From Wikipedia, the free encyclopedia
Глумац са лутком, глумац-аниматор или глумац-луткар (лат. animator,[1] animare - оживети, удахнути живот[2], anima - душа) је у најужем смислу глумац који покреће и води лутку на сцени.[3] Онај ко анимира лутку, „удахњује лутки душу".[4]
Глумци са лутком на различите физичке начине (прстима руке, дугим штаповима уместо прстију и различитим потезним системима) покрећу лутке, а сами изговарају текст, уколико је предвиђен.[5] Ипак, по речима редитеља Јоже Пенгова, анимација није само занат или техника, који су такође потребни, већ је она уметност којом се унутрашње проживљавање улоге или лика у самом глумцу, преноси нитима да „дрвену" лутку. Аниматоров рад је, тако, пренос пантомимске игре коју доживљава у себи.[4]
Пошто је сценска лутка симбол, она има своје особине и живи у свом свету, тим њеним карактерним особинама треба прилагодити и глас лутке. Вештина глумца-луткара је да открије тај глас, специфичности повезане са карактером лутке и тек када се глас и тело лутке споје, добија се потпуни сценски лик. Наравно, треба погодити висину гласа, притом избегавати претерано карикирање, јер се на тај начин доводи до неразумљивости, треба водити рачуна о сложености и прецизности ауторове мисли и емоција које је хтео да представи драмским, луткарским текстом. Због својих димензија, лутка не подноси пун људски глас и зато је битна карактеризација гласа. То се постиже нијансирањем висине тона говора, јачине и променом темпа. Равни и монотони тонови код деце доводе до досаде и губитка концентрације.[4]
Константин Станиславски је објаснио да за децу треба глумити исто као за одрасле, само мало боље.[4]
Може се рећи да је глумац у позоришту за децу, или глумац са лутком, заправо, тотални глумац. Таква глума се рађа у свету игре, аутентичног представљања, условног проживљавања, сложене биомеханике, свеопште анимације, очигледне трансформације, поетске метаморфозе, асимилације времена и простора, појавног самопоништавања, и то све ради стварања синкретичке, синтетичке, тоталне (ест)етике у интерактивној партиципацији сценског призора и бескрајне дечије маште у рецепцији виђеног призора.[6]
Отуда се о глумцу у свету анимације може говорити као о својеврсној магичној појави, која ствара нарочити свет знакова у семиолошкој сфери позоришта. То, дакле, није мала уметност за малене, већ је репрезентативна, представљачка естетика блиска могућностима прихватања инфантилне сазнајности.[6]
Глумац у позоришту путем анимације и трансформације постаје биће које може да лети, лебди, постаје, нестаје, трансформише се по законима драматургије, приликом анимације предмета, ствари и облика, у сценском времену и простору и на тај начин у рецепцији детета на магичан начин уз помоћ слика и звукова, изражава, исијава и зрачи знаке и значења поетске фантазмагорије. Ови магични привиди се заснивају на метастварности, метаистинама сценског збивања, акције и динамике: „међу јавом и међ' сном".[6]
Магична веза између лутке и глумца, присутна је од давнина, и њихово сједињавање на сцени, доводи до неисцрпног бескраја варијанти у изражавању, у комуникацији човека са човеком, човека и друштва, лутке и човека, човека и уметности. Када аниматор покреће лутку, даје јој живот короз покрете и причу, он оживљава оно што није живо. Машта је ту покретач, а активно партнерство између глумца и лутке на сцени очаравајуће је, неомеђено сценичним пространством.[7]
Велики теоретичар луткарске уметности, Гордон Крег, указивао је на потребу да аниматор осећа карактер и нарав лутке и да је покреће тако да лутка у акцији остаје верна самој себи, што омогућава аниматору да током представе остане доследан ономе што заједно са лутком треба да изрази. Та веза између лутке и аниматора постоји, чак и када лутка није у аниматоровим рукама, јер као дејство она живи у машти гледалаца.[8]
У случају да аниматор лишава лутку живота на позорници, онда лутка своди аниматора на јалово постојање. Ако аниматор не доноси лутки значења, он сам остаје немоћан и празан.[8]
Узајамно садејство између лутке и аниматора тиче се и међусобног сукоба, те се овај однос може окарактерисати дијалектичком законитошћу јединства и борбе супротности, јер лутке и аниматори чине акционо јединство и заједнички стварају значења иако су међусобно различити. То је чак и више - однос служења и преобразбе.[8]
Глумац аниматор, пре свега, треба да воли свој позив, да је физички способан за изражавање на више начина, да уме да глуми и као глумац у драмском позоришту, да уме да анализира покрет лутке и у логичком и у поетском смислу, те да своју глуму посвети функцији у представи како је редитељ намењује.[9]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
