управе — привреду, просвету, здравље, социјално старање, правосуђе, финансије и др, која су била претеча будућих министарстава.^[4]

Портрет Војислава Кецмановића Ђеде, председника Председништва ЗАВНОБиХ и првог председника Президијума Народне скупштине НР БиХ

Одмах по ослобођењу Сарајева, као и већег дела територије Босне и Херцеговине, у Сарајеву је од 26. до 28. априла 1945. одржано Треће заседање ЗАВНОБиХ на коме је 28. априла ЗАВНОБиХ прерастао у Народну скупштину Босне и Херцеговине, а његово Председништво, на чијем се челу налазио Војислав Кецмановић, постало је Председништво Народне скупштине. Истог дана формирана је и Влада Босне и Херцеговине на чији је председник био Родољуб Чолаковић. Овим чином формирана је Федерална Држава Босна и Херцеговина, која је била део Демократске Федеративне Југославије успостављене формирањем Привремене владе, 7. марта 1945. године.^[1]

Августа 1945. у Београду је одржано Треће заседање АВНОЈ, на коме је АВНОЈ као највише представничко тело прерастао у Привремену народну скупштину ДФЈ, која је расписала изборе за Уставотворну скупштину, која је имала два дома — Савезну скупштину и Скупштину народа. Избори су одржани 11. новембра 1945, а пошто је опозиција одлучила да их бојкотује, на њима је учествовала само листа Народног фронта Југолавије (НОФ) и добила 90,4%, док је „кутија без листе” добила 9,6% гласова.^[1] Уставотворна скупштина ДФЈ донела је 29. новембра 1945. деклерацију о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) којом је званично укинута монархија, а успостављена федерална република.^[5] Први Устав ФРНЈ усвојен је 31. јануара 1946. и у складу са њим Уставотворна скупштина је постала Народна скупштина ФНРЈ са Савезним већем и Већем народа.^[6] После усвајања Устава ФНРЈ, Народна скупштина Босне и Херцеговине донела је 20. фебруара 1946. Закон о имену Народне Републике Босне и Херцеговине којим је Федерална Држава Босна и Херцеговина променила назив у Народна Република Босна и Херцеговина, а у складу са овим Народна скупштина Босне и Херцеговине постала је Народна скупштина НР Босне и Херцеговине, а Председништво Народне скупштине постало је Президијум Народне скупштине.

Поред рада на учвршћивању власти и обнови земље, Народна скупштина Босне и Херцеговине у току лета 1946. радила је и на припреми услова за организовање избора за Уставотворну скупштину БиХ, која је требала да донесе Устав НР Босне и Херцеговине. У том циљу су 16. августа донети Закон о Уставотворној скупштини НР Босне и Херцеговине и Закон о избору народних посланика Уставотворне скупштине НР Босне и Херцеговине. Организација избора поверена је Земаљској изборној комисији Босне и Херцеговине, а избори су одржани 13. октобра 1946. године.^[7] Као и на изборима за федерални парламент, новембра 1945, опозиција се одлучила за бојкот, па су гласачи бирали између листе Народног фронта Босне и Херцеговине, која је освојила већину гласова и „кутије без листе”. Новоизабрана Уставотворна скупштина састала се 11. новембра 1946. и потврдила сва акта која су донели ЗАВНОБиХ и његово Председништво, као и Народна скупштина Босне и Херцеговине и њено Председништво.^[1] На седници 13. новембра изабран је Ћазим Угљен за председника, Васо Гајић за потпредседника и Руди Колак и Раде Јакшић за секретаре Уставотворне скупштине. На истој седници изабрани су чланови Президијума Уставотворне скупштине, чији је председника био Ђуро Пуцар.^[8]

Уставотворна скупштина је 31. децембра 1946. усвојила и прогласила Устав Народне Републике Босне и Херцеговине након чега је рад наставила као Народна скупштина Народне Републике Босне и Херцеговине. Усвајањем Устава заокружена је изградња институција потребних за функционисање једне од шест федералних јединица у саставу југословенске федерације.^[1]

Народна скупштина 1946—1953.

Народна скупштина Народне Републике Босне и Херцеговине одржала је у првом четворогодишњем мандату, од 1946. до 1950. осам редовних и четири ванредна заседања. У овом периоду, успостављен је политички систем Босне и Херцеговине и започета обнова и изградње земље. Рад скупштине одвијао се у веома сложеним друштевним и политичким условима, које је изазвао политички сукоб Југославије и Совјетског Савеза. Након Резолуције Информбироа, Југославија се нашла у међународној изолацији, што је довело до финансијских потешкоћа, као и чврсто контролисаног укупног друштевног живота од стране Комунистичке партије. Народна скупштина је 27. јуна 1947. усвојила Закон о Петогодишњем плану развитка народне привреде НР Босне и Херцеговине који је предвиђао ликвидирање привредне и теничке заосталости; инвестирање у индустрију, рударство и електропривреду; развијање задругарства на селу; ивестирање у здравство и културу; изградњу социјализма и др.^[9] Доношењем Закона о управљању државним привредним предузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива који је усвојен 27. јуна 1950. започео је период радничког самоуправљања, новог облика управљања у друштвено-економском и политичком систему Босне и Херцеговине.^[1] Први председник Народне скупштине Ћазим Угљен, прешао је априла 1949. на функцију министра индустрије, а на његово место изабран је Богомир Брајковић, који је је ову дужност вршио и у наредном сазиву. Поред ове, 15. септембра 1948. извршена је измена председника Владе Босне и Херцеговине и председника Президијума Народне скупштине. Дотадашњи председник Владе Родољуб Чолаковић, прешао је на дужност у Владу ФНРЈ, а нову Владу је формирао Ђуро Пуцар дотадашњи председник Президијума, кога је на том месту заменио Владо Шегрт.^[10] Први сазив Народне скупштине распуштен је 28. септембра 1950. након усвајања новог Закона од избору народних посланика за Народну скуппштину НР Босне и Херцеговину.^[11]

Зграда Централне банке БиХ у Сарајеву, у којој се од 1946. до 1952. налазило седиште Народне скупштине Босне и Херцеговине

Избори за други сазив Народне скупштине Народне Републике Босне и Херцеговине одржани су 3. децембра 1950. године. Према новом Закону о изборима, један народни посланик бирао се на 10.000 становника, па је 270 посланика бирано на следећи начин — 81 у Тузланској, 79 у Бањалучкој, 57 у Сарајевској и 41 у Мостарској области, као и 12 у граду Сарајеву. Попут претходних избора, гласало се за листу Народног фронта Босне и Херцеговине, која је добила 98,5% и „кутију без листе”, која је добила 1,5% гласова.^[1] Новоизабрана Народна скупштина састала се 20. децембра 1950. и следећег дана изабрала — нови Президијум Народне скупштине и нову Владу Босне и Херцеговине, чији су председници остали Владо Шегрт и Ђуро Пуцар.^[12] У току свог другог сазива Народна скупштина одржала је од 1950. до 1953. шест редовних заседања. Даљи развој радничког самоуправљања, као новог облика управљања у друштвено-економском и политичком систему, условио је да кроз уставну реформу добије свој уставни облик. Усвајањем Уставног закона о основама друштвеног и политичког уређења ФНРЈ и савезним органима власти који је 13. јануара 1953. донела Народна скупштина ФНРЈ изврешене су значајне измене државних органа — уместо савезне и републичких влада уведена су извршна већа са државним секретаријатима као извршним органима, укинути су Президијуми Народних скупштина и уведена нова скупштинска већа, након чега је савезни парламент имао три, а републички два дома — Републичко веће и Веће произвођача.^[7] У складу са савезним законом, Народна скупштина Босне и Херцеговине донела је 29. јануара 1953. Уставни закон о основама друштвеног и политичког уређења Народне Републике Босне и Херцеговине и републичким органима власти^[13] који је значајно изменио уставноправни систем НР Босне и Херцеговине и знатно проширио структуру парламентарних тела. Према Уставном закону Народна скупштина постала је дводомна — Републичко веће имало је 114 посланика, које су бирали грађани на изборима, док је Веће произвођана имало 82 посланика, које су као представнике својих привредних организација бирали индустријски радници, чланови земљорадничких задруга и занатлије и занатски радници.^[1] Други сазив Народне скупштине распуштен је 14. септембар 1953. године.^[14]

Народна скупштина 1953—1963.

Избори за народне посланике Републичког већа Народне скупштине одржани су 22. новембра 1953. упоредо са изборима за народне посланике Савезног већа Народне скупштине ФНРЈ, који су одржани истовремено у свим републикама ФНРЈ.^[15] На овим изборима измењен је дотадашњи начин гласања, па су гумене куглице замењене гласачким листићима.^[1] У Босни и Херцеговини је од уписаних 1.568.456, на изборе изашло 1.341.652 бирача односно 85,6%. За предложене кандидате гласало је 1.317.352 (98,2%), док је неважећих листића било 24.294 (1,8%). Избори за Веће произвођача одржани су од 24. до 26. новембра. Посланици из произвођачке групе индустрије, трговине и занатства бирани су у 60 изборних срезова, док су посланици из произвођачке групе пољопривреде бирани у 22 изборна среза.^[16] Њих је бирало 2.489^[ђ] одборника Већа произвођача Народних одбора срезова и градова, који су изабрани на изборима од 1. до 7. новембра.^[17]

Ђуро Пуцар председник Народне скупштине у периоду 1953—1963.

Новоизабрана Народна скупштина састала се 14. децембра 1953,^[18] а наредног дана изабран је председник скупштине и председници већа. Председник Републичког већа био је Милан Пантић, а потпредседник Жељко Крешић, док је председник Већа произвођача био Никола Котле, а потпреседник Чедо Милићевић. На заједничкој седници оба већа за председника Народне скупштине изабран је Ђуро Пуцар, за потпредседника Нико Јуринчић, а за секретара Нијаз Дураковић. Истог дана изабрано је и прво Извршно веће Народне скупштине чији је председник био Авдо Хумо.^[19] Он је ову функцију вршио до 28. маја 1956. када га је на заменио Осман Карабеговић.^[20] Трећи сазив Народне скупштине распуштен је 6. јануара 1958,^[21] а претходно је донео измене Закона о изборима, којим је у Републичко веће бирано 126 народних посланика, односно један на 25.000 становника, а у Веће произвођача 91 посланик, односно један на 30.000 радника.^[1]

Посланици Републичког већа Народне скупштине бирани су на непосредним изборима одржаним 23. марта 1958. упоредо са изборима који су одржани у целој Југославији. Од 1.760.175 уписаних на изборе је изашло 1.651.131 бирача односно 93,8%. За предложене кандидате гласало је 1.611.172 (97,6%), док је неважећих листића било 39.959 (2,4%).^[22][23] Посланике Већа произвођача бирали су одборници среских и градских скупштина на изборима одржаним 26. и 27. марта. Посланици из произвођачке групе индустрије, трговине и занатства бирани су у 49 изборних срезова, док су посланици из произвођачке групе пољопривреде бирани у 31 изборном срезу.^[24] Прва седница новоизабране Народне скупштине била је 10. априла 1958,^[25] а сутрадан су изабрани председник скупштине и председници већа. За председника Народне скупштине, на заједничкој седници оба већа, поново је изабран Ђуро Пуцар, док је за потпредседника изабран Владо Шегрт, а за секретара Бора Поповић. Председник Републичког већа био је Јозо Бакрач, а потпредседник Новак Анђелић, док је председник Већа произвођача био Милутин Ђурашковић, а потпреседник Халид Месиховић. Истог дана изабрано је и ново Извршно веће Народне скупштини чији је председник поново био Осман Карабеговић.^[26] На месту потпредседника Народне скупштине Шегрта је 19. јануара 1961 заменио Шефкет Маглајлић, који је претходно био потпредседник Извршног већа Народне скупштине.^[27]

У току мандата овог сазива Народне скупштине започела је крајем 1960. уставна реформа југословенске федерације. Савезна народна скупштина образовала је 2. децембра 1960. Комисију за уставна питања, која се бавила припремом новог устава, а њен председник је био Едвард Кардељ.^[28] Народна скупштина Босне и Херцеговине изабрала је 24. октобра 1961. Комисију за израду новог Устава Босне и Херцеговине, а њен први председник био је Ђуро Пуцар, а потом Блажо Ђуричић.^[29] Иако је првобитно планирано да се нови Устав Југославије, као и републички устави, донесу пре истека мандата актуелног сазива савезне и републичких скупштина, то се није догодило, па је Савезна народна скупштина 7. априла 1962. донела одлуку о продужењу мандата скупштине до доношења новог устава, а најкасније до годину дана.^[30][1] Потом је 10. априла 1962. исту одлуку донела и Народна скупштина Босне и Херцеговине. Рад савезне и републичких скупштина продужен је како би се нови избори одржали по начелима новог устава.^[31] Након годину дана рада Комисија за израду новог устава је 31. октобра 1962. Народној скупштини предала Преднацрт Устава Босне и Херцеговине који је скупштина прихватила и ставила на јавну дискусију, која је трајала до краја године.^[32] Савезна народна скупштина усвојила је 7. априла 1963. Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.^[33] Одмах потом, последњег дана продуженог сазива Народне скупштине, 10. априла 1963. на заједничкој седници оба већа усвојен је Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине чијим је одредбама Народна скупштина Народне Републике Босне и Херцеговине променила назив у Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.^[32][34]

Републичка скупштина 1963—1969.

Нови устав СФР Југославије, који је назван „Повељом самоуправљања”, као и Устав Босне и Херцеговине, усвојени априла 1963, својим одредбама требали су да назначе почетак такозване „социјалистичке самоуправне демократије”, који је требала да замени претходну „народну демократију”. Ови устави унели су значајне промене у политички систем Босне и Херцеговине, јер се модел самоуправљања проширио у све сфере друштвеног и политичког живота. Устав је као друштвено-политичке заједнице дефинисао — општину, срез^[е] и републику. Основана су градска већа, као органи самоуправљања у градовима са више општина, а за основну територијалну јединицу уведена је месна заједница као самоуправна заједница грађана којом је руководио Савет биран на зборовима бирача. Уставне измене извршене су и у погледу састава Скупштине Босне и Херцеговине која је уместо дотадашња два имала пет већа — Републичко веће (120 посланика), Привредно веће, Просветно-културно веће, Социјално-здравствено веће и Организационо-политичко веће (по 70 посланика). У Републичко веће могао је бити биран сваки грађанин који је имао бирачко право, док су у већа радних заједница бирани радници или чланови руководства радне организације, као и функционери синдиката у одговарајућим областима рада. Извршни орган Скупштине и даље је био Извршно веће Скупштине, чије је чланове бирало Републичко веће. Главна новина у новом Уставу, везана за рад скупштине, била је одредба да се сваке две године бира половина посланика свих скупштинских већа, па је сазив Скупштине СР БиХ изабран на изборима јуна 1963, мењан на изборима априла 1965. и 1967. године.^[1]

Избори за посланике Републичког већа Скупштине Босне и Херцеговине одржани су 16. јуна 1963. упоредо са изборима за посланике Савезног већа Савезне скупштине, који су одржани истовремено у свим републикама и покрајинама СФРЈ.^[35] На овим изборима гласало је 1.772.779 бирача, од чега је њих 1.751.312 (98,8%) гласало за предложене кандидате, док је неважећих листића било 24.467 (1,2%). Процес избора посланика остала четири већа започео је 24. маја када су одржани избори за одборнике већа радних заједница на нивоу општина.^[36] Право гласа на овим изборима имало је 991.988 радних људи од којих је гласало њих 893.024 (90%).^[37] Они су тада изабрали 6.844 општинских одборника који су 3. јуна 1963. бирали посланике преостала четири већа републичке скупштине.^[38] Заједничка седница свих већа новоизабране Скупштине одржана је 25. јуна 1963. и на њој је за председника Скупштине изабран Ратко Дугоњић, а за потпредседника Нико Јуринчић. На одвојеним седницама, истог дана избрани су и председници осталих већа — Џемал Биједић председник Републичког већа, Нисим Албахари председник Организационо-политичког већа, Илија Матерић председник Привредног већа, Душанка Ковачевић председница Просветно-културног већа и Никола Цвијетић председник Социјално-здравственог већа.^[39] На наредној седници 26. јуна изабрани су и чланови Извршног већа Скупштине чији је председник био Хасан Бркић.^[40][41]

Џемал Биједић, председник Републичког већа Скупштине (1963—1969), потпредседник Скупштине (1967—1969) и председник Скупштине СР Босне и Херцеговине (1969—1971)

Скупштински сазив изабран јуна 1963. допуњен је након две године на изборима који су одржани 18. априла 1965. годнине. На њима је замењена половина посланика, који је мандат трајао две године.^[42] Мандат новоизабраних посланика верификован је на првим седницима скупштинских већа, које су одржане 11. маја 1965. чиме је започео други део петог скупштинског мандата. Приликом избора председника скупштинских већа, углавном су бирани они који су ову функцију обављали у пртходном периоду, изузев у Просветно-културном већу за чијег је новог председника изабран Хасан Грабчановић. Истог дана одржана је заједничка седница свих већа на којима је за председника Скупштине поново изабран Ратко Дугоњић, а за потпредседник Џемал Биједић и Богомир Брајковић.^[43] Председник Извршног већа Скупштине остао је Бркић, али како је он преминуо 14. јуна 1965,^[44] заменио га је дотадашњи потпредседник Руди Колак.^[45] Нова допуна сазива из 1963. извршена је на изборима одржаним 23. априла 1967, а прва седница трећег дела петог скупштинског мандата одржана је 12. маја 1967. године. На заједничкој седници свих већа за новог председика Скупштине изабран је Џемал Биједић, а за потпредседнике Олга Марасовић и Стојан Бјелајац. Истог дана изабрано је и ново Извршно веће Скупштине чији је председник био Бранко Микулић.^[46] Уставна реформа настављена је и даље, па су априла 1967. и фебруара 1969. усвојени амандмани на Устав Југославије и Устав Босне и Херцеговине, којима је промењена структура републичке скупштине преименовањем Организационо-политичког већа у Друштвено-политичко веће, као и одредбом да се посланици свих већа бирају на четири године и да нико не може бити биран више од два пута за републичког посланика.^[1]

Републичка скупштина 1969—1974.

Избори за нови четворогодишњи мандант Скупштине СР Босне и Херцеговине одржани су априла 1969. године. Посланици Републичког већа бирани су на изборима одржаним 13. априла 1969. упоредо са изборима који су одржани у целој Југославији.^[47] Од 2.048.266 уписаних на изборе је изашло 1.727.282 бирача односно 84,3%.^[48] Избори за посланике већа радних заједница Скупштине одржани су 23. априла 1969. истовремено са изборима у СР Словенији и СР Хрватској и на њима је изабрано 280 посланика ова четири већа.^[49] Посланике већа радних заједница бирали су одборници скупштинских већа, који су изабрани на изборима 11. априла 1969. године.^[50] Прва заједничка седница свих већа Скупштине одржана је 8. маја 1969. и на њој је за председника Скупштине поново изабран Џемал Биједић, док су за потпредседнике изабрани Стипе Билан и Момир Капор.^[51] Наредног дана одржане су засебне седнице већа, на којима су изабрани њихови председници — Никола Антић председник Републичког већа, Бошко Башкот председник Друштвено-политичког већа, Влада Ћосић председник Привредног већа, Рефик Хукић председник Просветно-културног већа и Јамила Хаџимустафић председник Социјално-здравственог већа. На седници Републичког већа изабрано је ново Извршно веће Скупштине чији је председник био Драгутин Косовац.^[52] Биједић је функцију председника Скупштине обављао до јула 1971. када је прешао на дужност председника Савезног извршног већа (СИВ), а заменио га је Хамдија Поздерац.^[53]

Реформа савезног и републичког устава настављена је и даље. Скупштина Босне и Херцеговине усвојила је 21. јуна 1971. двадесетчетири амандмана на Устав СР Босне и Херцеговине,^[54] који су били у складу са амандманима на Устав СФРЈ, које је 29. марта 1971. усвојила Савезна скупштина. Уставни амандмани садржали су битне промене функције и улоге федерације, чиме су знатно сужена њена права и дужности.^[54] Сталне измене и допуне уставних решења нису дале жељене резултате, па се приступило изради новог савезног устава, као и устава република и покрајина.^[1] Пошто се рад на новом уставу одужио, а ближио се крај актуелног скупштинског сазива, Скупштина је 29. марта 1973. донела Уставни закон о продужењу мандата републичких посланика и општинских одборника чиме је скупштински мандат продужен за годину дана. На истој седници за новог потпредседника Скупштине изабран је Џемал Муминагић.^[55] Одлуку о продужетку мандата савезних посланика донела је 30. марта 1973. и Савезна скупштина.^[56] Након две године рада, нови Устав СФР Југославије проглашен је 21. фебруара 1974. на седници Већа народа Савезне скупштине.^[57] Скупштина Босне и Херцеговине прогласила је нови Устав 25. фебруара 1974. на заједничкој седници свих скупштинских већа. На истој седници донето је неколико закона везаних за избор скупштинских делегата у републичку и савезну скупштину.^[58]

Делегатска скупштина 1974—1982.

Устав СФРЈ, као и устави социјалистичких република и покрајина, донети фебруара 1974. настали су током процеса тражења више независности и надлежности за републичке органе у односу на федералну власт. У условима општег друштвеног социјалистичког самоуправљања претходили су му амндмани на претходни Устав из 1967, 1969. и 1972, а највећа новина новог Устава било је установљење републичких и покрајинских председништава, као колективног председничког органа. Према новом Уставу Босне и Херцеговине структуру Скупштине су чинила три већа — Веће удруженог рада са 160, Друштвено-политичко веће и Веће општина са по 80 делегата. Скупштински систем био је заснован на делегатском принципу, односно утврђено је формирање делегатских скупштина, почевши од општине и града до Републике. Општинске скупштине чинила су три већа — Веће месних заједница, Веће удруженог рада и Друштвено-политичко веће, док су градска и републичка Скупштина имале иста већа. На непосредним изборима грађани су бирали само општинске делегате, док су градске и Републичка скупштина формиране од изабраних делегата, односно посредним путем.^[1]

Зграда Скупштине СР Босне и Херцеговине изграђена 1982, а данас седиште Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине

Изборни процес у СР Босни и Херцеговини започео је 29. марта 1974. када је од 599.768 запослених у организацијама удруженог рада и радним заједницама, њих 541.590 (93%) изабрало 4.567 делегација са 55.912 делегата. ^[59] Потом су 31. марта 1974. одржани непосредни избори на којима су грађани бирали делегације у око 1.300 месних заједница и делегате друштвено-политичких већа општинских скупштина.^[60] На овим изборима је од 2.129.589 уписаних бирача гласало 1.861.210 (87,4%) који су у 106 општина изабрали 2.156 делегација са 32.732 делегата.^[61] Изборни процес окончан је 14. априла када су изабрани сви делегати већа општинских скупштина, које су потом бирали делегате градских скупштина и републичке Скупштине.^[62] Прва седница новог сазива Скупштине Босне и Херцеговине одржана је 29. априла 1974. и на њој је за председника Скупштине поново изабран Хамдија Поздерац, док су за потпредседнике изабрани — Сретен Лопандић, Џемал Муминагић и Миле Перковић. За председнике скупштинских већа изабрани су — Ђуро Векић^[ж] председник Друштвено-политичког већа, Анто Ступић председник Већа произвођача и Захид Букаревић председник Већа општина. На истој седници изабрано је Извршно веће Скупштине, чији је председник био Миланко Реновица и Председништво СР Босне и Херцеговине, чији је председник био Ратко Дугоњић. Такође, Цвијетин Мијатовић је изабран за члана Председништва СФРЈ из Босне и Херцеговине, као и 12 делегата за Веће република и покрајина Скупштине СФРЈ.^[1][63]

Изборне радње за други мандат делегатске Скупштине вршене су од 14. до 19. марта 1978, а избори за друштвено-политичка већа општинских скупштина одржани су 19. марта у 109 општина.^[64] Прва седница новог сазива Скупштине одржана је 27. априла 1978. и на њој је за председника изабран Нико Михаљевић. Потпредседници Скупштине су били — Јозо Бодружић, Захид Букуревић, Слободан Кезуновић, Сретен Лопандић и Фатима Хаџиалић, а председници скупштинских већа — Душко Поповић председник Друштвено-политичког већа, Неђо Стипић председник Већа општина и Ибрахим Ибрахимовић председник Већа удруженог рада. На седници је изабрано 12 делегата за Веће република и покрајина Скупштине СФР, као и Извршно веће Скупштине, чији је председник остао Миланко Реновица, док је за председника Председништва СР БиХ изабран Раиф Диздаревић.^[65][66] Годину дана касније, Скупштина је 11. априла 1979. за члана Председништва СФРЈ из Босне и Херцеговине изабрала поново Цвијетина Мијатовића.^[67]

У току овог сазива, Скупштина је 21. јула 1981. усвојила осам амандамана на Устав Босне и Херцеговине којима је мандат председника скупштина друштвено-политичких заједница и председника већа избосио једну, а председника извршних органа две године.^[з] Овим изменама мандат председника и потпредседника Скупштине, као и председника скупштинских већа износио је годину дана. Мандат Извршног већа Скупштине и Председништва СФРЈ остао је четири године, с тим да је мандат председника Председништва био једну, а председника Извршног већа две године.^[68] Усвајање амандмана о једногодишњим мандатима пратило је паралелни процес којим се, према савезном уставу, одвијао и у свим републикама и покрајинама СФРЈ.^[1]

Делегатска скупштина 1982—1989.

Избори за трећи сазив делегатске Скупштине СР Босне и Херцеговине одржани су 19. и 21. марта 1982. године. Прво су 19. марта спроведени избори на којима су запослени у организацијама удруженог рада гласали за делегације удруженог рада, након чега су 21. марта грађани Босне и Херцеговине гласали за избор делегата у скупштине 109 општина.^[69] Прва скупштинска седница новог сазива одржана је 27. априла 1982. и на њој су изабрани чланови Председништва СР Босне и Херцеговине (председник Бранко Микулић), чланови Извршног већа Скупштине (председник Сеид Маглајлија) и 12 чланова делегације Скупштине Босне и Херцеговине у Већу република и покрајина Скупштине СФРЈ, као и функционери са једногодишњим мандатом — председник Скупштине Васо Гачић, потпредседник Златан Каравдић, председник Друштвено-политичког већа Анте Будимир, председник Већа удруженог рада Емина Заимовић и председник Већа општина Љубица Лазић.^[70] Након истека првог једногодишњег мандата, 27. априла 1983. за председника Скупштине изабран је Ивица Блажевић, а за потпредседника Љубица Лазић.^[71] Скупштина је 27. марта 1984. на седници свих већа усвојила шест амандмана на Устав СР Босне и Херцеговине којим је унета могућност избора функционера још једном узастопно на исту функцију.^[72] За члана Председништва СФРЈ из Босне и Херцеговине изабран је 12. априла 1984. Бранко Микулић.^[73] Избор функционера за трећи једногодишњи мандат извршен је 27. априла 1984. када је за председника Скупштине изабран Салко Оруч, а за потпредседника поново Љубица Лазић. На овој седници Гојко Убипарип изабран је за новог председника Извршног већа Скупштине, јер је претходом председнику истекао двогодишњи мандат.^[74] У четвртом једногодишњем мандату, председник Скупштине поново је био Оруч, а потпредседник Живко Бабић.^[75]

Последњи избори за делегатску Скупштину одржани су 7. и 9. марта 1986. године. Избори за делегате друштевено-политичких и самоуправних интересних заједница, које су бирали запослени одржани су 7. марта, а избори на којима су грађани бирали делегате општинских скупштина одржани су 9. марта.^[76] Прва седница новоизабране Скупштине одржана је 27. априла 1986. и на њој су изабрани чланови Председништва СР Босне и Херцеговине (председник Мунир Месиховић), чланови Извршног већа Скупштине (председник Јосип Ловреновић) и 12 чланова делегације Скупштине Босне и Херцеговине у Већу република и покрајина Скупштине СФРЈ, као и функционери Скупштине у првом једногодишњем мандату — Саво Чечур председник Скупштине, Есад Хорозић потпредседник Скупштине, Марјан Ћурчић председник Већа удруженог рада, Миленко Остојић председник Друштвено-политичког већа и Мухсин Налић председник Већа општина.^[77] Бранко Микулић члан Председништва СФРЈ из Босне и Херцеговине изабран је 15. маја 1986. за председника Савезног извршног већа, па је на његово место Скупштина СР Босне и Херцеговине 23. јуна изабрала Хамдију Поздерца.^[78] У другом једногодишњем мандату обновљен је мандат председнику Скупштине Чечуру и потпредседнику Хорозићу.^[79]

Политичку и јавну сцену СР Босне и Херцеговине потресла је у лето 1987. афера око издавања меница без покрића, које је вршило предузеће „Агрокомерц” из Велике Кладуше. Афера је добила политички карактер, због одговорности браће Хамдије, члана Председништва СФРЈ и Хакије Поздерца, члана Савета федерације, који су у септембру 1987. поднели оставке.^[80] Афера Агрокомерц била је тема заједничке седнице свих већа Скупштине Босне и Херцеговине 22. септембра 1987.^[81] и 6. новембра 1987, када су оставке на чланство у Председништву СР Босне и Херцеговине поднели Мунир Месиховић и Ивица Блажевић.^[82] Скупштина је потом 29. децембра 1987. на функцију члана Председништва СФРЈ изабрала Раифа Диздаревића,^[83] а за чланове Председништва СР Босне и Хереговине 23. марта 1988. изабрани су Никола Филиповић и Емина Зајмовић.^[84] На пролеће 1988. у јавности је покренута нова афера око изградње викендица функционера под привилегованим условима у Неуму. Како су у ову аферу били укључени највиши друштвено-политички руководиоци Босне и Херцеговине она је изазвала нове политичке потресе. Као један од главних актера афере тадашњи председник Председништва Мато Андрић, морао је да одустане од поновне кандидатуре, па је за за новог председника изабран Никола Филиповић. Приликом избора новог једногодишњег мандата у Скупштини 27. априла 1988. председник је биран тајним гласањем између два кандидата Мухамеда Бешића и Есада Хорозића, али како ниједан од њих у два круга гласања није добио потребну већину, покренут је нови изборни поступак, којим је руководила Републичка конфернеција Социјалистичког савеза радног народа (ССРН). На овој седници за председника Извршног већа Скупштине изабран је Марко Ћеранић, а за потпредседника Скупштине Александар Калмар, који је постао вршилац дужности председника.^[85] На седници одржаној 24. маја 1988. за председника Скупштине на тајном гласању између два кандидата изабран је Златан Каравдић.^[86]

Афере Агрокомерц и Неум дубоко су потресле босанскохерцеговачко друштво и владајући Савез комуниста Босне и Херцеговине, па је у наредном периоду оставке поднео читав низ функционера, а замењени су и скоро сви чланови републичког Председништва. Све више су се чули гласови јавности за потребом проширења људских и грађанских права кроз нове форме демократске представничке власти, па и темељне промене самоуправног социјалистичког друштвеног уређења. На ово су посебно утицали слични процеси у другим југословенским републикама, као и другим социјалистичким државама источне Европе. У циљу деполитизације југословенског друштва и постепеног укидања политичког монопола Савеза комуниста, Скупштина СФРЈ је 25. новембра 1988. усвојила амандмане на Устав СФРЈ којима је између осталог из састава Председништва СФРЈ искључен члан по положају, односно председник Председништва ЦК СКЈ. У складу са савезним, Скупштина Босне и Херцеговине је 11. априла 1989. донела 38 амандмана на Устав СР Босне и Херцеговине којима је започео крај једнопартијског система.^[1][87]

На истој седници Скупштине на којој су усвојени уставни амандмани извршено је гласање за избор члана Председништва СФРЈ из Босне и Херцеговине. За ову функцију било је предложено троје кандидата — Ненад Кецмановић, Стево Мирјанић и Милан Шкоро.^[и] Пошто је Кецмановић дан пре гласања одустао од кандидатуре, остала два кандидата на тајном гласању нису добила потребан број гласова, па је покренут нови изборни поступак.^[88] После дуже евидентције кандидата, као и сужавања кандидатске листе на пет имена, коју је вршила Републичка конференција СССР Босне и Херцеговине, одржани су 25. јуна 1989. избори^[ј] на којима су грађани Босне и Херцеговине непосредно бирали члана Председништва СФРЈ. Највећи број гласова (32%) на изборима добио је Богић Богићевић, члан Председништва ЦК СК Босне и Херцеговине,^[89] чији је избор 29. јула 1989. потврдила Скупштина СФРЈ.

Делегатска скупштина 1990—1992.

Почетак демократизације југословенског друштва значајно су убрзали политички догађаји, који су се током јесени 1989. одвијали у источној Европи, што је условило пад Берлинског зида и слом социјалистичког система у земљама Варшавског пакта. Распад Савеза комуниста Југославије, јануара 1990. приморао је његове републичке организације да преузму самосталну политичку одговорност у својим републикама у години у којој је истицао мандат Скупштине и Председништва СР Босне и Херцеговине. Скупштина Босне и Херцеговине првобитно је 25. јануара 1990. донела одлуку о изборима, који су требали да се одрже 25. и 27. марта, а Републичка конференција ССРН Босне и Херцеговине започела предизборне радње.^[90] Под утицајем најављених вишестраначких избора у СР Словенији и СР Хрватској, Скупштина је на заседању сва три већа 5. марта 1990. усвојила Уставни закон којим су расписани избори поништени, а мандат актулног скупштинског сазива продужен до краја године са циљем стварања реалних предуслова за равноправно учешће свих политичких партија и спровођење демократских избора вишестранаког типа.^[91] Убрзо након ове одлуке у Босни и Херцеговини долази до формирања политичких странака, углавном националне оријентације.^[к][3]

Сазиви скупштина

сазив	избори	почетак	крај	трајање	назив	број домова	правни акт
/	/	25. новембар 1943.	28. јул 1945.	7007527256000000000♠1 година, 245 дана	Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине	једнодомна	/
		28. јул 1945.	20. фебруар 1946.	7007407160000000000♠1 година, 106 дана	Народна скупштина Босне и Херцеговине
		20. фебруар 1946.	11. новембар 1946.		Народна скупштина НР Босне и Херцеговине
1	13. октобар 1946.	11. новембар 1946.	31. децембар 1946.	7008118087200000000♠3 године, 271 дан	Уставотворна скупштина НР Босне и Херцеговине
		31. децембар 1946.	28. септембар 1950.		Народна скупштина НР Босне и Херцеговине		Устав из 1946.
2	3. децембар 1950.	20. децембар 1950.	14. септембар 1953.	7007855792000000000♠2 године, 260 дана
3	22. новембар 1953.[л]	14. децембар 1953.	6. јануар 1958.	7008128217600000000♠4 године, 23 дана		дводомна	Уставни закон из 1953.
4	23. март 1958.[л]	10. април 1958.	10. април 1963.[љ]	7008157788000000000♠5 година, 0 дана
5	16. јун 1963.[л]	25. јун 1963.	11. мај 1965.	7007592056000000000♠1 година, 320 дана	Скупштина СР Босне и Херцеговине	петодомна	Устав из 1963.
	18. април 1965.[л]	11. мај 1965.	12. мај 1967.	7007632016000000000♠2 године, 1 дан
	23. април 1967.[л]	12. мај 1967.	23. април 1969.	7007614520000000000♠1 година, 346 дана
6	13. април 1969.[л]	8. мај 1969.	25. фебруар 1974.[м]	7008151545600000000♠4 године, 293 дана			Амандмани на Устав из 1963.
7	31. март 1974.[н]	29. април 1974.	21. април 1978.	7008125517600000000♠3 године, 357 дана		тродомна	Устав из 1974.
8	19. март 1978.[н]	27. април 1978.	27. април 1982.	7008126230400000000♠4 године, 0 дана
9	21. март 1982.[н]	27. април 1982.	27. април 1986.	7008126230400000000♠4 године, 0 дана
10	9. март 1986.[н]	27. април 1986.	20. децембар 1990.[њ]	7008146707200000000♠4 године, 237 дана
9	18. новембар и 2. децембар 1990.	20. децембар 1990.	8. април 1992.	7007410616000000000♠1 година, 110 дана		дводомна	Амандмани на Устав из 1974.

Списак председника

назив	сазив	број	име и презиме	почетак мандата	крај мандата	трајање мандата	напомена	реф.
ЗАВНОБиХ 1943—1945.	—	—	Војислав Кецмановић	25. новембар 1943.	28. април 1945.	7007936144000000000♠2 године, 353 дана	У функцији председника као председник Председништва ЗАВНОБиХ, Председништва Народне скупштине и Президијума Народне скупштине НР БиХ
Народна скупштина Босне и Херцеговине 1945—1946.				28. април 1945.	26. фебруар 1946.
Народна скупштина НР Босне и Херцеговине 1946.				26. фебруар 1946.	13. новембар 1946.
Уставотворна скупштина НР Босне и Херцеговине 1946.	1	1	Ћазим Угљен	13. новембар 1946.	31. децембар 1946.	7007765936000000000♠2 године, 156 дана		[8]
Народна скупштина НР Босне и Херцеговине 1946—1963.				31. децембар 1946.	18. април 1949.
		2	Богомир Брајковић	18. април 1949.	21. децембар 1950.	7008147052800000000♠4 године, 241 дан
	2			21. децембар 1950.	15. децембар 1953.
	3	3	Ђуро Пуцар Стари	15. децембар 1953.	11. април 1958.	7008300607200000000♠9 година, 192 дана		[19]
	4			11. април 1958.	25. јун 1963.			[26]
Скупштина СР Босне и Херцеговине 1963—1992.	5	4	Ратко Дугоњић	25. јун 1963.	11. мај 1965.	7008122407200000000♠3 године, 321 дан		[39]
				11. мај 1965.	12. мај 1967.			[43]
		5	Џемал Биједић	12. мај 1967.	8. мај 1969.	7008132710400000000♠4 године, 75 дана	Прешао на дужност председника СИВ	[46]
	6			8. мај 1969.	26. јул 1971.			[51]
		6	Хамдија Поздерац	26. јул 1971.	29. април 1974.	7008213105600000000♠6 година, 275 дана		[53]
	7			29. април 1974.	27. април 1978.
	8	7	Нико Михаљевић	27. април 1978.	27. април 1982.	7008126230400000000♠4 године, 0 дана		[65]
	9	8	Васо Гачић	27. април 1982.	27. април 1983.	7007315576000000000♠1 година, 0 дана		[70]
		9	Ивица Блажевић	27. април 1983.	27. април 1984.	7007315576000000000♠1 година, 0 дана		[71]
		10	Салко Оруч	27. април 1984.	26. април 1985.	7007314496000000000♠364 дана		[74]
				26. април 1985.	27. април 1986.			[75]
	10	11	Саво Чечур	27. април 1986.	27. април 1987.	7007631152000000000♠2 године, 0 дана		[77]
				27. април 1987.	27. април 1988.			[79]
		—	Александар Калмар (в.д)	27. април 1988.	24. мај 1988.	7006233280000000000♠27 дана	вршилац дужности као потпредседник Скупштине	[92]
		12	Златан Каравдић	24. мај 1988.	27. април 1989.	7007812592000000000♠2 године, 210 дана		[86]
				27. април 1989.	20. децембар 1990.			[93]
	11	13	Момчило Крајишник	20. децембар 1990.	8. април 1992.	7007410616000000000♠1 година, 110 дана

Напомене

1. Данас Трг Босне и Херцеговине
2. Једина скупштина града формирана у СР БиХ била је Скупштина града Сарајева
3. Први скупштински сазив 1946—1950.
4. Други скупштински сазив 1950—1953.
5. Од 1969. Друштвено-политичко веће
6. Од 2.489 одборника у произвођачкој групи индустрије било је 1.414, а у произвођачкој групи пољопривреде 1.075 одборника.^[17]
7. Срезови су у Босни и Херцеговини укинути 1966.
8. Векића је на месту председника у новембру 1974. заменио Јовица Лазаревић
9. Усвојене измене примењивала су се од наредног скупштинског мандата
10. Према националном кључу на ову функцију бирао се кандидат из реда српског народа
11. Истог дана одржани су избори и у СР Македонији, на којима је биран члан Председништва СФРЈ из ове републике
12. Странка демократске акције (СДА) основана је 26. маја 1990, Српска демократска странка (СДС) 12. јула 1990. и Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине (ХДЗ БиХ) 18. августа 1990. године
13. Непосредни избори за Републичко веће
14. Мандат Народне скупштине истицао је 10. априла 1962, али је 10. априла 1962. продужен за годину дана^[31]
15. Мандат Скупштине истицао је 8. маја 1973, али је 29. марта 1973. продужен за годину дана^[55]
16. Непосредни избори за делегате скупштина општина, који су потом бирали делегате за Друштвено-политичко веће
17. Мандат Скупштине истицао је 27. априла 1990, али је 5. марта 1990. продужен до краја године^[91]

Референце

1. „Историја парламентаризма у БиХ: Парламентаризам у Босни и Херцеговини у периоду 1945–1990.”. parlament.ba. n.d.
2. „Ustav Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine sa ustavnim amandmanima i ustavnim zakonima” (PDF). radnici.ba. n.d.
3. „Парламентаризам у Босни и Херцеговини у условима политичког плурализма (1990–1995)”. parlament.ba. n.d.
4. „Историја парламентаризма у БиХ: Други свјетски рат и успостављање Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења БиХ”. parlament.ba. n.d.
5. Hronologija 3 1980, стр. 19.
6. Hronologija 3 1980, стр. 26.
7. Hronologija 3 1980, стр. 115.
8. „Избор Президијума Уставотворне скупштине Народне Републике Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 14. 11. 1946. стр. 2.
9. Hronologija 3 1980, стр. 50.
10. „Образована нова Влада Босне и Херцеговине на челу са Ђуром Пуцаром Старим”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 16. 9. 1948. стр. 3.
11. „Усвојени су Закон о избору народних посланика и Закон о забрни ношења фереџе и зара”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 29. 9. 1950. стр. 2.
12. „Почела је рад Народна скупштина Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 21. 12. 1950. стр. 2.
13. „Усвојен је предлог Уставног закона Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 30. 1. 1953. стр. 2.
14. „Заседање Сабора Хрватске, Народне скупштине Босне и Херцеговине и Собрања Македоније”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 15. 9. 1953. стр. 1.
15. „Велики одзив бирача у целој земљи”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 23. 11. 1953. стр. 1.
16. „У Босни и Херцеговини изабрано републичко Веће произвођача”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 11. 1953. стр. 2.
17. Hronologija 3 1980, стр. 122.
18. „Први састанак Скупштине Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 15. 12. 1953. стр. 1.
19. „Јуче су заседале народне скупштине Србије, Босне и Херцеговине, Словеније и Црне Горе”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 16. 12. 1953. стр. 1.
20. „Осман Карабеговић изабран за председника Извршног већа Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 29. 5. 1956. стр. 1.
21. „У Босни и Херцеговини се предвиђа даљи пораст производње”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 7. 1. 1958. стр. 4.
22. Hronologija 3 1980, стр. 161.
23. „Резултати избора за републичка већа”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 26. 3. 1958. стр. 4.
24. „Посланици Већа произвођача Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 3. 1958. стр. 4.
25. „Први састанак новоизабране Народне скупштине Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 11. 4. 1958. стр. 4.
26. „Ђуро Пуцар поново председник Народне скупштине Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 12. 4. 1958. стр. 1.
27. „Усвојен петогодишњи план привредног развоја”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 20. 1. 1961. стр. 4.
28. Hronologija 3 1980, стр. 189.
29. „Заседање скупштине Босне и Херцгеовине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 25. 10. 1961. стр. 6.
30. Hronologija 3 1980, стр. 209.
31. „Нови Закон о Фонду за унапређивање издавачке делатности и слатководном рибарству”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 11. 4. 1962. стр. 1.
32. Hronologija 3 1980, стр. 222.
33. Hronologija 3 1980, стр. 220.
34. „Свестрана подршка грађана новом Уставу”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 11. 4. 1963. стр. 1.
35. „Гласало преко 90 одсто бирача”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 17. 6. 1963. стр. 1.
36. „Почели избори за нове представничке органе”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 25. 5. 1963. стр. 1.
37. „За већа радних заједница гласало 91,56 одсто бирача”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 30. 5. 1963. стр. 1.
38. „Општински одборници јуче су изабрали представнике за Савезну, републичке, покрајинске и среске скупштине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 4. 6. 1963. стр. 1.
39. „Седница већа Скупштине Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 26. 6. 1963. стр. 4.
40. Hronologija 3 1980, стр. 225.
41. „Завршено заседање Скупштине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 27. 6. 1963. стр. 4.
42. „Данас избори”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 18. 4. 1967. стр. 4.
43. „Скупштински рад у најшире учешће јавности”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 12. 5. 1965. стр. 6.
44. „Умро Хасан Бркић”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 15. 6. 1965. стр. 1.
45. „Пуна одговорност органа и појединаца”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 30. 6. 1965. стр. 1.
46. „Џемал Биједић председник Скупштине Босне и Херцеговине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 13. 5. 1967. стр. 4.
47. „Велики одзив бирача у целој земљи”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 14. 4. 1969. стр. 1.
48. „Гласало 85 — 90 одсто бирача”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 16. 4. 1969. стр. 5.
49. „Данас избори за посланике већа радних заједница”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 23. 4. 1969. стр. 4.
50. „Изабрани први одборници и посланици”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 12. 4. 1969. стр. 24.
51. „Председник Џемал Биједић”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 9. 5. 1967. стр. 4.
52. „Драгутин Косовац — председник Извршног већа”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 10. 5. 1969. стр. 3.
53. „Једногласно Тито”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 27. 7. 1971. стр. 6.
54. Hronologija 3 1980, стр. 320.
55. „Стабилизациони карактер републичког буџета”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 30. 3. 1973. стр. 12.
56. „Зашто касни договор о пољопривреди”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 31. 3. 1973. стр. 1.
57. Hronologija 3 1980, стр. 359.
58. Hronologija 3 1980, стр. 360.
59. „Најактивнији рудари”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 30. 3. 1974. стр. 5.
60. „Подршка делегатском систему”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 1. 4. 1974. стр. 6.
61. „Босна и Херцеговина: Највећи одзив у Цазину”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 3. 4. 1974. стр. 5.
62. „Делегације бирале најбоље”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 15. 4. 1974. стр. 6.
63. „Босна и Херцеговина”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 11. 4. 1974. стр. 5.
64. „Гласови за 6.387 делегација”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 20. 3. 1978. стр. 6.
65. „Раиф Диздаревић председник Председништва, а Нико Михаљевић председник Скупштине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 4. 1978. стр. 1.
66. „Настављање успешног рада прве делегатске скупштине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 4. 1978. стр. 10.
67. „Цвијетин Мијатовић изабран за члана Председништва СФРЈ”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 12. 4. 1979. стр. 1.
68. „Корак ближе стабилизацији”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 22. 7. 1981. стр. 4.
69. „Бирају се 22.722 делегација”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 18. 3. 1982. стр. 4.
70. „Мандат с повјерењем”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 4. 1982. стр. 6.
71. „Ивица Блажевић предсједник Скупштине БиХ”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 4. 1983. стр. 4.
72. „О промјенама пуна сагласност”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 3. 1984. стр. 3.
73. „Уз пакет мјера и сопствени програм”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 13. 4. 1984. стр. 3.
74. „Салко Оруч предсједник Скупштине СР БиХ”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 4. 1984. стр. 8.
75. „Салко Оруч предсједник Скупштине”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 27. 4. 1985. стр. 8.
76. „Од јутра масовно”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 10. 3. 1986. стр. 1.
77. „Мунир Месиховић председник Предсједништва”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 29. 4. 1986. стр. 4.
78. „Хамдија Поздерац члан Председништва СФРЈ”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 24. 6. 1986. стр. 1.
79. „Тешкоће су пролазне”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 4. 1987. стр. 2.
80. „Оставка Хамдије Поздерца”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 14. 9. 1987. стр. 1.
81. „Мегаломанија без брана”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 23. 9. 1987. стр. 1.
82. „Нико не сме да промакне”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 7. 11. 1987. стр. 8.
83. „Диздаревић члан Председништва СФРЈ”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 5. 12. 1987. стр. 1.
84. „Svaka funkcija više kandidata”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 24. 3. 1988. стр. 3.
85. „Два гласања — без предсједника”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 4. 1988. стр. 1.
86. „Zlatan Karavdić novi predsjednik”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 25. 5. 1988. стр. 1.
87. „Амандмани усвојени гласање без избора”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 12. 4. 1989. стр. 1.
88. „Гласније од гласања”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 12. 4. 1989. стр. 3.
89. „Највише гласова Богићу Богићевићу”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 29. 6. 1989. стр. 1.
90. „Скупштина БиХ о изборима”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 22. 1. 1990. стр. 16.
91. „Март „пресељен” у јануар”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 6. 3. 1990. стр. 1.
92. „Два гласања — без предсједника”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 4. 1988. стр. 1.
93. „Zlatan Karavdić ponovo predsjednik”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 28. 4. 1989. стр. 5.

Литература

• Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom 1941—1945. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  49272583
• Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom 1945—1979. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  1539739598