Арборетум (од лат. — „дрво”) представља збирку аутохтоних (домаћих) и алохтоних (страних) врста дрвећа и жбуња — место где се узгајају биљке у научне и педагошке сврхе.[1]
Арборетум Шумарског факултета, Београд
У арборетуму су врсте често груписане у заједнице које одговарају заједницама какве постоје у природи, аутохтоних врста или егзота. Једна таква заједница је алпинум (лат. — „алпски”, у ширем значењу „планински”) — заједница биљака које расту на високим планинама. Основна функција арборетума је научно-образовна, па се у њима често могу наћи и посебне колекције храстова, врба, топола и других родова.[2][3]
Збирка четинара у арборетуму Шумарског факултета у Београду.
Осим научно-образовне арборетум има и декоративну декоративне улогу, као и санитарно-хигијенски значај. Арборетуми се оснивају у склопу различитих релевантних институција или ботаничких башта, али се могу подизати и као јавне зелене површине — паркови.
Научно-образовна функција огледа се у могућности одвијања практичне наставе из релевантних области (ботаника, шумарство и сл). У њему се проучавају биолошка својства дрвенастих врста и њихови међусобни односи и врше друга мултидисциплинарна истраживања. У Србији су арборетуми заштићени законом као Споменици природе III категорије.
Декоративна функција арборетум испуњава уклапајући се у систем зеленила околног простора. Својим композиционим решењима и разноврсношћу биљака свакако доприноси у великој мери пејзажу, а свакако представља репрезентативну зелену површину.
Санитарно-хигијенска функција заснива се на чињеници да су арборетуми најчешће велике зелене површине и самим тим имају велики утицај на смањење загађења ваздуха, редукцију буке, регулацију температуре и влажности ваздуха и друге врсте загађења.[2][4]
Арборетуми су ботаничке баште у којима се узгајају дрвенасте биљке — дрвеће, жбуње и дрвенасте повијуше, док се у ботаничким баштама праве живе колекције биљака уопште, зељастих и дрвенастих. У арборетумима најчешће нема стакленика, већ се биљке саде на отвореном.[5]
При подизању арборетума критеријуми за избор биљака се реазликују од оних у хортикултурном обликовању других простора, као што су паркови, перивоји и баште, јер ако се осим научне и едукативне функције води рачуна и о естетском изгледу, арборетум неће бити само група без реда посађених биљака, већ и простор пријатан за боравак.
[6]
Осим тога, уношење нових биљних врста у арборетум може допринети биоразноликости и ширег подручја, али имати и негативне последице, због чега је пре уношења сваке нове врсте неопходно проверити њену могућу инвазивност.[6]
Један од најстаријих арборетума у свету је Арборетум ботаничке баште у Токију. Сматра се да је овај арборетум основан пре око 800 година.
Највећа збирка дрвенастих врста умереног појаса налази се у саставу ботаничке баште Кју гарденс (Kew Gardens) поред Лондона. Основана је 1848 године.
Међу најстарије арборетуме у Европи убраја се Арборетум Трстено код Дубровника. Основала га је почетком 16. века дубровачка породица Гучетић-Гозе. Познат је по збирци средоземних и егзотичних биљака. Као споменик природе заштићен је од 1948. године.[7]
Алпинетум у арборетуму Шумарског факултета у Београду.
АрборетумШумарског факултета у Београду у коме расте преко 300 дрвенастих и жбунастих врста и унутарврсних таксона, представљених са преко 2.000 примерака - 218 лишћарских и 24 четинарске врсте. Од овог броја 77 су домаће врсте дрвећа и жбуња, а 146 увезене. Отворен је за јавност. Заштићен је законом као Споменик природе III категорије.[8]
Арборетум Покрајинског завода за заштиту природе у Новом Саду представља збирку искључиво аутохтоних врста које расту на Фрушкој гори. Дизајниран је у слободном пејзажном стилу вртне уметности.[9]
Арборетум-ботаничка башта у Грахову (Никшић) је подигао генерал Војо Ковачевић на свом имању, на површини од 1 ha, интродукујући биљке са свих континената у услове умерено-континенталне климе на надморској висини од 750 m; уписан је у Централни регистар заштићених објеката природе ЦГ 2000. године[10]
„Лисичине“, код Лисичина, општина Воћин, заузима 45 ha.[12] Настао је у другој половини 20. века. Располаже најбогатијим живим збиркама различитих таксона четинарског и лишћарског дрвећа.[13]
Иџојтић, Марилена; Марко Зебец; Игор Пољак (2011). „Дендролошки и хортикултурна вриједност Арборетум Лисичине”. Croatian Journal of Forest Engineering: Journal for Theory and Application of Forestry Engineering. Загреб: Шумарски факултет Универзитета у Загребу. 32, 1. ISSN1845-5719. Приступљено 13. 11. 2016.
_JPG1.jpg)
