италијански национални јавни сервис From Wikipedia, the free encyclopedia
— Италијанска радио-телевизија (итал. ,[2] : ; комерцијално стилизовано: ; до 1954. под именом итал. )[3] италијански је национални јавни емитер, компанија у власништву Министарства економије и финансија Италије.
| Радио-телевизија Италије — | |
|---|---|
 | |
Изворни назив | RAI − Radiotelevisione italiana S.p.A. |
Транскрибовани назив | Раи – Радиотелевизјоне италијана Спа |
Ранији назив | |
| деоничарско друштво (у власништву државе) | |
| Индустрија | медији |
| Делатност | емитовање ТВ програма |
| Основано | 1924. (), 1944. (), 1954. () |
| Оснивач | Влада Италије |
| Седиште | Рим, Италија |
Подручје покривености | Италија (такође суседне земље) |
Руководиоци | Марио Орфео (ГИД), Моника Мађони (предс.) |
| Приход |  2,4 милијарде € (2014)[1] |
Оперативни приход | 257 милиона € (2014)[1] (зарада) |
| Профит | 48 милиона € (2014)[1] |
| Власник | Министарство економије и финансија Италије |
Број запослених | 11.635 (2014)[1] |
| Подружнице | |
| Слоган | (срп. „За тебе. За све.”) |
| Веб-сајт | |
емитује много и телевизијских канала и радијских станица, и то користећи дигитални земаљски пренос (15 телевизијских канала и 7 радијских станица на нивоу државе) и неколико сателитских платформи. Највећи је телевизијски емитер у Италији и конкуренција је за и друге мање телевизијске и радијске мреже. има релативно високу телевизијску гледаност од 33,8%.[4]
јев сигнал такође примају и суседне земље, укључујући Албанију, Босну и Херцеговину, Хрватску, Малту, Монако, Црну Гору, Сан Марино, Словенију, Ватикан, Швајцарску и Тунис, а дистрибуира се и преко кабловске и сателитске телевизије. Сигнал 1 се једно време могао примати и у другим деловима Европе, преко пропагације Sporadic E, све док није извршено дигитално гашење јула 2012. године.
Половина јевих прихода долази од накнада лиценце за примање сигнала, а остатак од закупљивања термина за рекламе.[5][6]
Године 1950, је постао једна од 23 оснивачка јавна емитера Европске радиодифузне уније ().
() била је формирана 1924. године уз подршку Компаније Маркони а по узору на модел усвојен у другим европским земљама. је свој инаугурални пренос — говор Бенита Мусолинија у Театро Констанцију — емитовао 5. октобра. Редовни програм је почео да се емитује следеће вечери, и то квартет у Палацо Корадију који је изводио Хајднов квартет бр. 7 у А-дуру. У 21.00 , Инес Донарели Вивијани је објавила први пут: „, римска станица, 1 425 метара таласна дужина. Свима који слушају упућујемо поздрав, добро вече.”[7] () Гуљелма Марконија имало је у власништву 85% деоница URI-ја, док је () Вестерн електрика располагало са осталих 15%.
У складу са одредбама Краљевског декрета бр. 1067 из 8. фебруара 1923. године, бежично емитовање је постало државни монопол под контролом Министарства пошти и телеграфа; је морао да пружа услуге минимално шест година од датума доношења Краљевског декрета бр. 2191 из 14. октобра 1924. године ().[8] Међутим, када је URI-јев договор истекао 1927. године, наследио га је Краљевски декретни закон бр. 2207 из 17. новембра 1927. — делимично национализована (), која је постала () инвестицијом из () године 1944.
Током реконструкције након Другог светског рата, већина првог јевог програма била је под утицајем рајтанског стила BBC-ја. Нагласак је био на едукацијском садржају. Програми као што је или пружали су људима увид у животне околности у другим деловима земље, у време када већина становништва није могла да приушти путовања.
Током следећих година, је направио разне измене у својим услугама. Реорганизовао је своје радијске станице новембра 1946. године у две националне мреже, и (Црвена мрежа и Плава мрежа). Додао је културни октобра 1950. године. На датум 1. јануар 1952. године је постао (фокусирајући се на информацијски садржај), док је постао (са већим нагласком на забаву). Три радијске станице су на крају постале данашњи , и .
Године 1954, деоничарско друштво у власништву државе () постало је једини власник деоница и — сада преименован у да би се истакле новоуведене одговорности — коначно је почео са редовном телевизијском службом. Први телевизијски водитељ ја објавио је 3. јануара у 11.00 CET дневни преглед програма, који је емитован из центра односно седишта у Милану и релејских станица у Торину и Риму. У 14.30, први редовни програм у историји италијанске телевизије био је емитован: , са водитељем Армандом Пицом и Мајком Бонђорном. Вечерњи забавни програм била је театарска изведба дела Карла Голдонија по имену . У 23.15 је почео завршни програм за тај дан: , прво издање седмичне серије која се емитује до дан-данас.[9]
.svg)
.svg){kind=logo}
је оригинално била подружница компаније . је постао део ја 1. децембра 2004. године, према Чланку 21 Закона 112/04.
јем управља деветочлани Административни савет. Седам чланова бира комитет Парламента Италије. Остала два (од којих је један председник) номинује већински власник деоница: Министарство за економски развој. Савет именује генералног директора. Генерални директор и чланови Административног савета се бирају за обновљиве трогодишње мандате.
Године 2005, влада Силвија Берлусконија је предложила делимичну приватизацију ја продајом 20% деоница. Овај предлог је био веома контроверзан, делом због тога што је Берлускони био на челу водећег приватног емитера . Неки критичари су тврдили да би могао да постане купац и тиме повећа своју доминантну позицију. Међутим, након откривања чињенице да би изгубио 80 милиона евра (96 милиона долара, 54 милиона фунти) 2006. године, план приватизације је обустављен октобра 2005.[10]
је 17. маја 2010. године добио велику надоградњу и поново је брендиран новим логом и новим именом. Овај и сви његови сестрински канали одбацили су део из имена и постали су , (претходно познат као ), и (претходно познат као ).
је 11. јуна 2013. године био један од ретких европских јавних емитера који је осуђивао и критиковао затварање грчког јавног емитера Hellenic Broadcasting Corporation (ERT).
Компанија је била критикована јер је до 2015. године имала 46 директора и 262 главна седишта, што се сматра прекомерним; је приватна компанија али је 100% у власништву Владе Италије, тако да Италијани морају да плаћају високе таксе да би потпомогли рад приватних компанија деоничарских друштава у власништву владе ове земље као што је .[11] Претплатници плаћају обавезну годишњу таксу у износу од 100 евра.
Компанија је 99% у власништву Министарства економије и финансија Владе Италије, тако да се може рећи да емитује садржај који оставља политички утицај на грађане.[12][13]
Канал је 6. априла 2016. године угостио мафијашког боса Салватореа „Тота” Рину, који је причао о својим будућим пројектима.[14]
је до марта 2015. године акумулирао дуг од 442 милиона евра, а италијански „Корте деи Конти” (италијанска јавна институција за преглед финансија) био је забринут о утицају овако великог јевог дуга на саме грађане Италије (Италијани ако желе да имају ТВ или ТВ високе резолуције морају да плаћају обавезну годишњу накнаду од 100 евра која представља таксу за ).[15]
Италијани морају да плаћају годишњу телевизијску лиценцу (позната као итал. — „јева такса”) од око 100 евра да би легално поседовали сам ТВ или ТВ високе резолуције. (За разлику од ТВ лиценцирања у Уједињеном Краљевству, не изузимају се они који користе ТВ за примање неемитованог сигнала као што је пуштање DVD-а или гледање онлајн видеа.) Телевизијска такса у Италији постоји од 1938. године; заснована је на закону који се користио у Краљевини Италији.
| № | Лого | Канал | на | Емитовање | Покренут | Опис |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 1 |  |
1 | Национални DTV Сателит |
3. јануар 1954. | општи | |
| 2 |  |
2 | Национални DTV Сателит |
4. новембар 1961. | општи | |
| 3 |  |
3 | Национални DTV Сателит |
15. децембар 1979. | општи | |
| 4 |  |
21 | Национални DTV Сателит |
14. јул 2008. | филмски, забавни | |
| 5 |  |
23 | Национални DTV Сателит |
26. новембар 2010. | културни, музички, документарни | |
| 6 |  |
42 | Национални DTV Сателит |
1. јун 2007. | дечји/тинејџерски | |
| 7 |  |
24 | Национални DTV Сателит |
1. јул 1999. | филмски | |
| 8 | .svg){kind=logo} |
48 | Национални DTV Сателит |
26. април 1999. | информативни | |
| 9 |  |
25 | Национални DTV Сателит |
31. јул 2003. | фикцијски | |
| 10 |  |
146 | Национални DTV Сателит |
19. октобар 2009. | образовни | |
| 11 |  |
54 | Национални DTV Сателит |
2. фебруар 2009. | историјски | |
| 12 |  |
43 | Национални DTV Сателит |
1. новембар 2006. | дечји | |
| 13 |  |
501 | Национални DTV Сателит |
25. октобар 2013. | висока дефиниција | |
| 14 |  |
502 | Национални DTV Сателит |
25. октобар 2013. | висока дефиниција | |
| 15 |  |
503 | Национални DTV Сателит |
25. октобар 2013. | висока дефиниција | |
| 16 |  |
521 | Национални DTV Сателит |
22. јануар 2016. | висока дефиниција | |
| 17 |  |
113 | Тивусат | 19. септембар 2016. | висока дефиниција | |
| 18 |  |
114 | Тивусат | 26. мај 2016. | висока дефиниција | |
| 19 |  |
525 | Национални DTV Сателит |
26. мај 2016. | висока дефиниција | |
| 20 |  |
58, 146 | Национални DTV Сателит |
14. септембар 2015. | спортски | |
| 21 |  |
210 | Тивусат | 17. јун 2016. | висока дефиниција | |
| 22 |  |
Међународни Сателит |
1. јануар 1992. | међународни | ||
| 23 |  |
Међународни Сателит |
2013. | културни | ||
| 24 |  |
Регионални | 1998. | ладински | ||
| 25 |  |
Регионални | 7. фебруар 1996. | немачки | ||
| 26 |  |
103 | Регионални | 1995. | словеначки |
:
Постоји неколико уреда ја у иностранству, а служе за извештавање вести које се емитују уживо у Италији. Ови уреди су у: Бриселу, Паризу, Берлину, Лондону, Њујорку, Пекингу, Каиру, Јерусалиму, Најробију, Москви и Рио де Жанеиру.
је један од чланова-оснивача Европске радиодифузне уније (енгл. ), коју су 1950. године основале 22 западноевропске телевизијске станице које су се одвојиле од а. Песма Евровизије је такмичење које организује да би се у Европи развијали одређени национални и међународни програми од значаја. уз евровизијски емитује и Фестивал у Санрему, Палио ди Сијену, Цекино д’Оро... као и свечаности у којима се снима папа за шта је задужен (исто тако се преноси и Ангелус и други догађаји који су битни у Европи). Такође, је био међу првим јавним емитерима који су организовали учешће за своју државу на Песми Евровизије; Италија је учествовала готово непрекидно од 1956. до 1997. године. Године 1965. и 1991. је организовао такмичење. Од 1997. до 2010. је било дуго раздобље неучествовања које никад није у потпуности оправдано, али 2011. године је поново забележио учешће и створио „велику петорку” односно придружио се четирима великим нацијама које су од 2000. као „велика четворка” предводиле активности а; ових пет земаља пролази директно у финале. је исто тако испратио сва летња издања другог успешног овог пројекта, Игре без граница.
Програм који се емитује за Евровизију има посебну тему односно симбол (од деведесетих је заједнички за све придружене емитенте) који, иако се мењао током година и у зависности од графике, увек мора да садржи прелудијум дела Марк-Антоана Шарпантјеа по имену Те Деум који се изнова прерађује.
је користио неколико слогана кроз своју историју. Најпознатији је:
. Више свега. (итал. )
Ово се мењало током година према различитим потребама:
Поводом Еура 2012. уведен је нови слоган:
Ако је за свакога, на ју је. (итал. )
Две кампање за плаћање телевизијске лиценце провођене су 2012. и 2013. и кроз слогане:
Претпоследњи слоган је био:
Јавни сервис се види (итал. )
Тренутни слоган уведен 1. септембра 2016. године је:
За тебе. За све. (итал. )
Два битна италијанска скулптора направила су коњичке статуе за два главна уреда ја у Риму:
 | Медаља за заслуге прве класе Цивилне заштите (итал. ) |
| »За ’учешће у сеизмичком догађају’ из 6. априла 2009. у Абруцу, због изузетног доприноса начињеног директно употребом људских и материјалних ресурса да се преброди хитан случај.« (итал. ) — 11. октобар 2010. |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
