Њутнови закони
класична формулација механике Исака Њутна / From Wikipedia, the free encyclopedia
Њутнови закони су скуп три закона класичне физике. Они описују везу између кретања тела и сила које делују на тело и први их је представио Исак Њутн. Они су објављени у књизи „Philosophiae Naturalis Principia matematica“ или у слободном преводу Математичке основе природне филозофије (како је Њутн звао физику) из 1687. године.[1] Ови закони чине темеље класичне механике. Њутн их је користио да објасни и истражи кретање многих физичких објеката и система.[2] На пример, у трећем тому текста, Њутн је показао да закони кретања, у комбинацији са његовим законом универзалне гравитације, могу да објасне Кеплерове законе планетарног кретања.
Први закон квалитативно дефинише силу, други закон нуди квантитативну меру силе, а трећи тврди да појединачна изолована сила не постоји. Ова три закона су изражена на више начина, током скоро три века,[lower-alpha 1] и могу се сумирати на следећи начин:
- Први закон
- У инерцијалном референтном оквиру објект остаје у мировању или се наставља кретати константном брзином, осим ако на њега не делује сила.[6][7]
- Други закон
- У инерцијалном референтном оквиру векторски збир сила F које делују на објект једнак је маси m тог објекта, помноженој са убрзањем a објекта: F = ma. (Овде се претпоставља да је маса константна - видети испод.)
- Трећи закон
- Када једно тело делује силом на друго тело, друго тело истовремено делује силом једнаке величине и супротног смера на прво тело.
Неки описују и четврти закон који наводи да се силе сабирају попут вектора, односно да се силе покоравају принципу суперпозиције.[8][9][10]