скуп дијалекта српског језика, староштокавске групе From Wikipedia, the free encyclopedia
Призренско-тимочки дијалекат, познат и као призренско-тимочка дијалектска група или торлачки дијалекат, скуп је дијалекта српског језика, староштокавске групе, којим се говори на простору од Призрена на југу до реке Тимок на северу. Говорници овог дијалекта углавном живе на територији Србије, Бугарске и Северне Македоније.
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Његова источна граница је, почев од Зајечара, приближно граница са Бугарском (тачније, линија Белоградчик — околина Берковице — Годеч — Сливница — Перник — Радомир — Босилеград и околина Ћустендила), до линије Крива Паланка — Кратово — Свети Никола — Скопска Црна Гора и Тетово, на североистоку Општина Валчедрм, а западна — од границе са Албанијом, преко Дечана и Вучитрна до Сталаћа.
Према Павлу Ивићу, подручје Призренско-тимочких дијалеката се дели на три дијалекатске целине:
Постоји један нагласак, налик краткосилазном, који може бити на било ком слогу у речи. Нагласак није променио положај у речи у односу на старосрпски. Положај нагласка је сличан оном у косовско-ресавском дијалекту, као и свим староштокавским дијалектима.
Падежни систем је аналитички — у синтетичком облику постоји номинатив, акузатив и вокатив, где је акузатив, уз предлог, преузео улогу коју у стандардном језику има већина других падежа (дошъл са снају — дошао са снахом, разговара од дете — разговара о детету).
Преглед падежа по изворима[1] из 1903. године:
Облика других падежа нема.
Овај дијалекат је карактеристичан по великој сличности са старосрпским, старословенским, односно прасловенским језиком у погледу гласова, јер је задржао велики део гласова које су у другим дијалектима изгубљене. Чува се стари полугласник, који је у свим другим дијалектима промењен у -а (дън — дан, тънък — танак). Самогласно л (упореди стандардни језик — самогласно р) је у неким деловима дијалекта задржано (плн — пун, длг — дуг, слнце — сунце, слза — суза), док је у другим деловима прешло у -лу (плун, длуг, слунце, слуза). Сугласници ћ и ђ у овом дијалекту често прелазе у ч и џ: свећа — свеча, међа — меџа.
Постоје сви глаголски облици као у стандардном језику, али се разликују у творби и положају нагласка. Футур се гради помоћу ћу/ће + презент. На крају мушког рода глаголског придева радног задржано је првобитно л (казал, работил), али је у неким деловима замењено са -ја (казаја). Аорист се много чешће користи него имперфекат.
Сугласника х нема (грехота — греота; хлеб — леб; страх — стра (Стра лојзе чува.); механа — меана; махала — ма'ала — мала (Из коју си малу?). Тамо где се без х губи смисао речи, х прелази у к — плех — плек.
У аористу првог лица једнине се уместо х на крају речи наглашава самогласник — Виде ли? — Видо’. Чу ли ме ти ја што ти зборим? — Чу’. Тури ли кафу? — Тури’. Написа ли домаћи? — Написа’. Уработи ли све? — Уработи’.
Честа употреба повратне заменице „си”:
Идем си дома. Ћути си. Спремише си једење и једоше си. Одоше си гости. Глеј си работу (гледај своја посла).
Једна од најупадљивијих карактеристика овог дијалекта су заменице за треће лице које у већини случајева почињу са г; уместо облика „њој” или „јој” користи се „гу”: Да јој дам — да гу дадем; „њих” или „их” је „ги”: Ете ги па — ето их опет. Дај ги да једев — дај им да једу. Али, „њима”, „њих” постају „њи”, у многим случајевима: Иди с њи — иди с њима; Дај то њима — дај тој на њи (дај ги). Био сам са њима — бија сам с’с њи.
Реченице у футуру почињу са ће, односно ћу:
У неким крајевима се уместо упитне речце шта користи речица какво или кво, а негде и које (са акцентом на крају речи).
У Врању се кво и какво не користе, већ облик што:
Дијалекат је на много места сачувао старо самогласно , које, као и самогласно може без самогласника чинити слог. Ова особина се сачувала само још у чешком и словачком. У стандардном српском, хрватском и бошњачком, самогласно је постало или . У бугарском, пре оваквог /л/ је обично полугласник ъ. Нису сви торлачки поддијалекти сачували ову особину у потпуности, већ се она на неким местима и мења у , , [] или .[2]
Призренско- тимочки дијалекат |
Крашовани | влк | пек'л | с'лза | жлт |
---|---|---|---|---|---|
Северни (Сврљиг) | вук | пекал | суза | жл'т | |
Централни (Лужница) | вук | пек'л | сл'за | жл'т | |
Јужни (Врање) | в'лк | пекал | солза | ж'лт | |
Западни (Призрен) | вук | пекл | слуза | жлт | |
Источни (Трн, Брезник) | вук | пекл | слза | жлт | |
Североисточни (Белоградчики) | влк | пекл | слза | жлт | |
Југоисточни (Куманово) | вук | пекъл | слъза | жут | |
Стандардни српски | вук | пекао | суза | жут | |
Стандардни бугарски | вълк | пекъл | сълза | жълт | |
Стандардни македонски | волк | пекол | солза | жолт | |
Друштвене прилике изразито не погодују овом говору. Како се он највише разликује у односу на стандардни језик, највише и трпи. Са спољних страна (телевизије), долазе поруке како је то језик који није способан да служи комуникацији међу другим становницима Србије, или како је искључиво језик простака. Типичан пример за то су популарне серије у којима су људи са овим дијалектом предмет спрдње и исмевања (Тихомир Стојковић, Ђорђе Стојковић Ђоша/Породично благо). Заборавља се допринос српској књижевности који су дали Борисав Станковић и Стеван Сремац пишући на овом дијалекту. Међутим, иако говорници овог дијалекта у званичним приликама или у разговору са становницима осталих крајева Србије претежно говоре стандардним језиком (у зависности од образовања и познавања стандарда), у градовима као што су Ниш, Врање, Лесковац и Пирот а нарочито у мањим местима, у свакодневном говору готово искључиво се говори дијалектом.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.