Истина је вишезначан појам у филозофији, науци и свакодневном животу. Уобичајено значење истине је сагласје са чињеницама или стварношћу.[1] Супротно истини стоји лаж, која такође може имати логичко, чињенично или етичко значење. О концепту истине се дискутовало кроз неколико контекста, укључујући филозофију и религију. Многе људске активности почивају на концепту истине укључујући науку, право и свакодневни живот. Истина се остварује у процесу сазнања.
Различите теорије и погледи се изнова претресају. Језик и речи су средство помоћу којих људи преносе информације једни другима, а методи коришћени да утврде истину зову се критеријуми истине. Постоје различите тврдње на питања која се тичу оног шта чини истину: како дефинисати и идентификовати истину; да ли је истина субјективна или објективна, релативна или апсолутна. Многе религије савршено знање свих истина о свим стварима приписују божанском или натприродном бићу. Једне од главних теорија истине су: Теорија кореспонденције, по којој је истина сагласност неке тврдње стварности, а први ју је формулисао Аристотел у „Метафизици“, теорија евиденције, теорија кохеренције, теорија верификације и дијалектичка теорија истине
Уметнички приказ истине
Неке неокласичне теорије истине сматрају да се истинитост састоји у непротивречности скупа судова или у користи коју појединац или друштво могу да стекну на основу сазнања.
Апсолутна истина је идеал коме се људско сазнање приближава низом релативних истина, не достижући га никада у потпуности. То је истина коју никакво накнадно сазнање није измијенило, кориговало итд.
„
Свака се поједина ствар апсолутно назива истинитом по њеном односу према уму од кога зависи. Зато се вештачки створене ствари називају истинитим по свом односу према нашем уму. Наиме, она се кућа назива истинитом која постиже сличност са обликом који је у градитељевој замисли, а говор се назива истинитим, уколико је израз истинитог сазнања. На сличан се начин истинитима називају природне ствари, уколико постижу сличност са идејама, које су у божијој мисли. Истинитим се наиме назива камен, јер постиже природу својствену камену према претходној замисли божијег ума. Тако је дакле истина првенствено у уму, а тек на другом месту у стварима, уколико се оне изједначују с умом као својим исходиштем ... Истина ствари се састоји у упоређивању са божијим умом.
Према Мартину Хајдегеру, оригинално значење и суштина истине у античкој Грчкој било је разоткривање или откривање или доношење онога што је раније било сакривено на отворено, на шта указује оригинални грчки израз за истину, .[3][4] Према том гледишту, појам истине као коректности је каснија изведба из изворне суштине концепта, развој који Хејдегер прати до латинског термина .
Прагматисти попут Ч. С. Перса сматрају да истина има неку врсту суштинског односа према људским праксама за испитивање и откривање истине, с тим да је сам Перс тврди да је истина оно што би људска истрага сазнала о датој ствари, ако би наша истраживачка пракса била спроведена до крајње могуће мере: „Мишљење с којим је суђено да се ултимативно сложе сви који истражују, је оно што мислимо да је истина ...”[5]
Разне теорије и гледишта о истини се и даље разматрају међу научницима, филозофима, и теолозима.[6] Језик и речи којима људи међусобно преносе информације и метод који се користи за утврђивање „истине” се називају критеријумима истине. Постоје различити ставови о таквим питањима као што је садржај истине: које ствари имају способност носиоца истинитости, било истинске или лажне; како се може дефинисати, идентификовати и разликовати истина; какву улогу има верско и емпиријско знање; и да ли је истина субјективна или објективна, релативна или апсолутна.
Фридрих Ниче је познат по томе што сугерисао да древно, метафизичко веровање у божанство Истине лежи у основи и да је служило као фондација за целокупну каснију западну интелектуалну традицију: „Али ви ћете схватити на шта циљам, наиме, да је то и даље метафизичка вера на којој почива наша вера у науку - да чак и ми данашњи учењаци, ми безбожни анти-метафизичари и даље узимамо нашу ватру са пламена осветљеног хиљадугодишњом вером, хришћанском вером која је исто тако била Платонова вера, да је Бог истина, та је истина 'божанска' ...”[7][8]
Предикат истине „P је истинито” има велику практичну вредност у људском језику. Он омогућава ефикасно одобравање или одбијање тврдњи, наглашавање истинитости или лажности изјава, а омогућава и разне индиректне (Грајсове) конверзацијске импликације.[9] Индивидуе или друштва понекад кажњавају „неистините” изјаве да би одвратили ширење неистине;[10] најстарији преживели законски текст, Ур-Намуов законик, наводи казне за лажне оптужбе чаробњаштва или прељубе, као и за лагање пред судом. Чак и четверогодишња деца могу да савладају једноставне тестове „лажних веровања” и да успешно процене да се веровања друге особе разликују од реалности на специфичан начин;[11] до одраслог доба развијају се снажне имплицитне интуиције о „истини” које формирају „народну теорију” истине. Ове интуиције обухватају:[12]
Хватање (T-in): Ако је , онда је истинито
Пуштање (T-out): Ако је истинито, онда је
Доследност: Изјава не може да буде истовремено истинита и лажна
Нормативност: Обично је добро да се верује у познавање истине
Лажна уверења: Појам да веровање датој изјави, нужно је не чини истинитом
Попут многих народних теорија, оне о истини су корисне у свакодневном животу, мада након дубље анализе постаје очевидно да су оне технички само-контрадикторне. Специфично, било који формални систем који је потпуно доследан семантици истине „хватања и пуштања” (такође познатој као Т-схема), и који исто тако поштује класичну логику, вероватно је недоследан и подложан парадоксу лажљивца или сличним контрадикцијама.[13]
Питање тога шта је ваљана основа одлучивања о томе како се речи, симболи, идеје и убеђења могу валидно сматрати истинитим, било са гледишта једне особе или читавог друштва, решава сет од пет најпревалентнијих материјалних теорија. Свака представља перспективу која се широко прихваћена међу научницима.[14][15][16]
Међутим, супстантивне теорије нису универзално прихваћене. Недавно су развијене „дефлационе” или „минималистичке” теорије истине као супротност старијим субстантивним теоријама. Минималистичко резоновање се центрира на појму да примена термина као што је истинит у изјави не потврђује било шта значајно о њој, на пример, било шта о њеној природи. Минималистичко резоновање схвата истину као ознаку која се користи у општем дискурсу како би се изразила сагласност, нагласиле тврдње или формирале опште претпоставке.[14][17][18]
Burgess, Alexis G.and John P. Burgess (2011). Truth(hardcover) (1st изд.). Princeton University Press. ISBN978-0691144016. Приступљено 4. 10. 2014. „a concise introduction to current philosophical debates about truth”
„truth | philosophy and logic”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2017. „Truth is important. Believing what is not true is apt to spoil a person’s plans and may even cost him his life. Telling what is not true may result in legal and social penalties.”
Wellman, Henry M., David Cross, and Julanne Watson (2001). „Meta‐analysis of theory‐of‐mind development: the truth about false belief.”. Child development. 72 (3): 655—684.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Bueno, Otávio, and Mark Colyvan. "Logical non-apriorism and the law of non-contradiction." The law of non-contradiction: New philosophical essays (2004): 156-175.
Blackburn, Simon, and Simmons, Keith (eds., , Truth. Oxford University Press. 1999., Oxford, UK. Includes papers by James, Ramsey, Russell, Tarski, and more recent work.
Burgess, Alexis G.and John P. Burgess (2011). Truth(hardcover) (1st изд.). Princeton University Press. ISBN978-0691144016. Приступљено 4. 10. 2014. „a concise introduction to current philosophical debates about truth”
Aristotle, "The Categories", Harold P. Cooke (trans.), pp. 1–109 in Aristotle, Volume1, Loeb Classical Library, William Heinemann, London, UK, 1938.
Aristotle, "On Interpretation", Harold P. Cooke (trans.), pp. 111–79 in Aristotle, Volume1, Loeb Classical Library, William Heinemann, London, UK, 1938.
Aristotle, "Prior Analytics", Hugh Tredennick (trans.), pp. 181–531 in Aristotle, Volume1, Loeb Classical Library, William Heinemann, London, UK, 1938.
Aristotle, "On the Soul" (De Anima), W. S. Hett (trans.), pp. 1–203 in Aristotle, Volume8, Loeb Classical Library, William Heinemann, London, UK, 1936.
Audi, Robert, ур. (1999). The Cambridge Dictionary of Philosophy. Cambridge University Press., Cambridge, UK, 1995. 2nd edition, 1999. Cited as CDP.
Baldwin, James Mark (ed., 1901–1905), Dictionary of Philosophy and Psychology, 3 volumes in 4, Macmillan, New York, NY.
Baylis, Charles A. (1962), "Truth", pp. 321–22 in Dagobert D. Runes (ed.), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ.
Benjamin, A. Cornelius (1962), "Coherence Theory of Truth", pp. 58 in Dagobert D. Runes (ed.), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ.
Blackburn, Simon, and Simmons, Keith (eds., , (1999). Truth. Oxford University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза), Oxford, UK. Includes papers by James, Ramsey, Russell, Tarski, and more recent work.
Chandrasekhar, Subrahmanyan (1987). Truth and Beauty. Aesthetics and Motivations in Science. University of Chicago Press., Chicago, IL.
Chang, C.C., and Keisler, H.J., Model Theory, North-Holland, Amsterdam, Netherlands, 1973.
Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press., Cambridge, MA.
Church, Alonzo (1962a), "Name Relation, or Meaning Relation", pp. 204 in Dagobert D. Runes (ed.), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ.
Church, Alonzo (1962b), "Truth, Semantical", pp. 322 in Dagobert D. Runes (ed.), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ.
Clifford, W.K. (1877), "The Ethics of Belief and Other Essays". (Prometheus Books, 1999), infidels.org
Dewey, John (1900–1901), Lectures on Ethics 1900–1901, Donald F. Koch (ed.), Southern Illinois University Press, Carbondale and Edwardsville, IL.
Dewey, John (1932), Theory of the Moral Life, Part 2 of John Dewey and James H. Tufts, Ethics, Henry Holt and Company, New York, NY, 1908. 2nd edition, Holt, Rinehart, and Winston, 1932. Reprinted, Arnold Isenberg (ed.), Victor Kestenbaum (pref.), Irvingtion Publishers, New York, NY, 1980.
Dewey, John (1938), Logic: The Theory of Inquiry (1938), Holt and Company, New York, NY. Reprinted, John Dewey, The Later Works, 1925–1953, Volume 12: 1938, Jo Ann Boydston (ed.), Southern Illinois University Press, Carbondale and Edwardsville, IL, 1986.
Foucault, Michel (1997), Essential Works of Foucault, 1954–1984, Volume 1, Ethics: Subjectivity and Truth, Paul Rabinow (ed.), Robert Hurley et al. (trans.), The New Press, New York, NY.
Garfield, Jay L., and Kiteley, Murray (1991), Meaning and Truth: The Essential Readings in Modern Semantics, Paragon House, New York, NY.
Gupta, Anil (2001), "Truth", in Lou Goble (ed.), The Blackwell Guide to Philosophical Logic, Blackwell Publishers, Oxford, UK.
Gupta, Anil and Belnap, Nuel (1993). The Revision Theory of Truth. MIT Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Haack, Susan (1993), Evidence and Inquiry: Towards Reconstruction in Epistemology, Blackwell Publishers, Oxford, UK.
Habermas, Jürgen (1976), "What Is Universal Pragmatics?", 1st published, "Was heißt Universalpragmatik?", Sprachpragmatik und Philosophie, Karl-Otto Apel (ed.), Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main. Reprinted, pp. 1–68 in Jürgen Habermas, Communication and the Evolution of Society, Thomas McCarthy (trans.), Beacon Press, Boston, MA, 1979.
Habermas, Jürgen (1990), Moral Consciousness and Communicative Action, Christian Lenhardt and Shierry Weber Nicholsen (trans.), Thomas McCarthy (intro.), MIT Press, Cambridge, MA.
Habermas, Jürgen (2003), Truth and Justification, Barbara Fultner (trans.), MIT Press, Cambridge, MA.
James, William (1907), Pragmatism, A New Name for Some Old Ways of Thinking, Popular Lectures on Philosophy, Longmans, Green, and Company, New York, NY.
James, William (1909), The Meaning of Truth, A Sequel to 'Pragmatism', Longmans, Green, and Company, New York, NY.
James, William (1912), Essays in Radical Empiricism. Cf. Chapt. 3, "The Thing and its Relations", pp. 92–122.
James, William (2014), William James on Habit, Will, Truth, and the Meaning of Life. James Sloan Allen (ed.), Frederic C. Beil, Publisher, Savannah, GA.
Kant, Immanuel (1800), Introduction to Logic. Reprinted, Thomas Kingsmill Abbott (trans.), Dennis Sweet (intro.), Barnes and Noble, New York, NY, 2005.
Kirkham, Richard L. (1992). Theories of Truth: A Critical Introduction. MIT Press., Cambridge, MA.
Kneale, W., and Kneale, M. (1962). The Development of Logic. Oxford University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза), London, UK, 1962. Reprinted with corrections, 1975.
Kreitler, Hans, and Kreitler, Shulamith (1972). Psychology of the Arts. Duke University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза), Durham, NC.
Le Morvan, Pierre (2004), "Ramsey on Truth and Truth on Ramsey", British Journal for the History of Philosophy, 12 (4) 2004, 705–18, PDF.
Peirce, C.S., Bibliography.
Peirce, C.S., Collected Papers of Charles Sanders Peirce, vols. 1–6, Charles Hartshorne and Paul Weiss (eds.), vols. 7–8, Arthur W. Burks (ed.), Harvard University Press, Cambridge, MA, 1931–1935, 1958. Cited as CP vol.para.
Peirce, C.S. (1877). „The Fixation of Belief”. Popular Science Monthly. 12: 1—15. 1877.. Reprinted (CP 5.358–387), (CE 3, 242–257), (EP 1, 109–123). EprintАрхивирано на сајту (11. децембар 2020).
Peirce, C.S. (1901), "Truth and Falsity and Error" (in part), pp. 718–20 in J.M. Baldwin (ed.), Dictionary of Philosophy and Psychology, vol. 2. Reprinted, CP 5.565–573.
Polanyi, Michael (1966), The Tacit Dimension, Doubleday and Company, Garden City, NY.
Quine, W.V. (1956), "Quantifiers and Propositional Attitudes", Journal of Philosophy 53 (1956). Reprinted, pp. 185–96 in Quine (1976), Ways of Paradox.
Quine, W.V. (1976), The Ways of Paradox, and Other Essays, 1st edition, 1966. Revised and enlarged edition, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1976.
Quine, W.V. (1980 a), From a Logical Point of View, Logico-Philosophical Essays, 2nd edition, Harvard University Press, Cambridge, MA.
Quine, W.V. (1980 b), "Reference and Modality", pp. 139–59 in Quine (1980 a), From a Logical Point of View.
Rajchman, John, and West, Cornel (ed), ур. (1985). Post-Analytic Philosophy. Columbia University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак уредника (веза), New York, NY.
Ramsey, F.P. (1927), "Facts and Propositions", Aristotelian Society Supplementary Volume 7, 153–70. Reprinted, pp. 34–51 in F.P. Ramsey, Philosophical Papers, David Hugh Mellor (ed.), Cambridge University Press, Cambridge, UK, 1990.
Ramsey, F.P. (1990), Philosophical Papers, David Hugh Mellor (ed.), Cambridge University Press, Cambridge, UK.
Rawls, John (2000), Lectures on the History of Moral Philosophy, Barbara Herman (ed.), Harvard University Press, Cambridge, MA.
Rorty, R. (1979). Philosophy and the Mirror of Nature. Princeton University Press., Princeton, NJ.
Russell, Bertrand (1912), The Problems of Philosophy, 1st published 1912. Reprinted, Galaxy Book, Oxford University Press, New York, NY, 1959. Reprinted, Prometheus Books, Buffalo, NY, 1988.
Russell, Bertrand (1918), "The Philosophy of Logical Atomism", The Monist, 1918. Reprinted, pp. 177–281 in Logic and Knowledge: Essays 1901–1950, Robert Charles Marsh (ed.), Unwin Hyman, London, UK, 1956. Reprinted, pp. 35–155 in The Philosophy of Logical Atomism, David Pears (ed.), Open Court, La Salle, IL, 1985.
Russell, Bertrand (1956), Logic and Knowledge: Essays 1901–1950, Robert Charles Marsh (ed.), Unwin Hyman, London, UK, 1956. Reprinted, Routledge, London, UK, 1992.
Russell, Bertrand (1985), The Philosophy of Logical Atomism, David Pears (ed.), Open Court, La Salle, IL.
Smart, Ninian (1969), The Religious Experience of Mankind, Charles Scribner's Sons, New York, NY.
Tarski, A., Logic, Semantics, Metamathematics: Papers from 1923 to 1938, J.H. Woodger (trans.), Oxford University Press, Oxford, UK, 1956. 2nd edition, John Corcoran (ed.), Hackett Publishing, Indianapolis, IN, 1983.
Wallace, Anthony F.C. (1966), Religion: An Anthropological View, Random House, New York, NY.
Audi, Robert, ур. (1999). The Cambridge Dictionary of Philosophy. Cambridge University Press., Cambridge, UK, 1995. 2nd edition, 1999. Cited as CDP.
Blackburn, Simon (1996). The Oxford Dictionary of Philosophy. Oxford University Press., Oxford, UK, 1994. Paperback edition with new Chronology, 1996. Cited as ODP.
Runes, Dagobert D. (ed.), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ, 1962.
Webster's New International Dictionary of the English Language, Second Edition, Unabridged (1950), W.A. Neilson, T.A. Knott, P.W. Carhart (eds.), G. & C. Merriam Company, Springfield, MA. Cited as MWU.
Webster's Ninth New Collegiate Dictionary (1983), Frederick C. Mish (ed.), Merriam–Webster Inc., Springfield, MA. Cited as MWC.
