Етрурски језик

Етрурски језик (расенски језик; ) ^[1] био је језик етрурске цивилизације у древној регији Етрурија (савремена Тоскана, западна Умбрија и Емилија-Ромања, Венето, Ломбардија и Кампања). Етрурски је утицао на латински, који га је на крају потпуно замијенио. Етрурци су оставили 13.000 до сада пронађених списа, од којих је само мали број значајнијег обима; неки су списи двојезични са текстовима и на латинском, грчком или феничанском језику; и са неколико десетина позајмљеница. Однос етрурског према другим језицима био је извор дугогодишњих спекулација и проучавања, с тим што се с времена на вријеме сматра или изолатом или припадником тирсенских језика или је у питању низ мање познатих теорија.

, камена плоча на коју је урезано 46 редова текста на етрурском, једна је од најдужих постојећих етрурских писаних споменика. Датира из 3. или 2. вијека прије н. е.

Међу лингвистима и етрусколозима постоји консензус да је етрурски био преиндоевропски^[2][3][4] и палеоевропски језик,^[5] такође и сродан ретском, којим се говорило на Алпима,^{[6][7][8][9][10]} и лемнском, који је потврђен на неколико списа са Лемноса.^[11][12]

Граматички, језик је аглутинат, с именицама и глаголима који показују суфиксне инфлекцијске завршетке и градацију самогласника. Именице показују пет падежа, бројеве у једнини и множини, са родном разликом између мушког и женског рода у замјеницама.

Етрурски је изгледа имао прекојезички заједнички фонолошки систем, са четири фонемска самогласника и очигледном контрастом између аспиративних и неаспиративних заустављања. Записи језика сугеришу да се фонетска промјена догодила временом, са губитком и поновним успостављањем самогласника унутар ријечи, вјероватно због ефекта етрурског почетног наглашавања ријечи.

Етрурска религија је утицала на религију Римљана, а многи од ријетких преживјелих артефаката на етрурском су од завјетног или религијског значаја. Писмо етрурског језика био је алфабет изведен из грчког алфабета; ово писмо било је извор латинице.

Референце

1. Bauer, Laurie (2007). The Linguistics Student's Handbook (на језику: енглески). Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2759-2. Приступљено 15. 9. 2021.
2. Massimo Pallottino, La langue étrusque Problèmes et perspectives, 1978.
3. Mauro Cristofani. Introduction to the study of the Etruscan., Leo S. Olschki, 1991.
4. Romolo A. Staccioli, The "mystery" of the Etruscan language, Newton & Compton publishers, Rome, 1977.
5. Harding, Anthony H. (2014). „The later prehistory of Central and Northern Europe”. Ур.: Renfrew, Colin; Bahn, Paul. The Cambridge World Prehistory (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 192. ISBN 978-1-107-64775-6. Приступљено 15. 9. 2021. „Italy was home to a number of languages in the Iron Age, some of them clearly Indo-European (Latin being the most obvious, although this was merely the language spoken in the Roman heartland, that is, Latium, and other languages such as Italic, Venetic or Ligurian were also present), while the centre-west and northwest were occupied by the people we call Etruscans, who spoke a language which was non-Indo-European and presumed to represent an ethnic and linguistic stratum which goes far back in time, perhaps even to the occupants of Italy prior to the spread of farming.”
6. Schumacher, Stefan (1994) Studi Etruschi in Neufunde ‘raetischer’ Inschriften Vol. 59 pp. 307–320 (German)
7. Schumacher, Stefan (1994) Neue ‘raetische’ Inschriften aus dem Vinschgau in Der Schlern Vol. 68 pp. 295-298 (German)
8. Schumacher, Stefan (1999) Die Raetischen Inschriften: Gegenwärtiger Forschungsstand, spezifische Probleme und Zukunfstaussichten in I Reti / Die Räter, Atti del simposio 23–25 settembre 1993, Castello di Stenico, Trento, Archeologia delle Alpi, a cura di G. Ciurletti – F. Marzatico Archaoalp pp. 334–369 (German)
9. Schumacher, Stefan (2004) Die Raetischen Inschriften. Geschichte und heutiger Stand der Forschung Archaeolingua. Innsbrucker Beiträge zur Kulturwissenschaft. (German)
10. Norbert Oettinger. Seevölker und Etrusker., 2010.
11. de Simone Carlo (2009). La nuova iscrizione tirsenica di Efestia in Aglaia Archontidou.. Carlo de Simone, Emanuele Greco (Eds.), Gli scavi di Efestia e la nuova iscrizione ‘tirsenica’, Tripodes 11, 2009, pp. 3–58. (Italian)
12. Carlo de Simone, Simona Marchesini (Eds), La lamina di Demlfeld [= Mediterranea. Quaderni annuali dell'Istituto di Studi sulle Civiltà italiche e del Mediterraneo antico del Consiglio Nazionale delle Ricerche. Supplemento 8], Pisa – Roma: 2013. (Italian)