Желудац (грч. , лат. ) је проширени део канала за варење који се пружа од једњака () до дванаестопалачног црева (). Својим горњим делом желудац комуницира са једњаком преко кардијачног отвора () а својим доњим крајем комуницира са дванаестопалачним цревом преко пилоричног отвора ().
Спољни изглед
По свом облику желудац подсећа на усправљену удицу, чији је савијутак окренут удесно и уназад. На желуцу се разликују дужи, вертикални и краћи, хоризонтални део. Та два дела желуца заклапају један са другим прав угао, отворен удесно и уназад.
Верткални део желуца састоји се из кардије, желудачног дна и тела желуца. Кардија () представља део желуца који окружује . Дно желуца () је горњи, мањи сегмент вертикалног дела желуца који се налази изнад и улево од кардије. Дно желуца има облик свода, конкавног наниже. Тело желуца () представља доњи, већи сегмент вертикалног дела желуца. Оно се пружа од желудачног дна наниже и напред, а на свом доњем крају сужава се и прелази у хоризонтални део желуца.
Хоризонтални део желуца назива се пилорични део (). Његов леви, шири део представља предворје пилоруса (), а десни, ужи део је пилорични канал ().
Функција
Варење
У људском дигестивном систему, болус (мала заобљена маса сажвакане хране) улази у стомак кроз једњак преко доњег езофагеалног сфинктера. Желудац ослобађа протеазе (ензиме за варење протеина као што је пепсин) и хлороводоничну киселину, која убија или инхибира бактерије и обезбеђује кисели pH од 2 да би протеазе функционисале. Желудац меша храну кроз мишићне контракције зида које се називају перисталтика – смањујући запремину болуса, пре него што се заокрене око фундуса[1] и тела желуца док се болуси претварају у химус (делимично сварену храну). Химус полако пролази кроз пилорични сфинктер и улази у дуоденум танког црева, где почиње екстракција хранљивих материја.
Желудачни сок у стомаку такође садржи пепсиноген. Хлороводонична киселина активира овај неактивни облик ензима у активни облик, пепсин. Пепсин разлаже протеине у полипептиде.
Апсорпција
Иако је апсорпција у људском дигестивном систему углавном функција танког црева, извесна апсорпција одређених малих молекула се ипак дешава у желуцу кроз његову слузницу. Овим су обухваћене:
- Вода, ако је тело дехидрирано
- Лекови, као што је аспирин
- аминокиселине[2]
- 10–20% унесеног етанола (нпр. из алкохолних пића)[3]
- Caffeine[4]
- кофеин[5]
- У малој мери витамини растворљиви у води (већина се апсорбује у танком цреву)[6]
Париеталне ћелије људског желуца су одговорне за производњу унутрашњег фактора, који је неопходан за апсорпцију витамина Б12. Б12 се користи у ћелијском метаболизму и неопходан је за производњу црвених крвних зрнаца и функционисање нервног система.
Контрола секреције и мотилитета
Кретање и проток хемикалија у желуцу контролишу аутономни нервни систем и различити дигестивни хормони пробавног система:
| Гастрин | Хормон гастрин изазива повећање лучења из паријеталних ћелија и пепсиногена из главних ћелија у желуцу. Такође изазива повећану покретљивост у стомаку. Гастрин ослобађају Г ћелије у желуцу као одговор на проширење антрума и дигестивних производа (нарочито велике количине непотпуно сварених протеина). Инхибира га нормално мањи од 4 (висока киселина), као и хормон соматостатин. |
| Холецистокинин | Холецистокинин () највише делује на жучну кесу, изазивајући контракције жучне кесе, али такође смањује пражњење желуца и повећава ослобађање сока панкреаса, који је алкални и неутралише химус. се синтетише од стране -ћелија у мукозном епителу танког црева. |
| Секретин | На другачији и ретки начин, секретин, који највише делује на панкреас, такође смањује лучење киселине у желуцу. Секретин синтетишу С-ћелије, које се у мањем броју налазе у слузокожи дуоденума као и у слузокожи јејунала. |
| Гастрични инхибиторни пептид | Гастрични инхибиторни пептид () смањује ослобађање желудачне киселине и умањује покретљивост. синтетишу К-ћелије, које се налазе у слузокожи дуоденума и јејунала. |
| Ентероглукагон | Ентероглукагон смањује и желудачну киселину и покретљивост. |
Осим гастрина, сви ови хормони искључују рад стомака. Ово је одговор на прехрамбене производе у јетри и жучној кеси, који још нису апсорбовани. Желудац треба да гура храну у танко црево само када црево није заузето. Док је црево пуно и још увек вари храну, желудац делује као складиште за храну.
Друго
- Ефекти епидермалног фактора раста
Епидермални фактор раста () резултира ћелијском пролиферацијом, диференцијацијом и преживљавањем.[7] је полипептид ниске молекуларне тежине прво пречишћен из подвиличне жлезде миша, али се од тада нађен у многим људским ткивима укључујући подвиличну жлезду и паротидну жлезду. пљувачке, који такође изгледа да је регулисан неорганским јодом из исхране, такође игра важну физиолошку улогу у одржавању интегритета оро-еософагеалног и гастричног ткива. Биолошки ефекти пљувачког ЕГФ-а укључују зарастање оралних и гастроеософагеалних улкуса, инхибицију лучења желудачне киселине, стимулацију синтезе ДНК и заштиту слузокоже од интралуминалних штетних фактора као што су желудачна киселина, жучне киселине, пепсин и трипсин и од физичких, хемијских, и бактеријских агенаса.[8]
- Желудац као нутрициони сензор
Људски желудац може да „окуси“ натријум глутамат користећи глутаматне рецепторе[9] и ова информација се преноси до латералног хипоталамуса и лимбичког система у мозгу као сигнал укусности кроз вагусни нерв.[10] Желудац такође може да осети, независно од језика и оралних рецептора за укус, глукозу,[11] угљене хидрате,[12] протеине[12] и масти.[13] Ово омогућава мозгу да повеже нутритивну вредност хране са њиховим укусом.[11]
- Тирогастрични синдром
Овај синдром дефинише везу између болести штитне жлезде и хроничног гастритиса, која је први пут описана 1960-их.[14] Овај термин је такође скован да укаже на присуство тироидних аутоантитела или аутоимунске болести штитне жлезде код пацијената са пернициозном анемијом, касном клиничком фазом атрофичног гастритиса.[15] Године 1993. објављено је потпуније истраживање желуца и штитне жлезде,[16] у којем се наводи да је штитна жлезда, ембриогенетски и филогенетски, изведена из примитивног желуца, и да су ћелије штитне жлезде, као што су примитивне гастроентеричне ћелије, мигрирале и специјализовале се за усвајање јодида и складиштење и разраду једињења јода током еволуције кичмењака. Заправо, желудац и штитна жлезда деле способност концентровања јода и многе морфолошке и функционалне сличности, као што су поларитет ћелија и апикални микровили, слични антигени специфични за орган и повезана аутоимунскаа обољења, лучење гликопротеина (тироглобулина и муцина) и пептидних хормона, способност варења и упијања, и на крају, слична способност формирања јодотирозина активношћу пероксидазе, где јодид делује као донор електрона у присуству H2O2. У каснијем периоду, многи истраживачи су објавили критике о овом синдрому.[17]
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
