Лингва франка (од латинског lingua franca) јесте израз који се користи за било који језик чија употреба у великој мери прелази границе земље у којој се говори. Термин „франка” је преузет из арапског језика који су тако називали све европске језике, тј. језике крсташа. Арапи су у доба Крсташких ратова све људе западне Европе називали Францима. Да ли ће неки језик постати лингва франка или не, зависи превасходно од политичке, економске или друге врсте моћи земље где се тај језик говори. Енглески језик је лингва франка краја 20. и почетка 21. века.
У онлајн верзији речника Oxford Advanced Learner's Dictionary,[1] lingua franca је дефинисана као језик који је усвојен као заједнички језик међу говорницима чији је матерњи језик различит. Лингва франка је, најкраће речено, заједнички језик за комуникацију и користе га неизворни говорници, који имају различите лингвистичке и културне позадине и теже остварењу различитих врста контаката. Не ради се о језику за посебне намене, нити о пиџину или међујезику, већ о једном од средстава за комуникацију, које појединац има на располагању. Дакле, лингва франка је језик за комуникацију, тзв. „језик контакта”, за разлику од оних језика који служе за идентификацију, односно афирмацију идентитета, па је потребно установити јасну разлику између те две групе језика.[2]
У одређеним периодима различити језици су се користили као лингва франка. Тако је у средњем веку латински језик служио као лингва франка, као и грчки у античко доба. У средњем веку, латински је био лингва франка у западном делу Европе, а у Византији то је био грчки језик. На Старом истоку неки од примера су акадски и арамејски језик. Од 7. века примат на Блиском истоку преузима арапски чија доминација траје пола миленијума. У југозападној и средњој Азији, односно на Индијском потконтиненту током касног средњег века и у новом веку лингва франка је био персијски језик. Шпански је заменио латински и у току 16. и 17. века, био је језик комуникације у дипломатији, када га је заменио француски, који је био језик међунардне комуникације све до средине 20. века, када га је потиснуо енглески језик. До укључења Велике Британије, Ирске и Данске 1973. године у Европску економску заједницу, француски и немачки су били језици комуникације међу земљама чланицама. Немачки је био лингва франка науке у многим деловима Европе, Америци и неким деловима Азије (Турска, Русија, Азербејџан) током 19. и 20. века, нарочито у области физике, хемије и социологије. Такође се сматрао пословним језиком и језиком политике. У неким дисциплинама, као што су филозофија и теологија, и данас је познавање немачког језика од кључном значаја и поставља се као услов при кандидатурама за докторате на неким универзитетима не само у Европи, него и у свету.[тражи се извор]
Енглески као интернационални језик у већој или мањој мери поистовећујемо са терминима као што су: енглески као lingua franca, енглески као глобални језик, енглески као светски језик, енглески као медијум интеркултуралне комуникације. Сваки од наведених термина указује на употребу енглеског језика који се разликује од оног који користе изворни говорници.[3] Сваки корисник lingua franca има сопствене линвистичке форме, не постоји само једна, општеприхваћена варијанта, али се обично употребљавају они облици који су често коришћени и разумљиви међу говорницима енглеског, који имају различит први језик.[4] Ради се о људима који не говоре само један језик и не покушавају да буду део говорне заједнице којој је енглески матерњи језик. Не би требало узети као параметар компетенцију коју имају „идеализовани” изворни говорници, баш зато што се ради о језику за комуникацију, а не за идентификацију. Комуникација је по принципу „Нека прође”, не постоје јасно дефинисане норме које би требало следити.[2] Значи да је битно да се без обзира на могуће грешке комуникација одвија, а неспоразуми превазилазе.
Енглески језик има посебан статус као званични или други језик у више од седамдесет земаља, и чињеница је да овакав престиж до сада није уживао ниједан језик осим њега. Енглески језик можемо сматрати приоритетним страним језиком у већини земаља.[5] Дакле, велики је број људи који говоре енглески као матерњи, други или страни језик. Не треба занемарити чињеницу да је у многим земљама широм света енглески био уведен као национални или званични језик, што је била последица британског колонијализма у прошлости.[6] Међутим, за разлику од тог времена кад је језички империјализам, спровођен на нивоу државе-нације, у савременом свету се суочавамо са глобалном употребом енглеског, а разлози за инсистирање на његовој употреби и значају, доводе се у везу са политичком, културном, технолошком, економском моћи.[7] Компјутерска технологија и откриће Интернета ојачали су глобалну употребу енглеског језика, који је у почетку био доминантан језик глобалне светске мреже.[5] Данас је ситуација другачија и веб-странице су мултијезичког карактера, тако да је лингвистичка разноврсност загарантована постојањем Интернета.[8]
Латински језик је својевремено био lingua franca, али за разлику од њега, који се данас може сматрати изумрлим језиком, енглески, као интернационални језик, нема исту будућност.[9] Страх од фрагментације енглеског није оправдан, јер су варијације у писаном енглеском језику незнатне, па се може говорити о постојању светског стандардног штампаног енглеског, као увертире за настанак светског стандардног говорног енглеског.[10]
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
