српско позориште основано 1861. у Новом Саду From Wikipedia, the free encyclopedia
Српско народно позориште је позориште у Новом Саду. Најстарији је професионални театар Срба и један од највећих у Србији.[1] Основано је 1861. године у Новом Саду и од тада ради у континуитету.
Крајем XVIII века је у Војводини већ постојала извесна позоришна пракса у виду дилетантских представа, када је Нови Сад (тада под именом Неопланта) добио име Theatrum publicum - јавно позориште (дашчану позорницу) у Његошевој, некад Позоришној улици. Неколико деценија потом, у документима новосадског Магистрата из 1825. и 1826. године може се прочитати да је ово већ трошна грађевина склона урушавању[2] па је ради безбедности ансамбла и грађанства наложено и спроведено њено рушење 1826. године. Након тога, представе су се играле у немачком Крајнеровом театру у истој улици, а од 1828. у гостионици Фазан. Летеће дилетантско позориште (Србско-дилетант содружество) је основано 1838. године, али одуство позоришне зграде је поново онемогућавало рад.[2]
Сви ови покушаји и деловања у погледу развоја позоришта побудили су пажњу и жељу грађана Новог Сада за сталним градским позориштем и идеја се почела развијати на једној новијој, свеобухватнијој равни.
Крајем 1860. године, у Српском дневнику, Јован Ђорђевић почиње да објављује своје познате чланке у прилог оснивања Српског народног позоришта у Новом Саду, тада центру српске културе у Аустроугарској монархији. У то време, на територији бивше Југославије, није деловало ни једно позориште на језицима југословенских народа. Након што су Светозар Милетић, Стефан Брановачки, Јован Ђорђевић и Јован Јовановић Змај припремили услове за овај догађај[3], годину дана касније, 28. јула (16. јула по старом календару) 1861, на седници Српске читаонице у Новом Саду, којом је председавао Светозар Милетић, основан је први професионални театар под именом Српско народно позориште.[4]
Српско народно позориште је основано са нарочитим задатком: првенствено је било националног карактера и са позорнице је требало да негује и шири националну мисао и народни језик, да упознаје публику са народном прошлошћу и да подстиче домаће писце на интензивнију драмску активност, све у циљу културно-просветног уздизања српског народа у Хабзбуршкој монархији.[5]
Српско народно позориште тада није било државна установа те је због тога Српска читаоница основала Друштво за Српско народно позориште са улогом да води бригу о Позоришту и о његовим финансијама. Иако је оснивачка скупштина Друштва за СНП била 29. и 30. маја 1862. (на којој је донет и први Устав Друштва за Србско народно позориште) оно је званично почело са радом тек 18. јула 1865, када је цар Франц Јозеф одобрио њен рад својим потписом. Чланови Друштва за СНП су били тадашњи угледни људи али и сваки појединац који би уплатио 50 форинти у ту сврху као и свако правно лице које би уплатило по 100 форинти. Друштво су чинили Управни одбор на челу са начелником и два одсека. Позоришни одсек се бринуо о глумачкој дружини, репертоару и другим стручним питањима, и Економски одсек који је обезбеђивао материјална средства за рад Српског народног Позоришта. Скупштина Друштва за СНП се одржавала једанпут годишње. Постојали су и месни позоришни одбори по целој Војводини, а њихов задатак је био да организују рад СНП-а у својим местима приликом гостовања.[3]
Прве изведене представе СНП-а су биле: Пријатељи Лазара Лазаревића и Мушки метод и женска мајсторија Лајоша Кевера (мађ. ) 23. јула/4. августа 1861.[3]
За првог управника СНП-а је постављен Јован Ђорђевић. На почетку свог деловања, СНП је, будући да је било без сопствене зграде, било, у суштини, путујуће позориште - у седишту је проводило четири месеца, а остало време на путу по српским, а и хрватским крајевима.[6] У више наврата су подношени захтеви (1867. Влади у Будимпешти и септембра 1871. Градској скупштини Новог Сада) да се одобри зидање наменске зграде позоришта. Први захтев делегације СНП-а са Јованом Суботићем на челу, на који је сам председник Владе Ђула Андраши[7] позитивно усмено одговорио ипак није озваничен јер је Влада у Будимпешти убрзо пала. Други захтев је довео до бурне реакције и разних опструкција одређене групе грађана Новог Сада под вођством Јакова Добановачког, па је тек на интервенцију челника СНП-а, које су делегирали Коста Трифковић и Сима Марковић, у самом Министарству унутрашњих дела, децембра 1871, одобрено зидање Грађанске дворане која би служила приређивању грађанских забава, евентуалним састанцима поводом јавних предавања и извођењу позоришних представа. Једна друга група Новосађана је допринела томе да зграда буде готова већ за три месеца. Друштво за СНП је 1873. откупило од Деоничарског друштва добровољним прилозима Грађанску дворану за 20 000 форинти и на тај начин је СНП добио матичну сцену. Грађанска дворана је рађена на Трифковићевом тргу по плановима Андреаса Паулика који су касније развијени у пројекат Ђерђа Молнара, али нема архивских извора који сведоче у којој је мери тај пројекат био реализован јер је у марту 1892. ова дворана била срушена након истека уговора склопљеног са варошком општином, и упркос незадовољству и противљењу грађана.[2]
У исто време, када је Српско народно позориште 1871. године успело да се избори за своју прву зграду - Грађанску дворану, на иницијативу Антонија Хаџића, управитеља српске народне позоришне дружине - Друштво за Српско народно позориште почиње да издаје лист Позориште који је првенствено имао за циљ да се публици скрене што већа пажња на само позориште. После 1908. је овај лист наставио свој живот под другачијим околностима.
Након рушења Грађанске дворане, позоришни ансамбл СНП-а је био приморан да крене на трогодишње непрекидно гостовање по Војводини. Тада је одржано 611 представа у 28 места. Током тог периода трупа је изнедрила свега 19 нових представа, што је условљено недостатком сопственог простора и њеним сталним турнејама.[8]
Трупа се у Нови Сад вратила фебруара 1895. године када је СНП-у уступљена наменски грађена позоришна зграда, поклон Лазара Дунђерског. Дунђерсково позориште било је смештено у дворишту садашњег хотела »Војводина« у центру Новог Сада. Ту се налазило до 1928, када је зграда страдала у пожару. Након овог догађаја, ретко ко је слутио да ће се на нову зграду чекати више од пола века, до 1981.
У том дугом периоду, ансамбл СНП-а је играо представе у различитим градским објектима, у сали Хотела „Слобода” (на Тргу слободе), у згради Немачког акционарског друштва „Хабаг” (на углу Ул. Васе Стајића и Трга Галерија), у Дому радничке коморе (Бул. Михајла Пупина 24).
Касније, након Другог светског рата су представе игране прво у згради Мађарске римокатоличке читаонице у порти католичке цркве, а у лето 1945. отворена је Летња позорница у самој порти. Позоришту је уступљена 1947. године зграда Дома културе (некадашњег Соколског дома, а данас Позоришта младих) .[3] Велику салу „Соколског дома” СНП је најдуже користило наступајући у њој до пресељења у своју нову и наменски грађену зграду 28. марта 1981. године.[2] До коначног пресељења, поред сцене у Дому културе, СНП је од 2. октобра 1959. користило и Малу салу у Улици Јована Суботића 5, која од јануара 1961. носи име Весели театар „Бен Акиба“ (што је данашње Новосадско позориште).[3]
Године 1981, у 120. сезони, позориште добија нову зграду у коју је ушло 28. марта и тај дан је установљен као »Дан СНП-а« када се сумирају једногодишњи уметнички резултати и награђују најбоља индивидуална и колективна уметничка остварења.
Нова зграда, бело мермерно здање у центру Новог Сада, на Позоришном Тргу, се простире на преко 20.000 m² и има највећу позоришну сцену у Србији. Поседује три сцене, Велику сцену »Јован Ђорђевић« са 940 места, Малу сцену »Пера Добриновић« са 373 места и Камерну сцену са 118 места. Опремљена је са пробним салама за хор и оркестар, балетском салом и великим бројем сценских и техничких радионица.
Српско народно позориште се одржало јер је заиста било народно. Његови глумци нису били само уметници, него и културни мисионари који су самопрегорно и постојано, животном речју са позорнице битно утицали на свест народа.
У периоду до Првог светског рата у овом позоришту је израсла група великана глумишта: Димитрије Ружић, Драгиња Ружић, Лаза Телечки, Миша Димитријевић, Илија Станојевић, Димитрије Спасић, Драга Спасић, Милка Гргурова, а међу њима и највећи уметник српског глумишта, чаробњак који је на позорници могао све, Пера Добриновић, чији се и споменик, уз споменик Јована Стерије Поповића, налази испред нове зграде СНП-а. То је први споменик који је подигнут једном глумцу у бившој Југославији.
Управници од оснивања СНП-а, па до Првог светског рата били су: Јован Ђорђевић (1861—1868), Антоније Тона Хаџић, (1868-1879), Димитрије Ружић (1879-1982 прво као заменик Антонија Хаџића, а потом до краја 1903. као управник СНП-а), Бранислав Нушић (1904-1905), Пера Добриновић (1905—1911) и Жарко Савић (1911-1914).
1867. и 1868. године, дакле у својој раној фази, ансамбл СНП-а је наизменично гостовао у Панчеву, Земуну и Београду. Кнез Михаило, је заинтересовано пратио ове представе и одушевљен новосадским глумцима, упутио позив Јовану Ђорђевићу да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник је са собом повео и половину новосадских глумаца и тако је након седам година после настанка СНП-а, у Београду основано Народно позориште.[9]
У периоду од настанка, до Другог светског рата, како су се мењали политички и друштвени услови, Позориште је мењало своје име и седиште и веома често је долазило до раслојавања трупе, као и удруживања са другим глумачким ансамблима.
Прва представа након ослобођења била је 17. марта 1945. и то: Најезда Леонида Леонова. По завршетку Другог светског рата па све до 1951. позориште носи име Војвођанско народно позориште.[3]
Након низа догађаја који се тичу промена државних граница, ратног и тешког финансијског стања, санкција и затварања граница ка свету, бомбардовања и сл, СНП је као културна институција која је по својој природи отворена кућа, морало такође, да прође кроз тешкоће и да понесе терете времена својe нације. И у том периоду се радило са једнаким трудом и ентузијазмом како би се рад позоришта наставио.
У овој етапи су позориште водили следећи управници: Зоран Т. Јовановић, Душан Белић, Мирјана Марковиновић, Драган Инић (у два наврата), Љубиша Ристић, Синиша Ковачевић, Миодраг Јаноски, Стеван Дивјаковић, Бранислав Јатић, Иван М. Лалић, Миливоје Млађеновић и Александар Милосављевић.
У новијем периоду је СНП поновно напредовало и изградило нове везе:
Управник Српског народног позоришта је др Зоран Ђерић. Директор Драме је глумац Милован Филиповић, директор Опере је Жељко Р. Андрић, а Балета Тони Ранђеловић. У оквиру Опере раде Хор и Оркестар, а све три уметничке јединице опслужују Радне јединице: Техника, Маркетинг, као и заједничке службе.
.jpg)
.jpg)
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
