Болест From Wikipedia, the free encyclopedia
Венски чир, (лат. ), венски улкус, је промена на кожи које се јавља због неправилног функционисања залистака у венама,[1] најчешће на ногама у пределу потколеница (лат. ). Код 70% до 90% хроничних рана јавља се венски чир.
Венски чир | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | васкуларна хирургија |
МКБ-10 | I83,I83.2 |
МКБ-9-CM | 454.0 |
DiseasesDB | 29114 |
MedlinePlus | 000834 |
Лечење венских чирева, чија је преваленца у одраслој популацији је 0,2 до 2%, изузетно су скупа и дуготрајна, при чему постоји значајна вероватноћа да ће се поновити након оздрављења. Једна студија утврдила је да до 48% венских чирева има рецидив до пете године, након примарног оздрављења.[2]
Од венског чира болује и до 2,5 милиона пацијената годишње у САД. Иако није смртоносна, ова хронична рана знатно ремети нормалан живот болесника, због ограничене покретљивости и значајног губитка радне способности.[3]
Учесталост варикозитета се повећава са бројем година. У литератури се наводи да се код двадесетогодишњака јавља у 25 одсто случајева, а код шездесетогодишњака чак у 80 одсто. Од проширених вена на ногама тренутно у Југославији болује најмање око 1.500.000 особа, а око 250.000 има венски чир потколенице као последица проширених вена. Наследни фактор је један од главних предуслова појаве проширених вена, али несумњиво и радни услови (дуготрајно стајање), повећана телесна тежина (гојазност), затим примена хормонских препарата код појединих обољења.
Преваленца венског чира доњих екстремитета у одраслој популацији је 0,2 до 2%. Његова појава је чешће код старијих особа, обично крајем четврте деценије када се региструје у око 22% случајева.
Венски чир који је обично у почетку мали, често напредује до све већег чира, који доводи до озбиљних компликација и захтева сложеније лечење и велике материјалне издатке за друштво и појединца. Један венски чир поколенице, који под оптималном флеболошком терапијом не показује тенденцију зарастања или који у току 12 месеци није зарастао, сматра се резистентним на терапију и према класификацији XVI по Widmer-u одговара стадијуму 3 а према ЦЕАП класификацији (енгл. ) одговара стадијуму Ц 5-6.
Болесници са венским чирем, чине значајну групу болесника и велики терет за национални здравствени буџет. Годишњи трошкови везани за лечење венског чира у земљама Европске уније износе од 600 до 900 милиона евра што је око 1-2% укупног буџета здравственог система, док у САД су ти трошкови 2,5 милијарде долара. У Шведској, трошкови износе 1,5% од укупног годишњег буџета (око 2 милијарде шведских круна). Годишњи трошкови лечења по пацијенту се процењују на око 110.000 шведских круне, укључујући и индиректне трошкове. У ове суме су урачунати износи и за накнаде личних зарада док су пацијенти на боловању због лечења чира, из чега произилази огромни социо-економски значај ове болести.[4]
Србија
Према неким проценама наведеним у литератури у одраслој популацији Србије од хроничног венског чира болује 1,5 до 2,5% популације, што има велики социјално-економски значај. Жене болују 2 до 3 пута чешће од мушкараца и највећа учесталост оболевања је између 40 и 45 године, односно у популацији радно способног становништва. Преко 30% пацијената са хроничним венским чиром се лечи дуже од 20 година а око 10% дуже од 30 година. Венски чир потколенице чини између 57% и 80% свих хроничних улцерација у Србији. Његова преваленца се креће од 0,87 па до 3,38, а годишња инциденца од 15 до 30 нових чирева на 100.000 особа. Стопа инциденце је 0,76 (0,71-0,83) за мушкарце и 1,42 (1,35-1,48) за жене.[5]
Тачна етиологија венског чира није одређена, али се сматра да настаје као последица оштећења венских залистака, који не раде правилно, и условљавају пораст притисак у крвним судовима. За нормално функционисање циркулације потребан је градијент (разлика) притиска између артерија и вена како би срце могло да пумпа крв кроз артерије према периферији. Када се поремети притисак крви у венама, значајно већи притисак у венама, у односу на артерије, доводи до трансудације (излива) и накупљања течности у ткивима због његовог истискивања из циркулације.[6] Фактори ризика за настанак венских чирева су;
Патогенеза настанака и развоја венског чира заснива на 3 основна фактора (који су идентични за настанак чирева код повишеног притиска, дијабетесе и обољења вена);[7]
Вене имају важну транспортну функцију да искоришћену крв, са периферије, врате назад у срце и то уз помоћ мишићно - венске пумпе. Пошто су смештене између мишића оне при кретању бивају притиснути чиме се крв потискује према горњим деловима тела. При томе венски залисци, који функционишу као вентил, спречавају да крв потече поново надоле.
Због нарушене функције вена, најчешће у у ногама, током времена долази до поремећаја циркулације у кожи и другим ткивима што резултује изменом њихове структуре и развојем болести;
Први знаци формирања венског чира су:[8]
Клиничка слика венског чира поставља се на основу;[9]
Назив | Венски чир | Артеријски чир | Неуропатски чир |
---|---|---|---|
Локализација | Око глежња ноге (углавном око унутрашњег глежња) | На месту притиска и повреде;
|
|
Изглед чира |
Ulcus permagnum
Липодермосклероза
|
|
|
Околна кожа |
|
|
|
Субјективни осећај |
|
|
(некад изражена хипертензија: жарење, пробадање, трњење, ноћни бол, некад смањена осетљивост или потпуна анестезија) |
Покретљивост |
|
|
|
Венски чиреви су изузетно скупи за лечење, а постоји и значајна вероватноћа да ће се поновити након оздрављења. Једна студија утврдила је да до 48% венски чирева има рецидив до пете године, након примарног оздрављења.[2]
Колонизација венских чирева, како сапрофитним тако и патогеним бактеријама и гљивицама је свакодневни налаз у клиничкој пракси. Само 15% венских чирева је стерилна. Венски чир је хронична рана, не хируршка, тако да се колонизација бактеријама добро толерише и не спречава епителизацију (зарастање) чирева. Примена системске антибиотске терапије је индикована само у случајевима инфекције чирева бета хемолитичким стрептококом групе А, код манифестних знакова инфекције самог чира и околне коже (поремећај општег стања, грозница, знаци целулитиса, лимфангитиса, влажење чира, изразит фетор (задах).[11]
Лечење венског чира као и многих болести циркулације спроводи се на више начина;[12]
Опште мере лечења обухватају;[13]
Лечење удружених болести: отока, повишеног притиска, дијабетеса, анемије и др
Минимизирања или уклањање фактора ризика - променом навика;
Конзервативно лечење обухвата:[14][15]
Градуисана компресија је „основна терапије“ венских улцерација (компресивни завој, медицинске чарапе са градуисаним притиском,[16] компресивна „чизма“, нееластичне бандажа). Градуисаном компресивном терапијом постиже се притисак од 40 око прста до 17 до испод колена. Еластични завој мора бити постављен од прста до испод колена, уз претходно елевирану ногу или у кревету пре устајање.[17] Ова врста тераије има следеће контраиндикације;
Ова врста терапије мора бити прилагођена стању ране и обухвата:
Сви чиреви се свакодневно морају прати млаком водом и благим сапуном
За купке се користе благи раствори (hipermangan), chlorhexidin или повидин јода
Чишћење је неопходно у свим фазама улцерације. При чишћењу болних чирева може се применити површинска анестезија са лидокаин газом или машћу
Облози одржавају влажност ране). Најчешће се користе облози NaCl, више пута дневно, 15 до 30 минута. Могу послужити и за дебридман некротичних чирева уколико је газа натопљен NaCl (0,9%физиолошки раствор кухињске соли), остане на рани док се не осуши, те се скидање газе скидају и некротичне наслаге. Код чирева инфицираних грам негативним бактеријама (Псеудомонас) препоручују се облози 0,5 до 5% сирћетне киселине.
Ензимска терапија се заснива на примени Фибролана, Ируксола и Солкосерила.
Лекови за лечење периферних васкуларних болести називају се периферни вазодилататори. У ову групу лекова спадају; баметан, пентоксифилин, толазолин, циклоникат, дихидроерготоксин, нафтидрофурил, калидиногеназа, ифенпродил и азапетин. Упркос широкој употреби периферних вазодилататора њихов учинак често није праћен задовољавајућим клиничким резултатима. У обзир долазе и лекови из групе венотоника (венор, венорутон, фокијум, фоксилек ...) или препарати из групе аспирина.
Један од начина лечења коме се све више приступа у збрињавању проширених вена и капилара на ногама је методом склерозације, коју треба да ради искључиво специјалиста васкуларни хирургије или специјалиста дерматологију.[18]
Све наведен методе лечења, изолована не дају врло добре резултата и зато се препоручује њихова примена удружено са осталим методама лечења.
Примена хипербаричне оксигено терапије (ХБОТ) у зарастању венског чира првенствено се заснива на пролиферацији ћелија и ангиогенези, Да би ХБОТ остварили своје циљеве третман болесника у барокоморама спроводи се једном дневно у трајању до 30 дана (у просеку 10-15), на притиску од 2 до 2,4 бар-а, у атмосфери 100% кисеоника, у трајању третмана до 90 минута.[19]
У основи настанка свих рана лежи хипоксија, или недостатак кисеоника различитог степена, што суштински објашњава зашто хипербарична терапија кисеоником (ХБОТ) може да буде ефикасна терапија за лечење хроничних рана. Ангиогенеза (стварање нових крвних судова) јавља се као одговор на високу концентрацију кисеоника у крви.[20]
Многобројни учинци ХБОТ на зарастање рана и чирева огледају се у;
Хируршко лечење обухвата примену следећих метода;
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.