From Wikipedia, the free encyclopedia
Вашингтон пост (енгл. ) је назив за амерички дневни лист који излази у Вашингтону и представља најпознатију, најчитанију и најутицајнију публикацију у том граду.[8] Представља такође једну од најстаријих публикација у граду, с обзиром да је први штампани примерак изашао 1877. године.[9] То су најтиражније новине у метрополитанској области Вашингтона[10][11] и имају велику националну публику.
Пост је такође познат и по улози коју су почетком 1970-их његови репортери Боб Вудворд и Карл Бернстејн имали приликом покретања афере Вотергејт и тако посредно довели до колапса Никсонове администрације.
Пост се сматра једним од водећих америчких дневних листова, уз Њујорк тајмс, који је познат по праћењу догађаја на међународној сцени и Вол Стрит журнал, који се истиче извештавањем о привредним догађајима. Пост се истакао својим редовним и темељитим праћењем рада Беле куће, Конгреса, и других институција америчке владе.
За разлику од Тајмса и Журнала, уредништво овај лист првенствено види као регионалну публикацију, те се тренутно не штампа дневно национално издање намењено публици ван америчке Источмне обале. Међутим, постоји и тзв. „Национално седмично издање“ (), које комбинује Постове чланке из редовних издања, а која су намења широј публици. Већина читатељства се налази у Дистрикту Колумбија, као и вашингтонским предграђима која припадају држави Мериланд и северном делу Вирџиније.
У октобру 2006. просечни тираж за радни дан је износио 656.297, а за недељно издање 930.619 примерака према налазима , што Пост чини шестим најтиражнијим листом у САД, иза Њујорк тајмса, Лос Анђелес тајмса, Вол Стрит журанала, САД данас и Њујорк поста. Иако је његов тираж, као тираж готово свих новина, у посљедње време почела опадати, сматра се да има највише стопе тржишног продора у категорији метрополитанских дневника.
Вашингтон пост је године 1877. основан од стране новинара и издавача Стилсона Хачинса, чија је намера била да у главном граду промиче ставове Демократске странке.[9] Године 1880. је добио недељно издање, а редакцији је прикључио и угледни новинар Џозеф Пулицер. Године 1888. Хачинс је напустио демократе и прешао републиканцима, што му је омогућило да купи градску конкуренцију .
Следеће године Вашингтон пост је продат Франку Хатону, главном инспектору пошта САД и , бившем демократском конгреснику из Охаја. Нови власници су, како би се представили, организовали такмичење за најбољи школски састав. За церемонију доделе награде је угледни композитор Џон Филип Соуза написао Вашингтон пост, један од најпопуларнијих маршева у историји музике.
Вилкинс је године 1984. након Хатонове смрти преузео његов власнички део, а након што је и сам умро 1903. године, лист су преузели његови синови Џон и Роберт. Две године касније су га продали власнику Џон Рол Маклину. Пре него што је Џон Рол Маклин умро 1916. године, тастамнетом је лист оставио посебном трусту, држећи да Едвард Бил Маклин, његов син-плејбој, није у стању квалитетно управљати листом. Млади Маклин је тај тастамент успео оборити на суду, али су се очева страховања показала исправним. Година 1920-их је лист почео западати у финансијске проблеме, да би након слома берзе 1929. године отишао у банкрот.
Године 1933. Вашингтон пост је на аукцији купио угледни финансер Јуџин Мејер[9], који је годинама на њега трошио милионе долара настојећи му повећати квалитет и углед. Када је председник Труман Мејера године 1946. именовао на чело Светске банке, Мејер је лист предао свом младом зету Филипу Грејаму[9]. Нови власник се показао као врло успешан пословни човјек чије су инвестиције и други пословни потези исплатили и који је почетком 1950-их коначно лист учинио не само угледним, него и финансијски исплативим. Године 1954. Вашингтон пост је откупио Вашингтон хералд, свог посљедњег локалног конкурента.
Грејам, који је од 1950-их почео патити од манично-депресивне психозе, је у лето 1963. године извршио самоубиство. Тада је власништво над листом преузела његова удовица Катрин Грејам[9]. Њен успон на чело једне тако велике и угледне компаније многе америчке феминисткиње сматрају важним међашем у борби за изједначавање полова у САД.
Катрин Грејам је, међутим, на Пост и историју оставила далеко више трага захваљујући спремности на бројне реформе у складу с духом времена, као и нови, далеко агресивнији и понекад контроверзни стил друштвено ангажованог новинарства, оличен у угледном уреднику Билу Брадлију. Резултат такве политике је посебно дошао до изражаја крајем 1960-их и почетком 1970-их, те кулминирао у Постовим чланцима који су разоткрили аферу Вотергејт. За то достигнуће, које се сматра једним од најсветлијих тренутака у историји америчког новинарства, лист је 1973. године добио Пулицерову награду.
Године 1980. је, међутим, и сам Пост постао предметом скандала када је Џимијев свет (), репортажа његове новинарке Џенет Кук о 8-годишњем зависнику о хероину добила Пулицерову награду. Међутим, када се открило да је цела прича најобичнија измишљотина, осрамоћени Пост је био присиљен вратити награду. Године 1982. је Пост добио и прву озбиљнију конкуренцију у облику Вашингтон тајмса, градског листа који се настојао локалним читатељима представити као десна, односно конзервативна алтернатива Поста.
Године 1996. Пост је добио своју прву службену веб-страницу, а 1999. године је на насловнице увео колор-фотографије. Доналда Грејама, сина Катрин Грејам који је листом руководио од 1979. године[9], 2000. је наследио данашњи издавач
Пост се, као и многи други медији у САД, настоји представити као политички неутралан и објективан. Међутим, у америчкој јавности, поготово њеном конзервативном делу, влада широко распрострањено мишљење како је тај лист, као и већина штампаних, односно „традиционалних“ медија, либерално, односно лево орентисан.
Као аргумент у прилог томе се често наводи како је Вашингто пост један од најжешћих критичара политике и администрације америчког председника Џорџ В. Буша, као и да је традиционално био ближи кандидатима Демократске него Републиканске странке. Године 2004. је тако прекинута дугогодишња традиција да се на изборима службено не подржава ниједан председнички кандидат, па је уводник листа гласаче позвао да дају свој глас Бушовом демократском противкандидату Џону Керију.
Са друге стране, Вашингтон пост има део критичара са крајњег левог крила америчког политичког спектра, укључујући који је још 1988. утврдио да лист скреће удесно, односно подржава политику реакције и статус кво. Године 1992. је у емисији Фронтлајн ТВ-куће Пи-Би-Си се као објашњење тог наводног заокрета тврди да је лист био присиљен променити уређивачку политику како би спречио конзервативни дио читатељства да се окрене Вашингтон тајмсу.
У прилог тезе о десној, односно конзервативној орентацији Поста се наводе његови уводници у којима се службено подржавала америчка инвазија на Ирак, односно Бушове иницијативе да се приватизује амерички мировни систем и споразуми о слободној трговини.
Сам лист, као што је то и обичај у САД, у својој редакцији и међу колумнистима има особе различитих идеолошких опредјељења, од левице до деснице, па то понекад изазива тешкоће код свих који желе прецизно дефинисати његову политичку орентацију.
 | Нека имена у овом чланку нису транскрибована. Ако умете, кликните на картицу уреди и транскрибујте имена дата у изворном облику. |
|
|
| Нека имена у овом чланку нису транскрибована. Ако умете, кликните на картицу уреди и транскрибујте имена дата у изворном облику. |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
