Pikolo (instrument)

Pikolo ( italijanski za „kompaktan”, mada je imenovan po u Italiji)^[1] flauta je s polovinom veličine, i pripadnik je familije Drvenih duvačkih muzičkih instrumenata.^[2][3] Savremeni pikolo ima uglavnom isti raspored prstiju kao i njegov veći srodnik, standardna koncertna flauta,^[4] mada je zvuk koji proizvodi za oktavu viši od zapisanog. Iz tog je nastao naziv (italijanski za „malu oktavu“), kako se instrument naziva u partiturama italijanskih kompozitora.^[5] Takođe se naziva ili flautino.

Pikolo

Drveni duvački instrumenti
Klasifikacija	Drveni duvački Duvački Aerofon
Hornbostel–Saksova klasifikacija	421.121.12-71 (Aerofon nalik na flautu sa dirkama)
Opseg sviranja
Pikolo zvuči za jednu oktavu viši nego što je zapisano. Zvuk:
Srodni instrumenti
Flauta Alto flauta Bas flauta

U orkestarskom okruženju, svirač pikola često je označen kao „pikolo/flauta “. Veći orkestri su ovu poziciju odredili kao samostalnu zbog zahteva iz literature. Pikola su često orkestrirana da dubliraju violine ili flaute, dodajući sjaj i briljantnost celokupnom zvuku zbog gore pomenute transpozicije od jedne oktave naviše. U postavkama koncertnog benda, pikolo se skoro uvek koristi, a deo za pikolo je gotovo uvek dostupan.

Traditionalna upotreba

Sviranje pikola

Francuski pikolo iz ranog 19. veka u D molu.

Istorijski, pikolo nije imao dirke, ali ne treba ga mešati sa frulom, koja je tradicionalno jednodelna, ima manji cilindrični otvor i proizvodi oštriji zvuk.

Mit je da je jedan od najranijih komada koji je koristio pikolo bila Simfonija br. 5 u C-molu Ludviga van Betovena, premijerno izvedena decembra 1808.^[6][7] Iako ga ni Jozef Hajdn, ni Volfgang Amadeus Mocart nisu koristili u svojim simfonijama, neki od njihovih savremenika su to činili, uključujući Franz Anton Hofmajster, Franc Ksaver Zjusmajer i Majkl Hajdn.^[8] Takođe, Mocart je pikolo koristio u svojoj operi Idomeneo. Orkestarske opere u Parizu su ponekad uključivale male poprečne flaute u oktavi već 1735. godine, kako pokazuju postojeće partiture Žan-Filipa Ramoa.^[8]

Pikola se sada uglavnom proizvode u ključu C. Početkom 20. veka pikola su se proizvodila u D♭, jer su bila raniji model savremenog pikoloa.^[9] Upravo za ovaj D♭ pikolo, Džon Filip Suza je napisao čuveni solo u finalnom ponavljanju završne sekcije (trija) svog marša „Zvezde i pruge zauvek“.

Iako su nekada pravljena od drveta, stakla ili slonovače, pikola se danas prave od plastike, rezina, mesinga, nikal srebra, srebra i raznih vrsta tvrdog drveta, najčešće grenadile. Fino izrađena pikola često su dostupni sa raznim opcijama sličnim flauti, kao što je mehanizam razvojenog-E. Većina pikola ima konusno telo sa cilindričnom glavom, što je nalik baroknoj flauti i kasnijim flautama pre popularizacije boemske flaute koja se koristi u modernim flautama.

Repertoar

Pikolo sa telom od ebanovine^[10][11] i srebrnim čeonim spojem.

Postoji čitav niz kompozicija samo za pikolo. Njih su napiali kompozitori kao što su Samjuel Adler,^[12][13] Miguel del Agila,^[14][15] Robert Dik, Majkl Isakson, Dejvid Leb, Stiven Haf, Poli Moler, Vinsent Persičeti i Karlhajnc Štokhauzen.

Repertoar za pikolo i klavir, znatan deo čega su sonate, komponovali su Miguel del Agila, Robert Baksa, Robert Bizer, Rob du Bois, Hauard Dž. Bas, Judžin Damar, Pjer Maks Dubva, Rejmond Gujot, Louel Liberman, Piter Šikele, Majkl Dugerti i Gari Šoker.

Koncerte za pikolo su komponovali između ostalih: Louel Liberman, ser Piter Maksvel Dejvis, Tod Gudman,^[16] Martin Amlin,^[17] Vil Gej Botje,^[18] Brus Broton, Valentino Buči, Avner Dorman,^[19] Žan Do, Majkl Iston,^[20] Igl Havland, Gus Jansen, Daniel Pinkam i Džef Manukijan.

Pored toga, sada postoji izbor kamerne muzike koja koristi pikolo. Jedan primer je Štokhauzenov Cungenšpicentanc, za pikolo i dva eufonijuma (ili jedan sintesajzer), sa opcionim perkusionistom i plesačem. Drugi su Džordž Kramovi Madrigali, knjiga za sopran, flautu (dupliranje pikolo / alt flauta), i udaraljke. Ostali primeri uključuju trio za pikolo, kontrafagot i klavir „Šta se dešava sa suzama“ Stivena Hafa, Kvintet za pikolo i gudački kvartet Grejam Voterhausa i Malambo za pikolo, kontrabas i klavir Miguel del Agile. Postoji nekoliko tria za tri pikola, uključujući (Nešto kanadsko) Nansi Nors i Ptičiji tango Crt Sojar Voglara za tri pikola sa klavirom. Duh Petruške za osam pikola Melvina Laufa mlađeg i za devet pikola Metjua Kinga su još dva primera.