Акценат (лингвистика)

За друге употребе, погледајте Акценат (вишезначна одредница).

Нагласак или акцен(а)т (према лат. : ad (према) + cantus (песма)) јесте посебно истицање појединих говорних делова у говорном процесу. Под њим се подразумева нарочито истицање висине или јачине појединих делова речи или реченице у говору са жељом да се ти делови учине чујнијим. Да би се ово постигло у говорном процесу, потребно је да се ти делови говора произведу са већим утрошком енергије, који прати појачан рад мишића. Поред термина акценат (нем. Akzent, фран. accent), користи се у србистици и домаћи термин нагласак. Целокупни систем акцената у једном језику понекад се назива акценатски систем или прозодијски систем, а наука која се се бави акцентима назива се акцентологија.^[1]

Различита значења термина акценат

Акценат се употребљава и у другим значењима:

1. одступање од стандарда, по којем се препознају или нематерњи говорници који нису у потпуности овладали говорном нормом неког језика или пак матерњи говорници у чијем је говору присутан велики број локалних ортоепских особина;
2. истицање појединих звукова или акорда у музици;
3. графички знак којим се обележавају квалитативно -квантитетске специфичности појединих делова говорног низа, делова појединих речи.

Акценат, дакле, може бити укупни аудитивни ефект оних особина изговора које сведоче о говорниковом регионалном или социјалном пореклу. У лингвистичкој литератури истиче се да се овај термин тиче само изговора, те се разликује од дијалекта, који се тиче још и граматике и речника. Регионални акценти могу се односити на било који локалитет, укључујући како сеоске тако и градске заједнице у једној земљи (нпр. „западњачки” и „ливерпулски” у Енглеској), а исто тако националне групације које говоре истим језиком (нпр. „амерички енглески”, аустралијски енглески” ), као и наш утисак о другим језицима („страни акценат”, „француски акценат”). Популарни назив народски акценат односи се на оне акценте који се изразито разликују од стандардног варијетета. Социјални акценти се односе на културу и образовање говорника. У земљама се јасно одређеним традиционалним системом друштвених класа, као што су Индија и Јапан, те се поделе одражавају у језику, и акценат је ту често класна ознака.

Акценат књижевног језика треба да буде неутралан. Званичан назив таквог акцента је прихваћени изговор. Због његове неутралности понекад се сматра да говорници прихваћеног изговора „немају акцента”. Међутим, то је погрешан израз: лингвисти истичу да свако мора имати неки акценат, мада он не мора одавати регионално порекло.

Фонетске особине акцената варирају од језика до језика, па он не мора у неком језику бити искључиво ствар гласноће него и и трајања, и висине тона: ако се упореди енглески глагол record (као у I’m going to record the tune „снимићу ту мелодију”) с именицом (I’ve got a record „имам плочу”), контраст у акценту речи између глагола и именици остварује се слоговима различите гласноће, дужине и кретања висине тона. Слична употреба истих варијабли налази се код реченичног акцента (који се још назива и контрастни акценат). Ово је важан аспект језичке анализе, нарочито интонације, зато што може утицати на прихватљивост, значење или пресупозиције реченице; нпр. Носио је црвени шешир може се као одговор на Да ли је носио црвени капут?, док би Носио је црвени шешир био одговор на Да ли је носио зелени шешир?

Врсте акцентуације и акцената

Систем акцената у једном језику (све квалитативне и квантитативне особине датог језика) назива се акцентуацијом. Разликују се две врсте акцентуације: динамичка (или снажна) и тонска или музичка (још и хроматска/хроматичка) акцентуација. Поред ових термина, јављају се и термини монотонска и политонска акцентуација. Оне се обично у језицима комбинују, само у једном преовлађује јачина, а у другим музичка страна.

Динамичку акцентуацију карактерише изразито снажан изговор акцентованих слогова, напрегнута артикулација, што условљава и знатно слабији и често редуковани изговор неакцентованих слогова. Овакву врсту акцентуације налазимо у македонском, бугарском, руском, белоруском, украјинском, чешком, пољском, румунском, француском, немачком, турском, мађарском и још неким језицима. Тонску или музичку акцентуацију карактерише висина акцентованих гласова у односу на неакцентоване. Такву акцентуацију налазимо у нашем језику, затим у словеначком, литавском, шведском, старогрчком и др. језицима.

Као код акцентуације, и код акцената разликујемо два основна типа: тонске и експираторне акценте. Основне тонске разлике исказују се у изразито силазном или изразито узлазном тону акцентованих слогова. С друге стране, експираторни акценти не познају ни квалитативне разлике (силазни и узлазни), нити разлике у квантитету (дуги и кратки). Овакав тип акцената на нашем говорном подручју карактеристичан је за источније староштокавске говоре (призренско-тимочки).