From Wikipedia, the free encyclopedia
(engl. ), ili sistem kratkih poruka je servis slanja poruka preko mobilnih komunikacionih sistema. Koristi standardizovane protokole komunikacije, koji omogućavaju fiksnim i mobilnim uređajima razmenu kratkih tekstualnih poruka.[1] je najrasprostranjenija usluga, sa oko 3,5 milijardi aktivnih korisnika, ili oko 80% svih pretplatnika mobilne telefonije na kraju 2010. godine.[2] Termin “SMS” se koristi i za sve ostale sisteme kratkih poruka u mnogim delovima sveta. Takođe je korišćen i u direktnom marketingu, poznat kao SMS marketing.[3] Od septembra 2014. godine, globalni biznis SMS poruka vredi više od 100 milijardi dolara.[4]
Iako je većina poruka bila mobilni-mobilni, podrška za usluge je proširena i na ostale mobilne uređaje kao što su mreže i , kao i satelitske mreže.
.svg)
Dodavanje usluge razmene poruka u mobilnoj telefoniji počelo je ranih 1980-ih. Prvi plan -a je odobren u decembru 1982. godine, sa zahtevom da usluge i platforme u javnoj telefonskoj mreži i javnoj mreži za razmenu podataka... treba da budu dostupne mobilnom sistemu. Ovaj plan obuhvatao je razmenu tekstualnih poruka ili direktno između mobilne stanice, ili prenos preko sistema za rukovanje porukama koji su se koristili u tom trenutku.
Koncept -a je razvijen u francusko-nemačkoj saradnji 1984. godine od strane Fridelm Hilbranta (Friedhelm Hillebrand) i Bernanda Gilberta (Bernand Ghillebaert). je optimizovan za telefoniju, s obzirom da je identifikovan kao glavna platforma za . Ključna ideja za bila je korišćenje telefonski optimizovanog sistema, kao i transport poruka signalnim putevima, koji su neophodni da bi se kontrolisao telefonski saobraćaj tokom perioda u kojima signalni saobraćaj nije postojao. Na ovaj način neiskorišćena sredstva u sistemu mogu da se koriste za slanje poruka uz minimalne troškove. Međutim, bilo je neophodno ograničiti dužinu poruke na 128 bajtova (kasnije poboljšanim na 160 sedmo-bitnim znacima), tako da su poruke mogle da se uklope u postojeće signalne formate. Na osnovu njegovih ličnih zapažanja i na analizi tipičnih dužina telegrafa i razglednica, Hilbrant tvrdio da je 160 karaktera bilo dovoljno da se sažeto kaže svrha.
je mogao biti sproveden u svakoj mobilnoj stanici, nadogradnjom softvera. Stoga, velika baza - sposobnih terminala i mreža, postojala je kada su ljudi počeli da koriste . Novi neophodni mrežni element specijalizovao je sistem kratkih poruka, a poboljšanja na infrastrukturi, radio-kapacitetima i saobraćajnim mrežama za smeštaj, bila su neophodna za rast saobraćaja.
Tehnički razvoj je multinacionalna kolaboracija koja je podržavala standardne infrastrukture. Kroz ovakvu organizaciju, omogućeno je da ova tehnologija bude dostupna celom svetu.
Prvi predlog koji je inicirao izradu -a dale su Nemačka i Francuska na grupnom sastanku -a u februaru 1985. godine u Oslu. Ovaj predlog je razrađen u podgrupi (Predsednik Martin Alvern, ) na osnovu predloga Nemačke. Bilo je diskusija u podgrupi aspekata mreže, kojom predsedava Jan Audestad ().
Rezultat je odobren od strane glavne grupe u junu 1985. u dokumentu koji je distribuiran industriji.[5] Ulazna dokumentacija o -u je pripremljena od stranje Fridhelma Hilebranda (Deutsche Telekom), uz doprinos Bernarda Žilberta (France Telecom). Definicija koju su Hilebrand i Žilbert doneli u je pozivala na obezbeđivanje servisa za prenos alfanumeričkih poruka mobilnim korisnicima „uz potvrdu mogućnosti“. Poslednje tri reči su preobrazile u nešto mnogo korisnije od pejdžing poruka što su neki u -u imali na umu.[6] je razmatran u glavnoj grupi kao moguća usluga za nove digitalne mobilne sisteme. U dokumentu “Usluge i Postrojenja koje treba obezbediti u sistemu”, i u njemu se pojavljuju i mobile-originated i mobile-terminated kartke poruke.
Pregovaranja o uslugama su zaključena u preporuci 02.03. “TeleUsluge podržane od strane ”.[7] Tu je dat osnovni opis ova tri servisa (usluge):
Materijal razrađen u i njegovoj podgrupi je predat, na proleće 1987, novom telu -a nazvanom (енгл. , tj. grupa eksperata za implementaciju podataka i daljinskih usluga), koja je počela sa radom u maju 1987. pod rukovodstvom Fridhelma Hilbranda (Deutsche Telekom). Tehnički standard koji znamo danas je u mnogome kreirao (kasnije ) kao dve preporuke 03.40 (spajanje dva point-to-point servisa) i 03.41 (cell broadcast – info servis).
je napravio Drafting Group Message Handling (), koji je odgovoran za specifikacije -a. Fin Trozbi (Finn Trosby) iz Telenora je predsedavao tom grupom tokom prve tri godine, u kojoj je dizajn -a uspostavljen. je imao pet do osam učesnika, i Fin Trozbi je pomenuo da su glavni doprinos dali Kevin Holley, Eija Altonen, Didier Luizard, i Alan Cox. Prvi plan akcije[8] po prvi put spominje tehničku specifikaciju 03.40 “Tehnička realizacija servisa za kratke poruke”.
Odgovorni urednik je bio Fin Trozbi. Prvi i veoma osnovni nacrt tehničkih specifikacija je bio završen u novembru 1987. godine.[9] Nacrti korisni za proizvođače su došli u kasnijem dobu. Tada je predat sveobuhvatan opis rada.[10] Rad na nacrtu specifikacije je nastavljen tokom narednih godina, gde je Kevin Holi iz Cellnet-a (danas Telefónica O2 UK) igrao vodeću ulogu. Osim završetka glavnih specifikacija za 03.40, bilo je potrebno završiti i detaljnu specifikaciju protokola na sistemskom interfejsu.
Mobilni aplikacioni deo () protokola je uključivao podršku za transport kratkih poruka kroz jezgrenu mrežu još od svog začetka. Faza dva -a je proširila podršku za , uvođenjem odvojenog operacijskog koda za transport poruka. Od faze 2, nije bilo nikakvih većih promena u paketima operacija za kratke poruke u mobilnom aplikacionom delu, ali su drugi paketi operacija poboljšani tako da podržavaju protokol.
Prvi je poslat preko mreže u Engleskoj trećeg decembra 1992. godine. Poslao ga je Nil Papvort (Neil Papworth) iz grupe (danas Mavenir Systems) koristeći personalni računar Ričarda Džarvisa (Richard Jarvis) iz Vodafona koji je koristio 901 uređaj. Tekst poruke je glasio “Srećan božič”.[11]
Prvi komercijalni razvoj centra za servis kratkih poruka je bio od strane dela -e (sada deo -a) sa (danas ) u Švedskoj 1993. Pratili su ih i (današnji ) u SAD, u Norveškoj i (današnji ) kasnije u toku 1993. Sve prve instalacije mrežnih prolaza su bile za mrežna obaveštenja koja su slata na mobilne telefone, obično da informišu korisnike o porukama glasovne pošte.
Prvi komercijalni servis koji je ponuđen potrošačima, kao servis za razmenu poruka između dve osobe, je bio od strane (danas deo ) u Finskoj 1993. godine. Većina ranih telefona nije podržavala sposobnost slanja SMS tekstualnih poruka, i Nokia je bila jedini proizvođač čija je cela linija GSM telefona u 1993. Podržavala slanje SMS poruke od strane korisnika. Prema Mati Makonenu (Matti Makkonen), izumitelju tekstualnih poruka, Nokia 2010, koja je izbačena na tržište u januaru 1994, je bila prvi mobilni telefon koji je sa lakoćom podržavao sastavljanje SMS-ova.
Početni rast je bio spor. Potrošači su u 1995. slali u proseku 0,4 poruke po korisniku GSM mreže mesečno. Jedan faktor u sporom prihvatanju SMS-a je taj da su operatori bili spori pri uspostavljanju Sistema naplate, pogotovo za prepaid korisnike. Takođe je problem bio eliminisati prevare naplate, koje su bile moguće menjanjem SMSC podešavanja na pojedinim telefonima koje su omogućavale korisnicima da koriste SMSC drugih operatora. U početku su mreže u Velikoj Britaniji omogućavale korisnicima da razmenjuju poruke samo između korisnicima iste mreže, ograničavajući korisnost servisa. Restrikcije su uklonjene 1999.
Problem je rešen pomoću tzv “switch billing”, umesto naplatom kod samog SMSC-a. Novi SMSC je imao i dodatne opcije koji je sprečavao takve prevare.
Do kraja 2000. godine, prosečan broj poslatih poruka je porastao na 35 po korisniku mesečno, a na Božić 2006. je poslato preko 205 miliona poruka samo u Velikoj Britaniji.
Postoje tvrdnje da su korisnici koji su bili u romingu, u početku sms servisa, retko kad dobijali račun za poslate poruke nakon praznika u inostranstvu, što je dalo dodatni podsticaj korišćenju sms poruka umesto poziva.
SMS je prvobitno bio dizajniran kao deo GSM-a, ali je sada dostupan na širokom spektru mreža, uključujući 3G mreže. Ipak, ne koriste svi sistemi za tekstualne poruke SMS, a neke značajnije alternative koncepta uključuju J-phone-ov SkzMail i NTT Docomo-ov Short Mail, oba iz Japana. Slanje e-mailova preko telefona, koje su popularizovali NTT Docomo-ov i-mode i RIM BlackBerry, u glavnom koriste standardne mail protokole kao SMTP preko TCP/IP.
U 2010. godini, poslato je 6.1 hiljada milijardi (6.1 x 1012) SMS poruka. Ovo znači da se prosečno pošalje 193 000 poruka u sekundi. SMS je postao ogroman deo komercijalne upotrebe, zarađujući približno 114,6 milijardi dolara, u 2010. Globalna prosečna cena za SMS poruku je 0.11 američkih dolara, dok mobilne mreže naplaćuju jedne drugima nadoknadu od minimum 0.04 američkih dolara pri konekciji između dve različite mreže.
U 2015. cena jedne SMS poruke u Australiji bila je 0,00016 dolara što je oko 0.01 dinara.
U 2014. godini, Caktus Group je razvio prvi sistem za registraciju glasača u Libiji. Do sada, više od 1,5 miliona ljudi je registrovano da koristi ovaj sistem i glasa preko njega.
Dok je SMS i dalje rastuće tržište, tradicionalni SMS se polako osporava zbog alternativnih usluga za razmenu poruka kao sto su Facebook Messeneger, WhatsApp, Viber i ostali, dostupni servisi na pametnim telefoni sa vezama za prenos podataka, naročito u zapadnim zemljama u kojima se ove usluge dobijaju na popularnosti.
SMS aplikacije se fokusiraju na CRM i isporuci visoko ciljane servisne poruke u realnom vremenu, kao što su obaveštenja potvrde o kreditnoj / debitnoj kartici za kupovinu, kako bi se zaštitili od prevare, i potvrde identiteta. Često se SMS poruke koriste u sklopu verifikacije u dva koraka (two-step verification), u kom korisnici dobijaju jednokratnu lozinku preko SMS-a, a zatim tu lozinku unose na mrežu kako bi potvrdili njihov identitet.
Servis kratih poruka Point-to-Point, je prvobitno definisan po GSM 3.41 preporuci, koji se sada održava na 3GPP kao TS 23.040. GSM 03.41 definiše ovaj servis tako da dozvoljava porukama da se šalju-primaju u svim delovima sveta. Poruke se šalju preko centra za sistem kratkih poruka (SMS centar), koji skladišti i prosleđuje. Ovaj sistem pokušava da pošalje poruku i ako korisnik nije dostupan, SMS centar će poruku probati da pošalje kasnije. Neki SMS centri imaju mogućnost “pošalji i zaboravi”, gde sistem samo jednom šalje poruku i ako primalac nije dostupan, centar odbacuje poruku tj ne skladišti je.
Prenos kratkih poruka između SMS centra i korisnika vrši se svaki put kada se koristi mobilna aplikacija sa protokolom CC7. Poruke se šalju sa MAP MO and MT-forwardSM operacijama, čija je nosivost dužine ograničena od strane ograničenja protokola signalizacije, precizno na 140 okteta (140 okteta * 8 bita / oktet = 1120 bita).
Poruke mogu da se kodiraju korišćenjem raznih pisama: Standardno GSM 7-bitni alphabet , 8-bitni alfabet podataka, i 16-bitni USC-2 alfabet. U zavisnosti od toga koji je alphabet korisnik podesio u telefonu, zavisi I veličina poruke. Kratka poruka na 7-bitnom alfabetu ima 160 karaktera, na –8-bitnom ima 140 karaktera, a na 16-bitnom 140.
Kod mobilnih mrežnih elemenata obavezan je GSM 7-bitni alfabet, ali jezici kao što su arapski, kineski, korejski, japanski, ili ćirilično pismo (na primer, ukrajinski, bugarski, srpski, itd) moraju biti kodirani korišćenjem 16-bitnom USC-2 standarda za kodiranje. Rutiranje podataka i drugih meta-podataka je dodatna težina za prenos.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
