Његово дело Очеви и деца сматра се једним од најважнијих романа у 19. веку. У њему је први пут дефинисао појам нихилизам коме је супротставио „позитивног хероја”. Осим тога познат је и по збирци припиведака Ловчеви записи која је први пут штампана 1852.
Иван Тургењев је рођен у богатој земљопоседничкој породици 1818. године.[1][2] Првих 9 година живота провео је на имању своје мајке Спаскоје-Лутовиново у Орелској губернији.[3] Богати родитељи су му обезбедили добро образовање.[4] Школовао се код куће, а касније у интернату у Москви. Почео је да студира филологију 1833. на Универзитету у Москви, студије је наставио у Санкт Петербургу (1834—1837) и Берлину (1838—1841).[5] После повратка у Русију 1841, почео је да ради као чиновник у министарству спољних послова у Санкт Петербургу. Тај посао је напустио после две године да би се посветио књижевном раду.
Тургењев је одбацивао политички радикализам који су подједнако исказивали критичари и поборници царског режима, али је био разочаран репресивном унутрашњом политиком цара Николаја . Активно је исказивао своје противљење кметству што је показао и када је наследио родитељско имање 1850. Тада је ослободио све кметове, а после званичног укидања кметства 1861, помогао је еманципацију и економски положај кметова на своме имању. Државна власт није са симпатијама гледала на његове отворено изнете ставове. Ухапшен је у мају 1852. и провео је две године заточен на породичном имању. Разлог је био чланак посвећен преминулом Гогољу којим је заобишао званичне цензоре. Одбојност ка преовладавајућем политичком стању у Русији била је разлог што је много година провео у иностранству. Коначно је емигрирао 1861. прво у Баден-Баден (до 1870), а касније у Париз, где је живео до смрти.[5] У Русију се враћао повремено у посебним приликама.
Писац је имао љубавну везу са Авдотјом Јермолајевом, која је радила као шваља на имању Спаско и из те везе ванбрачну ћерку Пелагију, што је у време пишчевог живота било велико оптерећење за девојку, па је ћерку сместио у један пансион у Паризу.
У јесен 1843, у Петрограду је гостовала Италијанска опера, а међу чланицама и певачица шпанског порекла Полина Гарсија Виардо, са којом се писац упознао и у коју се заљубио толико да кад је опера завршила гостовање, писац је напустио државну службу да би отишао у иностранство са примадоном са којом је живео до њене смрти.
Иако је писао још као студент, прво објављено дело Тургењева је Параша. Једна од битних особина прозе Тургењева је да је руско село померио са периферије дешавања у сам центар збивања. Он први ствара бројну галерију руских ликова сељака. То нарочито долази до изражаја у Ловчевим записима.
Тургењев се у књижевности афирмисао пре свега као романописац иако је писао и драме, бројне збирке приповедака и песме. Најпознатији романи су Руђин, Племићко гнездо, Очеви и деца, Уочи нових дана итд. Особина његових романа је да пише o најактуелнијим проблемимa свог времена. Лик сувишног човека постoјао је у делима руских писаца и пре Тургењева (Александар Пушкин, Михаил Љермонтов итд.), али он је први увео тај назив у књижевност приповетком Дневник сувишног човека.
Од осталих приповедака значајна је прича Пролећне воде, која носи готово све особинe Тургењевљевог мотива љубави. Написао ју је када се враћао преко Италије и Швајцарске у Немачку па је доживео занимљив сусрет у Франкфурту на Мајни. И приповетка Прва љубав има аутобиографске елементе. То је прича о односу његовог оца и мајке испричана кроз лик шеснаестогодишњег Владимира Петровича, који представља самог писца. Особинe Тургењевљевог типа руске жене приказане су кроз три лика: Наталије из романа Руђин, Асје из истоимене приповетке и Марјане у роману Новина.
Програм вечери посвећене педесетогодишњици смрти Ивана Тургењева у Коларцу 1933. године.
Уметничка чистоћа Тургењева учинила га је миљеником истомишљеника писаца следеће генерације попут Хенрија Џејмса и Џозефа Конрада, који су обојицa више волели Тургењева него Толстоја и Достојевског. Џејмс, који је написао не мање од пет критичких есеја о Тургењевљевом делу, тврдио је да је "његова заслуга форме првог реда" (1873) и похвалио је његову "изузетну деликатност" због које се чини да нас превише његових ривала држи, за поређење насилним средствима, и упознајте нас, за поређење са вулгарним стварима “(1896). Владимир Набоков, познат по лежерном отпуштању многих великих писаца, похвалио је Тургењевљеву „пластичну музичку прозу“ али је критиковао његове „напорне епилоге“ и „банално руковање заплетима“. Набоков је изјавио да Тургењев "није велики писац, иако пријатан" и сврстао га је на четврто место међу руским прозним писцима 19. века, иза Толстоја, Гогоља и Чехова, a испред Достојевског. Његове идеалистичке идеје о љубави, посебно оданост коју жена треба да покаже мужу, цинично су помињали ликови у Чеховљевој „Анонимној причи“. Исаиja Берлин похвалио је Тургењевљеву посвећеност хуманизму, плурализму и постепеним реформама над насилном револуцијом као најбоље аспекте руског либерализма.
Генералова Н. П. (2003). И. С. Тургенев: Россия и Европа. Из истории русско-европейских литературных и общественных отношений. СПб.: РХГИ. ISBN5-88812-192-4.
Гершензон М. О. Мечта и мысль И. С. Тургенева. — М.: Товарищество «Книгоиздательство писателей в Москве», 1919. — 170 с.
Дессе, Р. (2009). Сумерки любви. Путешествия с Тургеневым. М.: Текст.
Достоевский Ф. М. (1972—1990). Полное собрание сочинений в 30 т. (33 кн.). В. Г. Базанов, Ф. Я. Прийма, Г. М. Фридлендер и др (Академия наук СССР изд.). Л.: «Наука», Ленинградское отделение.
Житова В. Н. (1961). Воспоминания о семье И.С. Тургенева. Редакция текста, вступительная статья и комментарии Т. Н. Волковой. Тула: Тульское книжное издательство.
Зайцев Б. К. (1949). Жизнь Тургенева. Париж: YMCA Press. Архивирано из оригинала 01. 02. 2014. г. Приступљено 02. 02. 2023.
Лотман Л. М. (1982). Расцвет реализма. История русской литературы: В 4 т. 3. Л.: АН СССР. Институт русской литературы.
Маркович В. М. (1990). Русские писатели: Библиографический словарь. В 2 ч. под ред. П. А. Николаева. М.: Просвещение. стр.314—326. ISBN5-09-001172-9.
Недзвецкий В. А.; Пустовойт, Пётр Григорьевич; Полтавец, Елена Юрьевна (2000). И. С. Тургенев. В помощь преподавателям, старшеклассникам и абитуриентам. М.: Издательство МГУ. ISBN5211042999.
Полякова Л. И. (1983). Повести И. С. Тургенева 70-х годов. К.: Наукова думка.
Тургенев и его время: Сборник. Под ред. Н. Л. Бродского. М.: Госиздат. 1923.
И. С. Тургенев: Материалы и исследования: Сборник. Под ред. Н. Л. Бродского. Орёл. 1940.
Чернов Н. М. (2003). Провинциальный Тургенев. Россия забытая и неизвестная. Под ред. Благово В. А. М.: Центрполиграф. ISBN5-9524-0071-X.
Шаталов С. Е. (1979). Художественный мир И. С. Тургенева. Отв. ред. У. А. Гуральник. Институт мировой литературы им. А. М. Горького АН СССР. М.: Наука.
Курдюмова Т. Ф. (1981). Тургенев в школе. Пособие для учителей. М.: Просвещение.
Богословский Н. В. (1959). Тургенев. Н. Богословский (1-е издание изд.). М.: Молодая гвардия.
Богословский Н. В. (1961). Тургенев. Жизнь замечательных людей. Под ред. Г. Е. Померанцевой (2-е издание изд.). М.
Богословский Н. В. (1964). Тургенев. Жизнь замечательных людей. Н. Богословский (3-е издание изд.). М.
Лебедев, Юрий Владимирович (1990). Тургенев. Жизнь замечательных людей. Вып. 706. Юрий Лебедев. М. ISBN5235007891.
Ободовский К. П. (1893). „Рассказы об И. С. Тургеневе”. 51 (Исторический вестник изд.). СПб.: 359—366. Архивирано из оригинала 02. 10. 2019. г. Приступљено 02. 02. 2023.CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
Новикова Е. Г.Тургеневедение XXI в. Рецензия на книги: И. С. Тургенев. Новые исследования и материалы / Отв. ред. Н. П. Генералова, В. А. Лукина. 2009-2012. Вып. 1-3 // Вестник Томского государственного университета. Филология. — 2015.
Васильев М. И.Серийные сборники как проблема современного литературоведения (И. С. Тургенев: Новые исследования и материалы. Вып. 1–3 / Отв. ред. Н. П. Генералова, В. А. Лукина. М.; СПб., 2009–2012; А. А. Фет: Материалы и исследования. Вып. 1–2 / Отв. ред. Н. П. Генералова, В. А. Лукина. М.; СПб., 2010–2013) // Вестник «Альянс-Архео». — 2015.
