Слој је геолошко тело, изграђено од мање или више истоветног материјала. То је основни елемент седиментих стена, настао као резултат једне континуиране фазе седиментације, чији је првобитни положај хоризонталан или субхоризонталан.[1] Од подинског и повлатног слоја издвојен је површима слојевитости, које представљају границе механичког дисконтинуитета. Управно растојање између доње и горње површи слојевитости је дебљина слоја. Према дебљини, слојеви се деле на: лиске (испод 5 ), плоче (од 5 до 50 ), слојеве (5 до 60 ) и банке (дебљина већа од 60 ).
Слој је у простору одређен својим елементима пада, азимутом и падним углом. Врло је важно познавати елементе пада слоја, због одређивања елемената набора које слојеви изграђују. Тако је, у теренима који имају сложен тектонски склоп, важно одредити да ли су слојеви у преврнутом или нормалном положају. То се најчешће ради на основу испитивања карактеристика примарних планара, при чему се најчешће користе следећи критеријуми: биостратиграфско простирање, градациона слојевитост, критеријум односа кливажа према слојевитости, испитивање седиментних структура, анализа набора нижег реда, итд.[2]
Карактеристике
Стратум је генерално један од низа паралелних слојева који леже један на другом и формирају огромне дебљине слојева.[1] Површине лежишта (равни лежишта) које раздвајају слојеве представљају епизодне прекиде у таложењу повезане или са периодичном ерозијом, престанком таложења или неком комбинацијом ова два.[3][4] Наслагани заједно са другим слојевима, појединачни слојеви могу формирати сложене стратиграфске јединице које се могу простирати на стотине хиљада квадратних километара Земљине површине. Појединачни слој може покрити сличне велике површине. Слојеви се обично посматрају као траке различитих боја или различито структурираног материјала изложене у литицама, усецима путева, каменоломима и обалама река. Појединачне траке могу варирати у дебљини од неколико милиметара до неколико метара или више. Трака може представљати специфичан начин таложења: речни муљ, песак на плажи, мочвара угља, пешчана дина, корито лаве итд.
Врсте стратума
У проучавању слојева стена и седимената, геолози су препознали низ различитих типова слојева, укључујући корито, ток, траку и кључно лежиште.[1][5] Лежиште је један слој који се литолошки разликује од осталих слојева изнад и испод њега. У класификационој хијерархији седиментних литостратиграфских јединица, корито је најмања формална јединица. Међутим, само слојеви који су довољно карактеристични да буду корисни за стратиграфску корелацију и геолошко мапирање обично добијају формална имена и сматрају се формалним литостратиграфским јединицама. Вулкански еквивалент лежишта, ток, је дискретни екструзивни вулкански слој или тело које се разликује по текстури, саставу или другим објективним критеријумима. Као и у случају корита, ток треба означити и именовати као формалне литостратиграфске јединице само када је карактеристичан, распрострањен и користан за стратиграфску корелацију. Трака је танак слој који се разликује по специфичној литологији или боји и користан је у корелацији слојева. Коначно, кључно лежиште, које се такође назива и обележивач, је добро дефинисан, лако препознатљив слој или тело слојева који има довољно карактеристична својства, као што су литологија или фосилни садржај, да се препознају и корелирају током мапирања геолошког поља или подземне површине.[1][5]
Галерија
Слојеви на планинској површини у француским Алпима
Salvador, A. ed., 1994. International stratigraphic guide: a guide to stratigraphic classification, terminology, and procedure. 2nd ed. Boulder, Colorado, The Geological Society of America, Inc., 215 pp. 978-0-8137-5216-7
Neuendorf, K.K.E., Mehl, Jr., J.P., and Jackson, J.A. , eds., 2005. Glossary of Geology 5th ed. Alexandria, Virginia, American Geological Institute. 779 pp. 0-922152-76-4
Davies, Neil S.; Shillito, Anthony P. (2021). „True substrates: The exceptional resolution and unexceptional preservation of deep time snapshots on bedding surfaces”. Sedimentology. 68 (7): 3307—3356. S2CID236375915. doi:10.1111/sed.12900..
Davies, N.S., and Shillito, A.P. 2018, Incomplete but intricately detailed: the inevitable preservation of true substrates in a time-deficient stratigraphic record.Geology, 46, 679–682.
Neuendorf, K.K.E., J.P. Mehl, Jr., and J.A. Jackson, eds., 2005. Glossary of Geology (5th ed.). Alexandria, Virginia; American Geological Institute. p 61. 0-922152764
Davies, Neil S.; Shillito, Anthony P. (2021). „True substrates: The exceptional resolution and unexceptional preservation of deep time snapshots on bedding surfaces”. Sedimentology. 68 (7): 3307—3356. S2CID236375915. doi:10.1111/sed.12900..
Flügel, E. and Munnecke, A., 2010. Microfacies of carbonate rocks: analysis, interpretation and application. Berlin, Germany, Springer-Verlag, 2004 pp. 978-3662499610
Lumsden, D.N., 1971. Facies and bed thickness distributions of limestones. Journal of Sedimentary Research, 41(2), pp.593-598.
Ingram, R.L., 1954. Terminology for the thickness of stratification and parting units in sedimentary rocks. Geological Society of America Bulletin, 65(9), pp. 937-938.
Kelley, V.C., 1956. Thickness of strata. Journal of Sedimentary Research, 26(4), pp.289-300.
Australian Standards, 1993. Geotechnical site investigations. AS1726 – 1993. Sydney, Australia: Standards Association of Australia, 40 pp.
International Organization for Standardization, 2017. 14689:2017 Geotechnical investigation and testing — Identification, description and classification of rock. Geneva, Switzerland: International Organization for Standardization. 122 pp.
British Standards Institution, 2015. BS 5930:2015 Code of practice for ground investigations. London, England: British Standards Institution. 317 pp. 978-0580800627
Tucker, Maurice, E. 1982. The Field Description of Sedimentary Rocks. Geological Society of London Handbook, Open University Press, Milton Keynes, UK, and John Wiley & Sons, NY. Table 5.2, p. 48.
Kipfer, Barbara Ann. „Horizon”. Archaeology Wordsmith. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. Приступљено 2016-04-22.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
David W. Anthony (2007). „How to Reconstruct a Dead Culture”. The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press. стр.131—. ISBN978-0-691-05887-0. Приступљено 21. 10. 2011.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2004 North American Commission on Stratigraphic Nomenclature (2005). „North American Stratigraphic Code”(PDF). American Association of Petroleum Geologists Bulletin. 89 (11): 1567—1570. Приступљено 13. 6. 2020. „The wedge-out of a component formation or formations may justify the reduction of a group to formation rank, retaining the same name.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Harshbarger, J.W.; Repenning, C.A.; Irwin, J.H. (1957). „Stratigraphy of the uppermost Triassic and the Jurassic rocks of the Navajo country”. U.S. Geological Survey Professional Paper. 291. S2CID32010827. doi:10.3133/pp291.
Jones, James V., III; Daniel, Christopher G.; Frei, Dirk; Thrane, Kristine (2011). „Revised regional correlations and tectonic implications of Paleoproterozoic and Mesoproterozoic metasedimentary rocks in northern New Mexico, USA: New findings from detrital zircon studies of the Hondo Group, Vadito Group, and Marqueñas Formation”. Geosphere. 7 (4): 974—991. doi:10.1130/GES00614.1.
Ogg, James G.; Gradstein, Felix M.; Smith, Alan Gilbert (2004). A geologic time scale 2004. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN9780521786737. Приступљено 26. 10. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Peterson, Fred; Pipiringos, G.N. (1979). „Stratigraphic relationships of the Navajo Sandstone to Middle Jurassic formations in parts of southern Utah and northern Arizona”. USGS Professional Paper. 1035-B: B1—B43. doi:10.3133/pp1035B.