From Wikipedia, the free encyclopedia
Терапсиди (лат. ) скупина је еупеликосауријских синапсида, која укључује сисаре и њихове претке.[1][2] Многе особине које се данас сматрају јединственим за сисаре имале су коријене међу првим терапсидима, а у њих спада и усправан положај тијела, као супротност опруженом положај тијела гмизаваца. Најранији фосил који се приписује терапсидима је из периода доњег перма.[3][4]
| Терапсиди Временски распон: | |
|---|---|
 | |
| Од врха ка дну, слијева на десно, многи примјери терапсида: (), (), (), (), () и ( из кладуса ) | |
Научна класификација  | |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Кладус: | Eupelycosauria |
| Кладус: | Haptodontiformes |
| Кладус: | Sphenacomorpha |
| Кладус: | Sphenacodontia |
| Кладус: | Sphenacodontoidea |
| Кладус: | Therapsida , 1905 |
| Кладуси | |
| |
Терапсиди су еволуирали из „пеликосаура”, одређеније сфенакодонтије, прије више од 275 милиона година. Они су замијенили пеликосауре као доминантне велике копнене животиње у средњем перму и увелико су замијењени архосауроморфима у тријасу, иако једна скупина терапсида, кенемејериформи, и даље била распрострањена у касном тријасу.
Терапсиди укључују цинодонте, скупина од које су се током касног тријаса, прије око 225 милиона година, развили сисари. Од несисарских терапсида само су цинодонти преживјели тријаско-јурско изумирање. Посљедњи несисарски терапсиди, цинодонти тритилодонтиди, изумрли су током ране креде, прије око 100 милиона година.
У поређењу с њиховим пеликосаурским прецима, рани терапсиди имали су врло сличне лобање, али врло различиту посткранијалну морфологију.
Ноге терапсида су биле постављене вертикалније испод тијела у односу на ноге рептила и пеликосаура које су биле раширене. Такође, у поређењу са овим скупинама, стопала су била симетричнија, први и посљедњи ножни прсти су били кратки, а средњи дужи, што је показатељ да је оса стопала постављена паралелно са животињом, а не да се шири на страну. Ова оријентација би довела до држаља сличнијег сисарима, него до држања гуштера као код пеликосаура.[5]
Темпорална фенестра терапсида била је већа од оне код пеликосаура. Чељусти неких терапсида биле су сложеније и снажније, а зуби су диференцирани у предње сјекутиће за резање, велике бочне очњаке за пробијање и кидање и кутњаке за жвакање.
Забиљежено је неколико особина терапсида у складу са развојем ендотермије: присуство турбинате, усправни удови, високо васкуларизоване кости, пропорције удова и репа што доприноси очувању тјелесне топлоте и одсуство прстенова раста у костима.[6] Стога су, као и савремени сисари, несисарски терапсиди највјероватније били топлокрвни.
Недавне студије о пермским корполитима показују да је длака била присутна барем код неких терапсида. Длака је на било који начин присутна код докодонтних касторокауда и неколицине харамијида, а вибрисе су изведене од тероцефалија и цинодонта.
.jpg)
Терапсиди су еволуирали из скупине пеликосаура познате као сфенакодонти.[7][8] Постале су доминантне копнене животиње у средњем перму, замјењујући пеликосауре. Терапсиди се састоје од четири главна кладуса: диноцефалије, биљоједни аномодонти, месоједни биармосухије и претежно месоједни териодонти. Након кратке провале еволуционе разноликости, диноцефалије су изумрле у касном средњем перму (гвадалуп), али су аномонтни дицинодонти као и териодонтни горгонопси и тероцефали цвјетали, придружујући им се на самом крају перма први од цинодонта.
Као све копнене животиње, терапсиди су били озбиљно погођени пермско-тријаским изумирањем; врло успјешни горгонопси су потпуно изумрли, а преостале скупине — дицинодонти, тероцефали и цинодонти — сведене су неколико врста до најранијех тријаса. Дицинодонти, које сада представља једна породица бројних биљоједа, канемејерида, и цинодонти средње величине (укључујући и месоједе и биљоједе), бујали су широм свијета током раног и средњег тријаса. Они нестају из фосилног записа широм већег дијела Пангее на крају карније (касни тријас), иако су се неко дуже вријеме задржала у мокром екваторијалном појасу на југу.
Неки изузеци били су још даље изведени еуцинодонти. Преживјеле су најмање три скупине. Сви су се појавили у касном тријасу. Породица изузетно слична сисарима, тритилодонтиди, преживјела је рана креду. Друга породица изузетно слична сисарима, трителедонтиди, непостоји послије ране јуре. Мамалијаформи су била трећа скупина, укључујући морганукодоне и сличне животиње. Многи таксономисти ове животиње називају „сисарима”, иако неки ограничавају термин на сисарску крунску скупину.
Нееуцинодонтни цинодонти преживјели су пермско-тријаско узимирање; тринаксодони, галесауруси и платикраниелуси су познати из раног тријаса. До средњег тријаса само су еуцинодонти преостали.
Тероцефалије, сродници цинодонта, успјели су да преживе пермско-тријаско изумирање и наставили су диверзификацију кроз рани тријас. Приближавајући се крају период, тероцефалије су биле у опадању до евентуалног изумирања, вјероватно надмашени брзом диверзификацијом сауријске лозе диапсида, опремљени софистицираним респираторним системима погодним за веома врућ, сув и кисеоником сиромашан свијет на крају тријаса.
Дуго се сматрало да су дицинодонти изумрли пред крај тријаса, али постоје докази да су преживјели у креди. Њихови фосили су пронађени у Гондвани.[9] То је примјер ефекта Лазара. Овдје су се склониле и друге животиње које су биле уобичајене у тријасу, попут темноспондили.
Сисари су једини преживјели терапсиди. Сисарска крунска група, која је еволуирала у раној јури, потекла је из скупине мамалијаформа која укључује докодонте.
| Synapsida |
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
