Будика
From Wikipedia, the free encyclopedia
Будика је била краљица Ицена и других бритских племена.[1][2] Предводила је побуну против римских завојевача у Британији 60. и 61. године у доба владавине цара Нерона, у којој је убијено 70.000 Римљана.[3] Међутим, побуна је ипак сломљена, а Будика је извршила самоубиство. Ове догађаје описују два историчара, Тацит у својим Аналима и Животу Јулија Агриколе и Дион Касије у својој Историји Рима. Њен муж, Прасутаг, иценски краљ који је владао као независни савезник Рима, у свом тестаменту оставио је своју краљевину заједно својим кћеркама римском цару, али кад је умро, његов тестамент је био игнорисан, вероватно зато што Римљани, за разлику од Брита, нису признавали женску децу за наследнике. Краљевство је анектирано и освојено, Будику су избичевали а њене кћерке силовали.[4] Касијус Дио објашњава Будикин одговор рекавши да су претходне империјалне донације утицајним Британцима биле заплењене и да је римски финансијер и филозоф Сенека позвао зајмове које је принудио невољним келтским Британцима.[5]
Будика | |
---|---|
Место рођења | Римска Британија |
Датум смрти | 60 или 61 |
Место смрти | Традиционални фолклор: Флинтшир, Велс |
Занимање | Краљица Ицена |
Супружник | Прасутагус |
Године 60. или 61, док је римски гувернер, Гај Светоније Паулин, водио рат на острву Англси у северном Велсу, Будика је повела Ицене, Триновате и друга племена у побуну против Римљана.[6] Уништили су Камулодунум (данас Колчестер), који је раније био престоница Триновата, али сад римска колонија у коју су слани отпуштени римски војници. Такође је био и место храма деификованог бившег цара Клаудија, који је изграђен и одржаван на рачун локалног становништва.
Када је чуо за устанак, Светоније Паулин је пожурио у Лондинијум (данас Лондон), трговачко месташце које није имало ни двадесет година, и које је било следећа мета устаника. Међутим, убрзо је схватио да нема довољно људи да би га одбранио, тако да га је евакуисао и напустио. Лондинијум је спаљен и срушен до темеља, исто као и Веруламијум (данас Сент Олбанс). Процењено је да је око 70—80.000 људи побијено у та три града.[7] Светоније Паулин је у међувремену, регруписао своје снаге у Вест Мидланду и иако је имао неупоредиво мање војника, победио је Будику у бици код Ватлинг Стрита. Криза која је тад настала навела је цара Нерона да почне да размишља о евентуалном повлачењу и напуштању Британских острва, али Светонијева победа над Будиком је обезбедила даљу контролу Римског царства над провинцијом. Будика се тада или убила да би избегла заробљавање (према Тациту),[8] или умрла од болести (према Касију Дију).[9]
Историја ових догађаја коју су забележили Тацит[10] и Дион Касије[11], била је извучена из заборава у доба ренесансе када је дошло до оживљавања легенде у току викторијанског доба, кад је краљица Викторија поистовећивана с Будиком.[12][13] Од тада па до данас, Будика је постала важан културни симбол Уједињеног Краљевства и његовог каснијег одолевања освајачима са европског континента. Будика остаје важан културни симбол у Велсу и њена мермерна статуа стоји у Градској кући Кардифа.[14][15] Сматра се једном од највећих људи Велса и неки су је навели као хероину Келта из Велса.[16][17]