Пут, цеста или друм је део земљишта, најчешће трака, који је припремљен за одвијање саобраћаја и који повезује две дестинације. У најширем смислу, путем се сматра свака површина на којој се одвија саобраћај.
Тврдња да су први путање биле стазе које су направиле животиње није била универзално прихваћена; у многим случајевима животиње не следе сталне стазе.[2] Неки верују да су поједини путеви настали пратећи животињске стазе.[3][4]Икнилд Веј може послужити као пример ове врсту настанка путева, где су и људи и животиње одабрали исту природну линију.[5] До око 10.000 година пре нове ере, људски путници су користили грубе путеве/стазе.[2]
Најстарији познати поплочани пут на свету изграђен је у Египту између 2600. и 2200. године п. н. е.[6]
У граду Ур на Блиском истоку појављују се камено поплочане улице које датирају од 4000. године п. н. е.[2]
Кордирој путеви (путеви од балвана) пронађени су од 4000. године п. н. е. у Гластонберију у Енглеској.[2]
Свитов траг, балвански бедем у Енглеској, један је од најстаријих откривених путева и најстарија дрвена стаза откривена у Северној Европи. Изграђен узиму 3807. године п. н. е. или пролеће 3806. године п. н. е, (датирање по прстенима стабала - дендрохронологија - омогућило врло прецизно датирање). Тврдило се да је то најстарији пут на свету[7][8] до открића стазе старе 6.000 година у Пламстеду у Лондону 2009. године.[9][10]
Улице поплочане опеком појавиле су се у Индији већ 3000. године п. н. е.[2]
око 1995. године п. н. е.: рана подела путева о којој сведоче тротоари изграђени у Анадолији.[11]
Године 500. п. н. е, Дарије Велики започео је опсежан путни систем за Ахеменидско царство (Персију), укључујући Краљевски пут, који је био један од најбољих друмова свог времена,[12] повезујући Сард (најзападнији велики град царства) са Сузом. Пут је остао у употреби и након римског доба. Ови системи путеви су сезали на исток чак до Бактрије и Индије.[13]
У давна времена, речни транспорт је био далеко лакши и бржи од друмског,[8] посебно узимајући у обзир цену изградње путева и разлику у носивости између запрежних кола и речних баржи. Хибрид друмског и бродског транспорта који почиње око 1740. године је баржа на коњску вучу у којем коњ прати очишћену стазу дуж обале реке.[14][15]
Од око 312. п. н. е, Римско царство је градило праве[16] јаке камене римске путеве широм Европе и Северне Африке, као подршку својим војним походима. На свом врхунцу Римско царство је било повезано са 29 главних путева који су полазили из Рима и покривали 78.000 километара или 52.964 римских миља поплочаних путева.[8]
У 8. веку наше ере изграђено је много путева широм Арапског царства. Најсофистициранији путеви били су они у Багдаду, који су били поплочани катраном. Катран је добијен из нафте, доступне са нафтних поља у региону, хемијским процесом деструктивне дестилације.[17]
Закон о друмовима 1555. у Британији пренео је одговорност за одржавање путева са владе на локалне парохије.[8] То је довело до лошег и променљивог стања путева. Да би се то решило, први од друмских трастова успостављен је око 1706. године, ради изградње добрих путева и наплате путарине од возила у пролазу. На крају је у Британији постојало приближно 1.100 трустова и неких 36.800km (22.900mi) пројектованих путева.[8]Ребечке побуне у Кармартенширу и Раједеру од 1839. до 1844. допринели су Краљевској комисији, која је довела до пропасти система 1844. године,[18] што се поклопило са развојем железничког система Велике Британије.
Крајем 19. века инжињери за путеве почели су да се брину за бициклисте градећи одвојене траке поред путева.
Од почетка 20. века путеви су се све више градили ради туризма и због отварање нових радних места. Типичан пример подстицања туризма је Велики доломитни пут, док је стварање панорамске обалске цесте Страда Костиера између Дуина и Барколе 1928. године било у великој мери усредсређено на отварање радних места.[19][20]
Изградња и одржавање путева су у надлежности држава (ауто-пут, брзи пут, магистрални и регионални пут), док локални путеви спадају у надлежност општина у којој се налазе. Изградња пута је могућа и путем концесија када правни субјект у договору са владом државе добија право на изградњу и искориштавање пута.
У Србији, као и у већини европских земаља се вози десном страном. Левом страном се вози у Енглеској, Јужној Африци, као и у једном броју земаља Комонвелта.
Ауто-пут ноћу.
Порта Роса, грчка улица из 3. до 4. века пре нове ере у Велији, са поплочаном површином и каналима дуж пута
Стари тракторски пут преко обрадивог земљишта, Истад, Шведска
Anastasia Loukaitou-Sideris, Renia Ehrenfeucht (2009). Sidewalks: Conflict and Negotiation Over Public Space. MIT Press. стр.15. ISBN978-0-262-12307-5. Приступљено 18. 11. 2018. „The first sidewalks appeared around 2000 to 1990 B.C. [...] in central Anatolia (modern Turkey) [...].”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„The Rebecca Riots”. Rebecca and her daughters come to Rhayader. Victorian Powys for Schools. март 2002. Приступљено 2007-04-28.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Roberto Covaz e Annalisa Turel, La Costiera triestina - storia e misteri di una strada, Edizioni Mgs Press, Trieste, (2006) 88-89219-23-8.
Johnson, Allen (1915). Union and Democracy. Cambridge, Massachusetts: Houghton Mifflin Company.
Lay, M G (1992). Ways of the World. Sydney: Primavera Press. стр.401. ISBN1-875368-05-1.
Dalakoglou, Dimitris (2017). The road: An Ethnography of (im)mobility, spaces and cross-border infrastructures in the Balkans. Manchester: Manchester University press.
Huxford, Robert (3. 9. 2003). „How old is that route?”(PDF). Institution of Civil Engineers. Архивирано из оригинала(PDF) 27. 09. 2007. г. Приступљено 2007-01-19.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Herskovits, Melville J. (1967). Dahomey: An Ancient West African Kingdom (Volume I изд.). Evanston, IL: Northwestern University Press.
