Јован Дамаскин
From Wikipedia, the free encyclopedia
Јован Дамаскин (грч. , лат. , око 676–749) био је знаменити сиријски монах и теолог из 8. века.[1] Велики систематичар патристичког учења, писао је против несторијанаца, јаковита и манихејаца, а најважнији полемички спис му је уперен против иконобораца. Такође, сматра се једним од највећих црквених песника.[2]
Полимат чија су поља интересовања и доприноса укључивала право, теологију, филозофију и музику, добио је име Хрисороас (Χρυσορρόας, дословно „струји златом“, тј. „златни говорник“). Написао је дела која тумаче хришћанску веру, и компоновао је химне које се и данас користе у литургијској пракси у источној хришћанској вери широм света, као и у западном лутеранизму на Васкрс.[3]
Он је један од отаца источне православне цркве и најпознатији је по снажној одбрани икона.[4] Католичка црква га сматра доктором цркве, који се често назива доктором Велике Госпе због његових списа о Узнесењу Марије.[5] Такође је био истакнути експонент перихорезе, и користио је концепт као технички термин да опише како међусобно прожимање Христове божанске и људске природе, тако и однос између ипостаси Тројице.[6] Јован се налази на крају патристичког периода догматског развоја, а његов допринос је мање у виду теолошких иновација него што представља сажетак развоја векова пре њега. У католичкој теологији он је стога познат као „последњи од грчких отаца“.[7]
Главни извор информација о животу Јована Дамаскина је дело које се приписује Јовану Јерусалимском, који је у њему идентификован као патријарх Јерусалимски.[8] Ово је извод превода из једног ранијег арапског текста на грчки. Арапски оригинал садржи пролог који се не налази у већини других превода, а написао га је арапски монах Михаило, који је објаснио да је одлучио да напише његову биографију 1084. јер ниједна није била доступан у његово време. Међутим, изгледа да је главни арапски текст написао неки ранији аутор негде између раног 9. и касног 10. века.[8] Написан са хагиографске тачке гледишта и склон преувеличавању и неким легендарним детаљима, није најбољи историјски извор за његов живот, али се нашироко репродукује и сматра се да садржи елементе извесне вредности.[9] Хагиографски роман Варлам и Јосафат, дело је из 10. века[10] које се приписује монаху по имену Јован. Тек знатно касније је настала традиција да је то је био Јован Дамаскин, али већина научника више не прихвата ово одређивање. Уместо тога, многи докази упућују на Јевтимија Атоског, Грузијца који је умро 1028.[11]