Абасидски калифат

Абасидски калифат (арап. ) трећи је од исламских калифата након исламског пророка Мухамеда.^[1] Абасидска династија је водила поријекло од најмлађег Мухамедовог стрица, Абаса, по коме је и узела име.^[2] Владали су као калифи, већи дио времена из њихове пријестонице Багдада у данашњем Ираку, након преузимања власти над муслиманским земљама од Омејада 750. године.

Абасидски калифат 850. године

Прва пријестоница Абасидског калифата је била у Куфи, али је 762. године калиф Ел Мансур основао град Багдад, сјеверно од сасанидске пријестонице Ктесифона. Избор пријестонице тако близу Персији одражава све већа ослањања на персијске бирократе, од којих су најпознатији били из породице Бармакида, да управљају територијама које су освојили арапски муслимани, као и све веће укључивање неарапских муслимана у умет. Упркос овој почетној сарадњи, Абасиди из касног 8. вијека су се отуђили и од арапских мавла^[3] и персијских бирократа,^[4] и били су принуђени да препусте управу над Ел Андалузом и Магребом Омајадима, Мароко Идрисидима, Ифрикију Аглабидима и Египат и шиитски калифат Фатимидима. Политичка моћ калифа се углавном окончала са успоном Бујида и Турака Селџука. Иако је абадиско вођство над великим исламским царством постепено смањено на церемонијалну вјерску фунцију, династија је задржала контролу на својим месопотамијским доменом. Пријестоница Багдад је постала средиште науке, културе, филозофије и проналазака током Златног доба ислама.

Период културног процвата се окончао 1258. када су Монголи под Хулагу-каном опљачкали Багдад. Абасидска линија калифата, и генерално муслиманска култура, ново средиште је нашла у мамелучкој пријестоници Каиру 1261. Иако без политичке моћи, династија је наставила да се позива на ауторитет у вјерским питањима све до османског освајања Египта 1517. године.^[5]

Историја

Абасидска револуција (750–751)

Главни чланак: Абасидска револуција

Абасидски калифати су арапски потомци Абаса, једног од млађих стричева Мухамеда и из истог клана Бану Хашим. Абасиди су тврдили да су прави наследници пророка Мухамеда при смењивању омејадских наследника Бану Омејада по основи њихове блиске крвне линије са Мухамедом.

Абасиди су такође наглашавали разлику од Омејада нападањем њиховог моралног карактера и администрације уопште. Према Ири Лапидусу, „Абасидски револт су у великој мери подржавали Арапи, углавном оштећени досељеници Мерва, као и јеменске фракције и њихови Мавали“.^[6] Абасиде су исто тако подржавали неарапски муслимани, познати као мавали, који су остали изван арапског друштва заснованог на сродству, и на које се гледало као нижу класу у Омејадском калифату. Мухамед ибн Али, праунук Абаса, започео је кампању за повратак моћи породици пророка Мухамеда, Хашемитима, у Персији током владавине Омара .

Током владавине Марвана , ова опозиција је кулминирала у побуни имама Ибрахима, четвртог наследника Абаса. Подржан провинцијом Хорасан, Иран, иако се гувернер супротставио њима, и шиитским арапима,^[2][7] он је остварио знатан успех, али је заробљен 747. године и умро је у затвору.

Дана 9. јуна 747. је Абу Муслим, подижући се из Хорасан, успешно је иницирао побуну против Омејадске владавине, која је извршена под црном заставом. Скоро 10.000 војника је било под Абу Муслимовом командом кад су непријатељства званично почела у Мерву.^[8] Генерал Кахтаба је пратио пораженог гувернера Наср ибн Сајара западно поражавајући Омејаде у биткама код Нишапура, Горгана, Нахаванда и коначно Карбала, од којих су се све одвиле 748.^[7]

Илустрација из Тарикнаме која приказује Ас-Сафаха како прима обећања лојалности у Куфи.

Дошло је до свађе са Ибрахимовим братом Абдулахом, познатим под именом Ас-Сафах, који је поразио Омејиде 750. године у бици на Забу и накнадно се прогласио калифом.^[9] Након тог пораза, Марван је побегао у Египат, где је касније био убијен. Остатак његове фамилије, осим једног мушкарца, је такође био елиминисан.^[7]

Непосредно након ове победе, Ас-Сафах је послао своје снаге у централну Азију, где су се борили против Танг експанзије у бици за Талас. Племићка иранска породица Бармакида, која је била инструментална у изградњи Багдада; увела је прву у свету забележену фабрику папира у Багдаду, чиме је почела нова ера интелектуалног препорода у Абисидском домену. Ас-Сафах се фокусирао на гушење бројних побуна у Сирији и Месопотамији. Византијци су спроводили препаде током ових раних дистракција.^[7]

Моћ (752–775)

Град Багдад између 767 и 912.

Прва промена направљена под Абисидима, под Ал-Мансуром, је била да се премести царска престоница из Дамаска у Сирији, у Багдад у Ираку. То је урађено ради умиривања и приближавања персијској „мавалској“ бази подршке која је постојала у том региону, који је иначе био под утицајем персијске историје и културе, и делом због захтева персијских мавала за мање израженом арапском доминацијом у царству. Багдад је основан на реци Тигру 762. године. Такође је успостављен нови везирски положај с циљем делегирања централне власти, а још већа овлашћења су дата локалним емирима.^[10]

Ово је на крају значило да су многи Абасидски калифи били сведени на више церемонијалну улогу него што је то било под Омејадима, пошто су визири почели да врше све већи утицај, а улога старе арапске аристократије полако је замењена персијском бирократијом.^[10] У Ал-Мансурово време контрола над Ал Андалузом је изгубљена, и шиити су се побунили али су поражени годину дана касније у бици код Бахамра.^[7]

Абасиди су у великој мери зависили од подршке Персијаца^[2] у њиховом збацивању Омејада. Ас Абасов наследник, Ал-Мансур је примио неарапске муслимане на свој двор. Иако је ово помогло у интеграцији арапске и персијске културе, тиме су отуђене многе арапске присталице Абасида, а посебно Хорасански Арапи који су их подржавали у биткама против Омејада.

Ови расцепи у Абасидској подршци довели су до непосредних проблема. Омејади, мада ван власти, нису били уништени. Једини преживели члан краљевске породице Омејада, која је била скоро потпуно уништена, на крају је доспео до Шпаније, где се успоставио као независни емир (Абдурахман , 756). Године 929, Абдурахман се прогласио калифом, успостављајући Ал Андалуз из Кордобе као ривала Багдада за легитимну престоницу Исламског царства.

Битка код Таласа

Године 756, Абасидски калиф Ал-Мансур је послао преко 4.000 арапских плаћеника да помогну кинеској династији Танг у сузбијању побуне Ан Лушана. Абасиди или „Црне заставе“, како су обично називани, били су познати у хроникама династије Танг као , „Тази обучени у црно“, (кин: 黑衣大食) (реч „Тази“ је позајмљена из персијског Tāzī, са значењем „Арапин“).^{[nb 1]}{{refn| group = nb1|Маршал Брумхол пише, „Са успоном Абасида улазимо у нешто другачију фазу муслиманске историје и приступамо периоду када је у Кинеско царство ушло и насељено значајно тело муслиманских трупа. Док су Абасиди инаугурирали ту еру књижевности и науке везану за двор у Багдаду, дотадашњи предоминантни арапски елемент почео је да уступа место Турцима, који су убрзо постали телохранитељи калифа „док на крају калифи нису постали беспомоћни алати у рукама њихових сирових заштитника.“

Неколико амбасада Абасидских калифа на кинеском двору је уписано је у Танг аналима, најважнији од којих су они од Абул Абаса, оснивача нове династије, од Абу Гиафара, градитеља Багдада и од Харуна ал Расчида, вероватно најпознатијег у данашње врем по популарном делу, Арапске ноћи. Абасиди или „црне заставе“, како се обично називају, познати су у кинеској историји као , „Арапи обучени у црно“.

Пет година након успона Абасида, у време када је Ел Мансур, други калиф, био заузет планирањем атентата на свог великог и способног конкурента Абу Муслима, који се сматра „водећом фигуром тог доба“ и де факто оснивачем куће Абаса, што се тиче војне славе, у Кини је дошло до избијања страшне побуна. Ово је било у 755. године, а лидер био Турчин или Тартар по имену Ан Лушан. Тај човек, који је имао велику наклоност цара Суан Цуана, и који је био постављен на челу огромне војске која је деловала против Турака и Тартара на северозападној граници, прогласио је независности и објавио рат свом сада остарелом царком покровитељу. Цар, који је истеран из главног града, абдицирао се у корист његовог сина Су Цунга (756—763), који је одмах апеловао Арапима за помоћ.

Калиф Ел Мансур, чија армија је по причи сер Вилијама Мјур, „била је у потпуности опремљена са побољшаним оружјем и оклопом“, одговорио на овај захтев и послао контингент од око 4000 људи који су цару 757. омогућили да поврати своје две престонице, Сјанфу и Хонанфу. Ови арапски војници, који су вероватно долазили из неког гарнизона на границама Туркестана, никада се нису вратили у свој бивши логор, него су остали у Кини, где су се оженили кинескињама, и стога су, према заједничком извештају, постали право језгро натурализованих кинеских Мохамедана данашњег дана.

Иако ова прича има подршку званичне историје династије Танг, нажалост, нема ауторизованог исказа о томе колико је трупа заиста послао калиф. Ову тврдњу подржавају кинески мухамедски натписи и књижевност. Иако се насељавање великог броја Арапа у Кини може прихватити као значајан догађај забилежен у вези са појавом ислама, у исто време је неопходно да не занемарују чињенице већ наведене у претходном поглављу, које доказују да је велики број странаца ушао у Кину пре тог датума.“^[12][13][14] Ал-Рашид је послао дипломатске представнике у кинеску династију Танг и успоставио је добре односе са њима.^{[15][16][17][18][19][20][21][22]} Након рата су ти представници остали у Кини^{[23][24][25][26][27]} и калиф Харун ел Рашид је успоставио савез са Кином.^[15] Забележено је неколико амбасада Абасидских калифа на кинеском двору у Танг аналима, најважнији од којих су били Ас-Сафахови.

Види још

• Абасиди

Напомене

1. Вејд наводи „Тази у персијским изворима се односи на људе те земље, али је касније значење проширено да обухвата арапске земље. Персијски термин је прихваћен у Кини Танг ере ( :大食) да означава Арапе све до 12. века.“^[11]

Референце

1. Akhtar, Muhammad Wajid. „Ten Things You Didn’t Know About The Kaaba”. MuslimMatters.org. Muslim Matters. Приступљено 1. 8. 2015.
2. Hoiberg 2010, стр. 10.
3. „ABŪ MOSLEM ḴORĀSĀNĪ – Encyclopaedia Iranica”. www.iranicaonline.org. Приступљено 20. 11. 2015.
4. Finer, S. E. (1999). The History of Government from the Earliest Times: Volume II: The Intermediate Ages. Oxford University Press Oxford. стр. 720. ISBN 9780198207900.
5. Holt 1984.
6. Lapidus 2002, стр. 54.
7. Dupuy & Dupuy 1986, стр. 233.
8. Lewis 1995, стр. 102.
9. Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Abbasids”. (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 10.
10. University of Calgary 2008
11. Wade 2012, стр. 138.
12. Broomhall 1910, стр. 25–26.
13. Brinkley 1902, стр. 149–152.
14. Giles 1886, стр. 141.
15. Bloodworth & Bloodworth 2004, стр. 214
16. Giles 1915, стр. 139.
17. Giles 1915, стр. 223.
18. Jenkins 1999, стр. 61.
19. Carné 1872, стр. 295.
20. Ghosh 1961, стр. 60.
21. Hermann 1912, стр. 77.
22. Anon 1928, стр. 1617.
23. Chapuis 1995, стр. 92.
24. Kitagawa 1989, стр. 283.
25. Smith & Weng 1973, стр. 129.
26. Baker 1990, стр. 53.
27. Fitzgerald 1961, стр. 332.

Литература

• Hoiberg, Dale H., ур. (2010). „Abbasid Dynasty”. Encyclopedia Britannica. I: A-Ak – Bayes (15th изд.). Chicago, IL. ISBN 978-1-59339-837-8.
• Holt, Peter M. (1984). „Some Observations on the 'Abbāsid Caliphate of Cairo”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. University of London. 47 (3): 501—507. doi:10.1017/s0041977x00113710.
• Abbas, Tahir (2011). Islamic Radicalism and Multicultural Politics: The British Experience. London, UK: Routledge. ISBN 978-0-415-57225-5. LCCN 2009050163.
• Al-Abbasi, A. M. M. (1986). Nader al-Bayan fi Dhikr Ansab Baniabbassian (на језику: Persian). Doha.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• al-Hassan, Ahmad Y. (2002). „Gunpowder Composition for Rockets and Cannon in Arabic Military Treatises in Thirteenth and Fourteenth Centuries: A Gap in the History of Gunpowder and Cannon”. History of Science and Technology in Islam. Архивирано из оригинала 20. 9. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2015.
• al-Hassan, Ahmad Y. (2002a). „Transfer of Islamic Technology To The West: Part II: Transmission of Islamic Engineering”. History of Science and Technology in Islam. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2015.
• al-Hassan, Ahmad Y. (2002b). „Transfer of Islamic Technology To The West: Part I: Avenues of Technology Transfer”. History of Science and Technology in Islam. Архивирано из оригинала 7. 5. 2014. г. Приступљено 3. 5. 2015.
• Abbott, Nabia (1946). Two queens of Baghdad: mother and wife of Hārūn al Rashīd. University of Chicago Press.
• Al-Khalili, Jim (4. 1. 2009). „The "First True Scientist"”. BBC.co.uk. Архивирано из оригинала 26. 4. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2015.
• „The Islamic World to 1600”. Applied History Research Group, University of Calgary. 2008. Архивирано из оригинала 5. 10. 2008. г. Приступљено 30. 10. 2008.
• Anon (1928). „Deutsche Literaturzeitung für Kritik der Internationalen Wissenschaft” [German Weekly Literary Journal for Criticism of the International Science] (на језику: немачки). 49 (27–52). Weidmannsche Buchhandlung.
• Baker, Hugh D. R. (1990). Hong Kong Images: People and Animals. Hong Kong University Press. ISBN 978-962-209-255-6.
• Baniabbassian, M. (1960). Tarikh-e Jahangiriyeh va Baniabbassian-e Bastak (на језику: Persian). Tehran.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Bloodworth, Ching Ping; Bloodworth, Dennis (2004) [1976]. The Chinese Machiavelli: 3,000 Years of Chinese Statecraft. Transaction Publishers. ISBN 978-0-7658-0568-3. LCCN 2003059346.
• Bonner, Michael (2010). „The Waning of Empire: 861–945”. Ур.: Robinson, Charles F. The New Cambridge History of Islam. I: The Formation of the Islamic World: Sixth to Eleventh Centuries. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 305—359. ISBN 978-0-521-83823-8.
• Bonner, Michael; Ener, Mine; Singer, Amy, ур. (2003). Poverty and Charity in Middle Eastern Contexts. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-5737-5. LCCN 2002042629.
• Bosworth, C.; Van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. (1983). EncyclopeÌ die de l’Islam [The Encyclopedia of Islam] (на језику: француски). V (New изд.). Leiden, Netherlands: E.J. Brill.
• Brague, Rémi (2009). The Legend of the Middle Ages: Philosophical Explorations of Medieval Christianity, Judaism, and Islam. Chicago, IL: University of Chicago Press. ISBN 978-0-2260-7080-3. LCCN 2008028720.
• Brauer, Ralph W. (1995). Boundaries and Frontiers in Medieval Muslim Geography. Philadelphia, PA: American Philosophical Society. стр. 7—10. ISBN 978-0-87169-856-8. LCCN 94078513.
• Brinkley, Frank (1902). Trübner, ур. China: Its History, Arts and Literature. Oriental. X. Boston, MA: J. B. Millet Company.
• Broomhall, Marshall (1910). „II: China and the Arabs From the Rise of the Abbaside Caliphate”. Islam in China: A Neglected Problem. Philadelphia, PA: London, Morgan & Scott Ltd. LCCN 11003281.
• Carné, Louis de (1872). Travels in Indo-China and the Chinese Empire. London, UK: Chapman and Hall.
• Chapuis, Oscar (1995). A History of Vietnam: From Hong Bang to Tu Duc. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-29622-2. LCCN 94048169.
• Clinton, Jerome W. (2000). Talattof, Kamran; Clinton, Jerome W., ур. The Poetry of Nizami Ganjavi: Knowledge, Love, and Rhetoric. Houndmills, UK: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-22810-1. LCCN 99056710.
• Cooper, William Wager; Yue, Piyu (2008). Challenges of the Muslim World: Present, Future and Past. International Symposia in Economic Theory and Econometrics. Emerald Group Publishing Limited. ISBN 978-0-4445-3243-5.
• Cotter, Holland (29. 12. 2001). „The Story of Islam's Gift of Paper to the West”. New York Times. New York Times. Архивирано из оригинала 3. 5. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2015.
• de Camp, L. Sprague (1976). Literary Swordsmen and Sorcerers: The Makers of Heroic Fantasy. Sauk City, WI: Arkham House. ISBN 978-0-87054-076-9. LCCN 76017991.
• Derewenda, Zygmunt S. (2007). „On Wine, Chirality and Crystallography”. Acta Crystallographica A. 64.
• Dimand, Maurice S. (1969). „Islamic Glass and Crystal”. Ур.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 3: Greece to Master F. V. B. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. LCCN 68026314.
• Dimand, Maurice S. (1969a). „Islamic Painting”. Ур.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 3: Greece to Master F. V. B. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. стр. 205—211. LCCN 68026314.
• Dimand, Maurice S. (1969b). „Islamic Pottery and Tiles”. Ур.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 3: Greece to Master F. V. B. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. стр. 211—216. LCCN 68026314.
• Dimand, Maurice S. (1969c). „Islamic Textiles”. Ур.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 3: Greece to Master F. V. B. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. стр. 216—220. LCCN 68026314.
• Dunn, Kevin M. (2003). Caveman Chemistry: 28 Projects, from the Creation of Fire to the Production of Plastics. Universal Publishers. ISBN 978-1-5811-2566-5.
• Dupuy, R. Ernest; Dupuy, Trevor N. (1986). The Encyclopedia of Military History from 3500 B.C. to the Present (2nd изд.). New York, NY: Harper & Row Publishers. ISBN 978-0-06-181235-4.
• Eglash, Ron (1999). African Fractals: Modern Computing and Indigenous Design. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-2614-0. LCCN 98026043.
• El-Hibri, Tayeb (2011). „The empire in Iraq: 763–861”. Ур.: Robinson, Chase F. The New Cambridge History of Islam. 1: The Formation of the Islamic World: Sixth to Eleventh Centuries. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 269—304. ISBN 978-0-521-83823-8.
• Fitzgerald, Charles Patrick (1961) [1950]. China: A Short Cultural History. Praeger.
• Floor, W. (2011). The Persian Gulf: Bandar Abbas: The Natural Trade Gateway of Southeast Iran. ISBN 978-1-933823-43-0.
• Floor, W. (2010). The Persian Gulf: The Rise and Fall of Bandar-e Lengeh: The Distribution Center for the Arabian Coast: 1750-1930. ISBN 978-1-933823-39-3.
• Frazier, Ian (25. 4. 2005). „Invaders: Destroying Baghdad”. The New Yorker. 81 (10): 48—55. ISSN 0028-792X.
• Ghosh, Stanley (1961). Embers in Cathay. Garden City, NY: Doubleday. LCCN 61010347.
• Gibb, Hamilton Alexander Rosskeen (1982) [1962]. Shaw, Stanford J.; Polk, William R., ур. Studies on the Civilization of Islam. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05354-7.
• Giles, Herbert Allen (1915). Confucianism and its Rivals. New York, NY: C. Scribner's Sons. LCCN 15017669.
• Giles, Herbert Allen (1886). A glossary of Reference on Subjects Connected with the Far East (2nd изд.). Hong Kong: Messrs. Lane, Craswford and Co. LCCN 16016428.
• Glassé, Cyril; Smith, Huston (2002). The New Encyclopedia of Islam. Walnut Creek, CA: AltaMira Press. ISBN 978-0-7591-0190-6.
• Gordon, Matthew (2001). The breaking of a thousand swords: A History of the Turkish Military of Samarra: A.H. 200–275/815–889°CE. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-4795-6.
• Grant, John; Clute, John (1999). „The Encyclopedia of Fantasy”. Arabian fantasy. New York, NY: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-19869-5. LCCN 96037472.
• Gregorian, Vartan (2003). Islam: A Mosaic, Not a Monolith. Washington, DC: Brookings Institution Press. стр. 26–38. ISBN 978-0-8157-3282-2. LCCN 2003006189.
• Hermann, Heinrich (1912). Chinesische Geschichte [Chinese History] (на језику: German). D. Gundert.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Hill, Donald Routledge (1993). Islamic Science and Engineering. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-0455-5. LCCN 94139614.
• Hoiberg, Dale H., ур. (2010a). „Nestorian”. Encyclopedia Britannica. VIII : Menage – Ottawa (15th изд.). Chicago, IL. ISBN 978-1-59339-837-8.
• Huff, Toby E. (2003). The Rise of Early Modern Science: Islam, China, and the West (2nd изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82302-9. LCCN 2002035017.
• Isichei, Elizabeth (1997). A History of African Societies to 1870. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-5214-5599-2. LCCN 97159218.
• Jenkins, Everett Allo (1999). The Muslim Diaspora: A Comprehensive Reference to the Spread of Islam in Asia, Africa, Europe, and the Americas. 1. Jefferson, NC: McFarland. ISBN 978-0-7864-0431-5. LCCN 98049332.
• Kennedy, Hugh N. (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (2nd изд.). Harlow, UK: Pearson Education Ltd. ISBN 978-0-582-40525-7. LCCN 85016597.
• Kitagawa, Joseph Mitsuo (1989). The Religious Traditions of Asia: Religion, History, and Culture. New York, NY: Macmillan Publishing Co. ISBN 978-0-02-897211-4. LCCN 89008129.
• Labib, Subhi Y. (1969). „Capitalism in Medieval Islam”. The Journal of Economic History. 29 (1): 79—96. doi:10.1017/S0022050700097837.
• Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77056-9.
• Leaman, Oliver (1998). „Islamic Philosophy”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. Архивирано из оригинала 3. 5. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2015.
• Lewis, Bernard (1995). „The Middle East”. Ур.: Holt, Peter M.; Lambton, Ann K. S.; Lewis, Bernard. The Cambridge History of Iran. 1A. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-5212-9135-4.
• Lucas, Adam Robert (2005). „Industrial Milling in the Ancient and Medieval Worlds: A Survey of the Evidence for an Industrial Revolution in Medieval Europe”. Technology and Culture. 46 (1): 1—30. doi:10.1353/tech.2005.0026.
• Magnusson, Magnus; Goring, Rosemary, ур. (1990). „'Abbasids”. Cambridge Biographical Dictionary. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39518-2. LCCN 90001542.
• Meisami, Julie Scott (1999). Persian Historiography: To the End of the Twelfth Century. Edinburgh, UK: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1276-5. LCCN 2012494440.
• Mikaberidze, Alexander (2004). „The Georgian Mameluks in Egypt”. The Napoleon Series. Архивирано из оригинала 29. 12. 2014. г. Приступљено 3. 5. 2015.
• Ahmed, Leila (1992). Women and Gender in Islam: Historical Roots of a Modern Debate. Yale University Press. ISBN 978-0-300-05583-2.
• Mottahedeh, Roy (1975). „The ʿAbbāsid Caliphate in Iran”. Ур.: Frye, R. N. The Cambridge History of Iran. 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 57—90. ISBN 978-0-521-20093-6.
• Moule, Arthur Evans (1914). The Chinese People: A Handbook on China. New York, NY: London Society for Promoting Christian Knowledge. LCCN 14001359.
• Ochsenwald, William; Fisher, Sydney Nettleton (2004). The Middle East: A History (6th изд.). Boston, MA: McGraw Hill. ISBN 978-0-07-244233-5. LCCN 2003041213.
• Pavlidis, T. (2010). „11: Turks and Byzantine Decline”. Ур.: Goldschmidt Jr., Arthur; Davidson, Lawrence. A Concise History of the Middle East (9th изд.). Boulder, CO: Westview Press. ISBN 978-0-8133-4388-4. LCCN 2009005664.
• Perry, J. (1979). Karim Khan Zand: A History of Iran: 1747-1779. ISBN 978-0-226-66098-1.
• Rabin, Sheila (15. 8. 2015). „Nicolaus Copernicus”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford. Архивирано из оригинала 11. 12. 2016. г. Приступљено 27. 11. 2016.
• Ruano, Eloy Benito; Burgos, Manuel Espadas (1992). 17e Congrès international des sciences historiques: Madrid, du 26 août au 2 septembre 1990 [17th International Congress of Historical Sciences: Madrid, From August 26 to September 2, 1990] (на језику: француски). 1. Comité international des sciences historiques [International Committee of Historical Sciences]. ISBN 978-84-600-8154-8.
• Schwarz, George R. (2013). „History of the Caravel”. Nautical Arcaheology. Texas A & M University. Архивирано из оригинала 6. 5. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2015.
• Smith, Bradley; Weng, Wango H. C. (1973). China: A History in Art. New York, NY: Harper & Row. ISBN 978-0-06-013932-2. LCCN 72076978.
• Sourdel, D. (1970). „The ʿAbbasid Caliphate”. Ур.: Holt, P. M.; Lambton, Ann K. S.; Lewis, Bernard. The Cambridge History of Islam. 1A: The Central Islamic Lands from Pre-Islamic Times to the First World War. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 104—139. ISBN 978-0-521-21946-4.
• Söylemez, Mehmet Mahfuz (2005). „The Jundishapur School: Its History, Structure, and Functions”. The American Journal of Islamic Social Sciences. 22 (2): 1—27.
• Spuler, Bertold (1960). The Muslim World: A Historical Survey. I: The Age of the Caliphs. Translated by Bagley, F. R. C. Leiden, Netherlands: E. J. Brill. ISBN 978-0-685-23328-3. LCCN 61001030.
• Toomer, G. J. (децембар 1964). „Book Review: Ibn al-Haythams Weg zur Physik by Matthias Schramm”. Isis. Chicago, IL: University of Chicago Press. 55 (4): 463—465. doi:10.1086/349914.
• Vallely, Paul (11. 3. 2006). „How Islamic Inventors Changed the World”. The Independent. London, UK. Архивирано из оригинала 3. 5. 2015. г.
• Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans: 1185-1365. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83756-9. LCCN 2005296238.
• Verma, R. L. (1969). Al-Hazen: Father of Modern Optics.
• Visser, Reidar (2005). Basra, the Failed Gulf State: Separatism and Nationalism in Southern Iraq. New Brunswick, NJ: Transaction Publisher. ISBN 978-3-8258-8799-5.
• Wade, Geoffrey (2012). „Southeast Asian Islam and Southern China in the Fourteenth Century”. Ур.: Wade, Geoff; Tana, Li. Anthony Reid and the Study of the Southeast Asian Past. Singapore: Institute of Southeast Asian Studies.
• Warren, John (2005). „War and the Cultural Heritage of Iraq: A Sadly Mismanaged Affair”. Third World Quarterly. 26 (4-5): 815—30. doi:10.1080/01436590500128048.
• Wilber, Donald N. (1969). „Abbasid Architecture”. Ур.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 1: Aa-Ceylon. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. LCCN 68026314.

Спољашње везе

•  „Abbassides, The”. New International Encyclopedia. 1905.
• „Abbasid Caliphs” (streaming RealAudio), In Our Time, UK: BBC Radio 4, 2. 2. 2006.
• „Abbasid Caliphate”, Encyclopaedia Iranica (entry), Архивирано из оригинала 16. 04. 2019. г., Приступљено 06. 09. 2017.
• „Abbasids”, Judaica, Jewish virtual library, Архивирано из оригинала 23. 06. 2017. г., Приступљено 06. 09. 2017.
• „The Abassid Caliphate (758–1258)”, History, Jewish virtual library.