Никола Коперник

Никола Коперник (лат. , пољ. , , у младости ; Торуњ, 19. фебруар 1473 — Фромборк, 24. мај 1543) је био пољски астроном, математичар, правник, лекар и економиста, први научник који је формулисао хелиоцентрични модел свемирских тела.^[3][1][2][4] Он је припадао реду исусоваца.

Никола Коперник
Никола Коперник, астроном
Датум рођења	(1473-02-19)19. фебруар 1473.
Место рођења	Торуњ[1][2], Јагелонска Пољска
Датум смрти	24. мај 1543.(1543-05-24) (70 год.)
Место смрти	Фромборк, Јагелонска Пољска
Образовање	Јагелонски универзитет, Универзитет у Падови, Универзитет у Болоњи, Универзитет у Ферари
Поље	теологија, математика, медицина и астрономија
Познат по	хелиоцентризму
Потпис

Кретање Сунца (жуто), Земље (плаво) и Марса (црвено) према хелиоцентричном систему (лево) и геоцентричном систему (десно). Напомена: путање планета су кружнице према Коперниковом систему и путања Марса је две године (уместо стварних 1.88 година) због једноставности.

Насловна страна другог издања Коперниковог д ла О кружењима небеских сфера (лат. ) штампаног 1566. г. у Базелу.

Скица показује елонгације (углове између Сунца и планета) с обзиром на положај Земље у односу на Сунце.

Од 1491. до 1494. године студирао је теологију, математику, медицину и астрономију у Кракову.^[5] Од 1496. до 1504. године студирао је канонско право (Универзитет у Болоњи), астрономију (Јагелонски универзитет, Краков^[4]) и медицину у Италији. После је био до 1512. године лекар и секретар свом ујаку, вармијском бискупу^[6] (Вармија, пољска црквена кнежевина на ушћу Висле), онда до краја свог живота је био свештеник у Фромборку, где је на једној кули тврђаве, која је окруживала цркву, уредио опсерваторију (Коперников торањ) с које је посматрао небеска кретања. На темељу тих посматрања, а и резултата до којих је дошао, написао је дело О кружењима небеских сфера (лат. ) у 6 књига, објављено у Нирнбергу 1543. године, непосредно пред смрт.^[7] Ово дело је било револуционарна прекретница у астрономији, те је било подстицај капиталних открића Кеплера и Њутна.^[8]

Коперников или хелиоцентрични систем заснива се на тврдњама да се Земља окреће око своје осе и да кружи око Сунца.^[9][10] Ове тврдње су ускоро биле прихваћене у научним круговима,^[11] али су уједно изазвале узбуну у круговима Католичке цркве,^[12] па је папа 1616. ово Коперниково дело забранио, тј. ставио на Списак забрањених књига, све до 1822. године. Ваља рећи и да су и протестантске цркве (нпр. калвинизам) биле против хелиоцентричног система, а да га је и одбацивао немали део научника тога доба (нпр. Френсис Бекон) због корелације с мерењима која није, у то доба, била боља од геоцентричног или Птолемејевог система.^[13]

Никола Коперник покопан је у катедрали у Фромборку на северу Пољске. Међутим, све до 2005. године тачно место његовог укопа није било познато, а те године га је утврдио археолог Јерзи Гасовски, што је касније и потврђено идентификацијом. Дана 23. маја 2010. Коперник је поновно покопан у истој катедрали, али уз заслужену свечаност и на познатом месту.^[14]

Хелиоцентрични модел соларног система у Коперниковом рукопису

Коперников систем

Никола Коперник је на самом крају свога живота објавио дело О кружењима небеских сфера (лат. ) у којем заговара хелиоцентрични модел свемира, тј. онај у којем је Сунце, а не Земља, постављена у његово средиште.^[10] Коперник је променио и календар због померања пролетне тачке услед прецесије (померања Земљине обртне осе). Такође, утврђује постојање троструког кретања Земље: њену ротацију око осе, револуцију (кретање Земље око Сунца) и прецесију Земљине осе.^[15] Остале се планете, сматра Коперник, крећу по кружницама око Сунца, а Месец не сматра планетом. Иако је избегао прогон и инквизицију, јер му је капитално дело штампано пред крај живота, његово дело распламсало је жестоке расправе, сукобе и промене.^[16]

Никола Коперник је био врстан математичар и посматрач. Хелиоцентрични систем је приказао као математички заокружену и утемељену теорију, која се оправдала резултатима посматрања. Изведене таблице кретања планета и Месеца веома су се тачно остваривале. Коперник је раскинуо са суштином Птоломејевог геоцентричног система. Земљу је сврстао у једнаки ред с другим планетама. Урадио је то тако што је у представи Птолемејевог система заменио места Земље (заједно с Месечевом стазом) и Сунца. Земља је трећа по реду планета у систему у коме средишње место заузима Сунце (Сунчев систем). Звезде су одмакнуте на врло велике даљине. С редоследом планета повезана су и кретања. Дневно кретање неба растумачено је обртањем Земље око властите осе, а годишње кретање неба и Сунца обилажењем Земље око Сунца. Постојало је и треће кретање, прецесијско кретање Земљине осе које је много лакше уградити у тај систем него у геоцентрични, али које сам Коперник није до краја схватио.

Тврдњама старогрчких филозофа да гломазна Земља мора бити непокретна супротстављене су противтврдње исте нарави: ако се Земља не би могла кретати око Сунца, како би се тек онда могла кретати бесконачна сфера звезда око мале Земље. Коперниково доба разликовало се од античког у схватању физичких појава, па је Коперник могао исправно тврдити да је тежина узрок да небеска тијела имају облик кугле.

Формална обрада коју је Коперник дао систему не разликује се много од обраде Птолемејевог геоцентричног система (тиме је нови систем лакше и прихваћен). Задржана су кружна кретања планета, с епициклусима и деферентима. Коперник је за све планете утврдио да је полупречник епициклуса три пута мањи од размака Сунца и центра деферента. Број кружница није Коперниковим захватом битније смањен, од 80 на 34, но и таквим је начином успео да математички оправда хелиоцентрични систем унутар тачности којом су тада вршена опажања. Осим тога, хелиоцентрични систем има знатне предности у односу на геоцентрични. Тако је Коперник успео да изведе средње удаљености планета од Сунца, мерене Земљином средњом удаљеношћу. Стварну удаљеност Земље од Сунца, Коперник није познавао тачније од Клаудија Птолемеја.

Одређивање средњих удаљености планета

Коперник је располагао методом којом се одређују средње удаљености планета од Сунца, мерене средњом удаљености Земље. Метода је доста једноставна с обзиром на унутрашње планете ближе Сунцу. Угао највеће елонгације (највећи угаони отклон планета од Сунца) директно је повезан с удаљеношћу планета од Сунца и удаљеношћу Земље од Сунца. Тангента на путању планета повучена са Земље показује смер у којем је планета највише отклоњена од Сунца. Како је у случају кружнице тангента вертикална на њен полупречник, то је троугао Земља – планета – Сунце правоугаон, па вреди:

${\displaystyle a=a_{Z}sin\vartheta \,}$

где је: - средња удаљеност унутрашње планете од Сунца, - средња удаљеност Земље од Сунца и ϑ – угао највеће елонгације.

Ако планетске стазе нису кружнице с центром у Сунцу, односно уопште нису кружнице, највећа ће елонгација зависити од дела стазе који дотиче тангента. Из више мерених највећих елонгација одређује се средња удаљеност унутрашње планете од Сунца помоћу удаљености Земља – Сунце као мерном јединицом.

Да би се одредиле средње удаљености спољашњих планета (које су удаљеније од Сунца у односу на Земљу), мора се изменити улога Земље и планета. Значи, треба наћи угао највеће елонгације под којим би посматрач с неке друге планете видео Земљу. Задатак се решава у начелу једнако као и за унутрашње планете, мада с много сложенијом геометријском анализом, а Коперник ју је спровео на темељу података којима је располагао.

Таблица испод показује Коперникове и данашње резултате (основа је удаљеност Земље од Сунца ):

Однос	Коперник	Данас
Меркур	0.376	0.387
Венера	0.7196	0.723
Марс	1.52	1.524
Јупитер	5.217	5.203
Сатурн	9.184	9.54

Одређивање сидеричких година

У новом хелиоцентричном систему требало је увести нову астрономску величину, а то је звездана или сидеричка година. Синодичка година је опходно време у којем се понови исти положај планета и Земље у односу на Сунце, дакле раздобље понављања истих положаја тих трију тела, и непосредно се мери као особина привидног планетског кретања. Због Земљиног кретања око Сунца, сидерички и синодички периоди небеских тела се разликују. Дакле синодичка година не преставља само особину неке планете, већ зависи и од тога како се Земља креће око Сунца. Сидеричка година је време опхода планета око Сунца у координатном систему који је везан за далеке звезде, а центар има у Сунцу. Такав је период истинска физичка величина која припада само планети. С друге стране сидеричка година се не може мерити директно, па је неопходно да се рачунски одреди.

Претпоставимо да се планете крећу сталним брзинама по кружници (види слику десно). Замислимо унутрашњу планету (нпр. Венеру) у доњој конјукцији (положај 1) и пратимо њено кретање и кретање Земље око Сунца, све до тренутка идуће доње конјукције. Планета се налази на краћој стази и креће се брже, па ће превалити пуни угао и још угао до поновне доње конјукције (положај 2). До тог положаја протекла је једна синодичка година планете . Земља се у исто време путањом помакла само за угао , а за властиту сидеричку годину имала би да превали пун угао. Том тврдњом исказали смо однос:

${\displaystyle {\frac {A}{360^{o}}}\,=\,{\frac {S}{Z}}\!}$

Угао од 360° планета прелази у својој сидеричкој години . Угао 360° + A планета је прешла за време синодичке године, а сам угао прешла је за време које је једнако разлици синодичке и сидеричке године. Тиме је изражен однос:

${\displaystyle {\frac {A}{360^{o}}}\,=\,{\frac {S-P}{Z}}\!}$

Изједначе ли се десне стране тих односа, излази за доње или унутрашње планете:

${\displaystyle {\frac {1}{P}}\,=\,{\frac {1}{Z}}\,+\,{\frac {1}{S}}\!}$

где је: - сидеричка година унутрашње планете; - сидеричка година Земље; - синодичка година унутрашње планете.

За израчунавање сидеричке године спољашњих (горњих) планета треба да у једначини заменимо места Земље и планета. Оно што је Земља за унутрашњу планету, то је спољашња планета за Земљу. Тада се добија за горње или спољашње планете:

${\displaystyle {\frac {1}{P}}\,=\,{\frac {1}{Z}}\,-\,{\frac {1}{S}}\!}$

где је: - сидеричка година спољашње планете; - сидеричка година Земље; - синодичка година спољашње планете.

Синодичка година у тим односима је средња синодичка година. Иначе се време између два иста размештаја Земље, планета и Сунца мења због издужености стаза и кретања планета с неједнаком брзином по стази.^[17]

Планета	Синодичка година	Сидеричка (звездана) година
Меркур	115.9 дана	88 дана
Венера	583.9 д	224.7 д
Земља	-	365.26 д
Марс	780 д	687 д
Јупитер[18]	399 д	11.86 година
Сатурн	378 д	29.46 г
Уран	370 д	84.01 г
Нептун	367.5 д	164.8 г
Плутон	366.7 д	247.7 г

SAD поштанска марка за 500. годишњицу Коперниковог рођења

Комеморација

Коперницијум

Главни чланак: Коперницијум

Дана 14. јула 2009. је за hemiјски element 112 (привремено назван унунбијум) предложено Међународној унији за чисту и примењену хемију да његово перманентно име буде „коперницијум“ (симбол ).^[19] На 537. годишњицу његовог рођења званично име је објављено.^[20]

Види још

• Аристарх са Самоса
• Коперник (кратер)
• Коперник (ТВ филм)
• Универзитет Николе Коперника

Референце

1. Iłowiecki 1981, стр. 40
2. Rabin, Sheila. „Nicolaus Copernicus”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 22. 4. 2007.
3. Miłosz 1983, стр. 37
4. Dobrzycki & Hajdukiewicz 1969, стр. 4
5. „Nikola Kopernik: Bez njega bi svemir bio neshvaćen“, S. P., svetplus.com, 19. februar 2013. Pristupljeno 3. decembra 2013.
6. Dobrzycki & Hajdukiewicz 1969, стр. 5
7. „Nikola Kopernik“ Архивирано на сајту (13. новембар 2013), virtualnigrad.com. Pristupljeno 3. decembra 2013.
8. „Nikola Kopernik“, http://znanost.geek.hr, 25. januar 2010. Pristupljeno 3. decembra 2013.
9. „Никола Коперник - биографија“ Архивирано на сајту (23. мај 2013), . Приступљено 3. децембра 2013.
10. Gingerich, O (1985). „Did Copernicus Owe a Debt to Aristarchus?”. Journal for the History of Astronomy. 16 (1): 37—42. Bibcode:1985JHA....16...37G. doi:10.1177/002182868501600102.
11. Edward Rosen, „Copernicus, Nicolaus”. Encyclopedia Americana. 1986. стр. 755—56. ISBN 978-0-7172-0117-4., International Edition, volume 7, Danbury, Connecticut, Grolier Incorporated.
12. Kobe, Donald H. (1998). „Copernicus and Martin Luther: An Encounter Between Science and Religion”. American Journal of Physics. 66 (3): 190. Bibcode:1998AmJPh..66..190K. doi:10.1119/1.18844.
13. „Kopernik, Nikola - Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2024-01-28.
14. Novi list o ponovnom pokopu Nikole Kopernika
15. Dobrzycki & Hajdukiewicz 1969, стр. 7
16. Ivan Supek: "Povijest fizike", ahyco.uniri.hr, 2014.
17. Vladis Vujnović : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.
18. Studia Copernicana 16
19. Fox, Stuart (14. 7. 2009). „Newly Discovered Element 112 Named 'Copernicum'”. popsci.com. Приступљено 17. 8. 2012.
20. Renner, Terrence (20. 2. 2010). „Element 112 is Named Copernicium”. International Union of Pure and Applied Chemistry. Архивирано из оригинала 22. 2. 2010. г. Приступљено 20. 2. 2010.

Литература

• Miłosz, Czesław (1983). The history of Polish literature (2 изд.). University of California Press. стр. 37. ISBN 978-0-520-04477-7.
• Iłowiecki, Maciej (1981). Dzieje nauki polskiej (на језику: Polish). Warszawa: Wydawnictwo Interpress. стр. 40. ISBN 978-83-223-1876-8.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Хокинг, Стивен (2011). На плећима дивова - велика дела физичара и астронома (2 изд.). Београд: Алнари. стр. 11—54. ISBN 978-86-7710-577-8.
• Armitage, Angus (1951). The World of Copernicus. New York, NY: Mentor Books.
• Armitage, Angus (1990). Copernicus, the founder of modern astronomy. Dorset Press. ISBN 978-0-88029-553-6.
• Bell, Eric Temple (1992) [1940]. The development of mathematics. New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-27239-9.
• Bieńkowska, Barbara (1973). The Scientific World of Copernicus: On the Occasion of the 500th Anniversary of His Birth, 1473–1973. Springer. ISBN 978-90-277-0353-8.
• Biskup, Marian (1973). Regesta Copernicana: (calendar of Copernicus' papers). (на језику: Polish). Ossolineum.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Carrier, Martin (2001). Nikolaus Kopernikus. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-47577-1.
• Coyne, George V. (2005). The Church's Most Recent Attempt to Dispel the Galileo Myth. In McMullin ( (2005). стр. 340–59).
• Danielson, Dennis Richard (2006). The First Copernican: Georg Joachim Rheticus and the Rise of the Copernican Revolution. New York: Walker & Company. ISBN 978-0-8027-1530-2.
• Davies, Norman (1982). God's Playground: A History of Poland. 2 vols., New York, Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04327-4.-
• Dobrzycki, Jerzy; Hajdukiewicz, Leszek (1969). „Kopernik, Mikołaj”. Polski słownik biograficzny (Polish Biographical Dictionary. XIV. Wrocław: Polish Academy of Sciences.
• Dreyer, John Louis Emil (1953) [1905]. A History of Astronomy from Thales to Kepler. New York, NY: Dover Publications.
• Fantoli, Annibale (2005). The Disputed Injunction and its Role in Galileo's Trial. In McMullin ( (2005). стр. 117–49).
• Finocchiaro, Maurice A. (1989). The Galileo Affair: A Documentary History. Berkeley, CA: University of California Press. ISBN 978-0-520-06662-5.
• Gagné, Marc (2005). „Texts from The Galileo Affair: A Documentary History edited and translated by Maurice A. Finocchiaro”. West Chester University course ESS 362/562 in History of Astronomy. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г. Приступљено 15. 1. 2008.
• Gassendi, Pierre; Thill, Olivier (2002). The Life of Copernicus 1473–1543. Xulon Press. ISBN 978-1-59160-193-7.
• Gingerich, Owen (2004). The Book Nobody Read. London: William Heinemann. ISBN 978-0-434-01315-9.
• Goddu, André (2010). Copernicus and the Aristotelian tradition. Leiden, Netherlands: Brill. ISBN 978-90-04-18107-6.
• Goodman, David C.; Russell, Colin A. (1991). The Rise of Scientific Europe, 1500–1800. Hodder Arnold H&S. ISBN 978-0-340-55861-4.
• Heath, Sir Thomas (1913). Aristarchus of Samos, the ancient Copernicus ; a history of Greek astronomy to Aristarchus, together with Aristarchus's Treatise on the sizes and distances of the sun and moon : a new Greek text with translation and notes. London: Oxford University Press.
• Hirshfeld, Alan W. (2002). Parallax: The Race to Measure the Cosmos. Henry Holt and Company. ISBN 978-0-8050-7133-7.
• Heilbron, John L. (2005). Censorship of Astronomy in Italy after Galileo. In McMullin ( (2005). стр. 279–322).
• Hoskin, Michael (1999). The Cambridge Concise History of Astronomy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-57600-0.
• Johnson, Lonnie (1996). Central Europe: Enemies, Neighbors, Friends. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-802607-5.
• Koestler, Arthur (1963) [1959]. The Sleepwalkers: A History of Man's Changing Vision of the Universe. New York, NY: Grosset & Dunlap. ISBN 978-0-448-00159-3. Original edition published by Hutchinson (1959, London)
• Koestler, Arthur (1968). The Sleepwalkers. Macmillan.
• Koeppen, Hans; . (1973). Nicolaus Copernicus zum 500. Geburtstag. Böhlau Verlag. ISBN 978-3-412-83573-6.
• Koyré, Alexandre (1973). The Astronomical Revolution: Copernicus – Kepler – Borelli. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-0504-4.
• Kuhn, Thomas (1957). The Copernican Revolution: Planetary Astronomy in the Development of Western Thought. Cambridge, MA: Harvard University Press. OCLC 535467.
• Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L. (1986). „Beyond War and Peace: A Reappraisal of the Encounter between Christianity and Science”. Church History. Cambridge University Press. 55 (3): 338—354. JSTOR 3166822. doi:10.2307/3166822.
• Linton, Christopher M. (2004). From Eudoxus to Einstein: A History of Mathematical Astronomy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82750-8.
• Malagola, Carlo (1878). Della vita e delle opere di Antonio Urceo detto Codro: studi e ricerch. Fava e Garagnani.
• Manetho; Ptolemy (1964) [1940]. Manetho Ptolemy Tetrabiblos. Loeb Classical Library edition, translated by W.G.Waddell and F.E.Robbins PhD. London: William Heinemann.
• McMullin, Ernan, ур. (2005). The Church and Galileo. Notre Dame, IN: University of Notre Dame Press. ISBN 978-0-268-03483-2.
• Miłosz, Czesław (1969). The History of Polish Literature. second edition, Berkeley, University of California Press. ISBN 978-0-520-04477-7.-
• Moore, Patrick (1994). The great astronomical revolution 1543–1687 and the Space Age epilogue. Albion. ISBN 978-1-898563-18-1.
• Ptolemy, Claudius (1964) [1940]. Tetrabiblos. Loeb Classical Library edition, translated by F.E.Robbins PhD. London: William Heinemann.
• Rabin, Sheila (2005). „Copernicus”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (summer 2005 edition), Edward N. Zalta (ed.). Приступљено 26. 5. 2008.
• Repcheck, Jack (2007). Copernicus' Secret: How the Scientific Revolution Began. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-8951-1.
• Rosen, Edward (1995). Copernicus and his Successors. London: Hambledon Press. ISBN 978-1-85285-071-5.
• Three Copernican Treatises:The Commentariolus of Copernicus; The Letter against Werner; The Narratio Prima of Rheticus. Rosen, Edward (Second Edition, revised изд.). New York, NY: Dover Publications. 2004 [1939]. ISBN 978-0-486-43605-0.
• Russell, Jeffrey Burton (1997) [1991]. Inventing the Flat Earth—Columbus and Modern Historians. New York, NY: Praeger. ISBN 978-0-275-95904-3.
• The Review of the Polish Academy of Sciences. "Ossolineum", the Polish Academy of Sciences Press. 1973.
• Sakolsky, Josh (2004). Copernicus And Modern Astronomy. The Rosen Publishing Group. ISBN 978-1-4042-0305-1.
• de Santillana, Giorgio (1976) [1955]. The Crime of Galileo (Midway reprint). Chicago, Ill: University of Chicago Press. 0-226-73481-1.
• Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages 1000–1500. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-97290-9.
• Somervill, Barbara A. (2005). Nicolaus Copernicus: Father Of Modern Astronomy. Capstone. ISBN 978-0-7565-0812-8.
• Stone, Daniel (2001). The Polish-Lithuanian State: 1386–1795. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-98093-5.
• Thoren, Victor E. (1990). The Lord of Uraniborg. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35158-4. (A biography of Danish astronomer and alchemist Tycho Brahe.)
• Weissenbacher, Manfred (2009). Sources of Power: How Energy Forges Human History. ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-35626-1.

Спољашње везе

• Историјска библиотека: Никола Коперник у делима раних биографа
• Историјска библиотека: Коперникове биографије као поље полемика
• Nicolaus Copernicus на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Никола Коперник”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
• Реконструсано Коперниково лице Архивирано на сајту (25. јануар 2009); Портрет Архивирано на сајту (27. септембар 2007);
• Nicolaus Copernicus на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
• (језик: пољски)
• 1995
• (језик: енглески) (језик: немачки) (језик: пољски) )
• (језик: енглески) (језик: немачки) (језик: пољски)
• (језик: немачки) (језик: пољски)