From Wikipedia, the free encyclopedia
Аустралопитекус (грацилни аустралопитекус; лат. ) је изумрли род хоминида (), блиско сродан роду човјека ().[1] Назив рода је латинско-грчка сложеница, први пут употребљена 1925. године, од проналазача првих фосила аустралопитекуса, Рејмонда Дарта (енгл. ).[2] Састављен је од латинске ријечи („јужно“ – због налазишта код мјеста Таунг, на сјеверозападу Јужноафричке Републике) и грчке ријечи ([] – питекос = „мајмун“).
.svg)
| Australopithecus Временски распон: | |
|---|---|
 | |
| (лобања) | |
Научна класификација  | |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Mammalia |
| Ред: | Primates |
| Подред: | Haplorhini |
| Инфраред: | Simiiformes |
| Породица: | Hominidae |
| Потпородица: | Homininae |
| Племе: | Hominini |
| Потплеме: | Australopithecina |
| Род: | †Australopithecus , 1925 |
| Типска врста | |
| † , 1925 | |
| Врсте | |
Класично искључено, али кладистички обухваћено: | |
Род сврстава се у трибус , у којем се, по новијим приједлозима, такође налази и род са свим људима данашњице. Укључује врсте:
је латинско-грчка кованица латинског префикса (= јужни) и грчког суфикса πίθηκος - (= мајмун), датог по првооткривеном фосилу код јужноафричког градића Таунг. Именовао га је анатом Рејмонд Дарт 1925. године, као аутор описа првог откривеног примерка те врсте такозваног Детета из Таунга.[2]
Врсте рода разликују се и међусобно и од данашњих шимпанзи пре свега по различито формираној зубној гризној површини, грађе јагодичне кости и места спајања мишића за жвакање (). Разлике се уочавају и у грађи кичме, карлице и кукова. Као ни људи, није имао дијастему (постсекутићну безубу празнину) горње вилице. То значи да није било размака између сјекутића и очњака, а нађени очњаци у доњој вилици, за разлику од оних код мужјака човеколиких мајмуна, нису били издужени и оштрих врхова.
На основу грађе и трагова истрошености зубала закључено је да су и врсте рода били претежно биљоједи, тј. хранили су се биљним храном.[3]
Запремина мозга врста рода износила је око 400 – 550 3, нешто више него у што имају данашње шимпанзе или бонобои, али је ипак била мања него код најстаријих припадника рода , чија је била између 600 и 800 3. Телесна грађа изумрлих врста се може процењивати само оријентационо, на основу неоштећених дугих ножних костију, а процене висине аустралопитека варирају између 1,00 и 1,60 . Тако је, на пример, за врсту према једном извору наведена тежина између 30 и 40 , а висина 1,38 за мужјаке и 1,15 за женке. Ако је било тако, аустралопитеци су имали висину усправног шимпанзе. Контроверзни су одговори на питање колико је код њих био испољен полни диморфизам. Наводи се да су јединке различитих величина припадале различитим врстама, које су истовремено егзистирале на истом простору.
Заједничком особином свих представника рода у ранијим објавама сматрао се усправни ход, односно двоножност. Та способност утврђена је код јужноафричких налаза , фосила из Хадара (Етиопија)(покрајина Афар: ), као и на бази 3,5 милиона година старих отисака стопала у скамењеној лави које су оставили вероватно први двоношци, у само праскозорје појаве рода (налазиште Лаетоли).
То је поткрепило мишљење да је, уз незнатно повећање мождане масе, у односу на своје претке, главна еволуцијска новост у роду двоножни ход. Израелски палеоантрополог Јоел Рак (Универзитет у Тел Авиву) је 1991. навео да је највероватније имао „сасвим посебан начин ходања”.[4] Новија открића се противи првобитној претпоставци да су већ рани представници таксона живели у отвореним стаништима која су поредива с данашњим степама („хипотеза о преласку у саване”). Пратећи остаци уз фосилизиране кости сугеришу станиште састављено од ретких шума, које су расле уз реке и мочваре. У таквом биотопу, према новијим виђењима, претходни начин живота човеколиких мајмуна још се увек могао очувати. Често су боравили на дрвећу, посебно на спавању, а само се повремено усправно кретали по тлу. Мишљење да „су аустралопитецини по начину кретања мање личили на људе него што се то пре сматрало” доста се раширило.[5]. У едицијама Британског музеја природне историје, тај начин кретања се пореди са ходом првих двоножних робота.[6][7][8][9]
Род је парафилетични таксон од којег су, према расположивим подацима, потекли родови и .
Статус врсте данас имају и .[10] Блискост међусобног сродства тих врста, као и њиховог сродства с родовима и , још увек није разјашњена.
Такође је врло вероватно да су и сестринске врсте. Према том тумачењу су остаци с језера Туркана (Кенија, старост: око 4,1 милиона година, те из залива Аллиа, старост: око 3,9 милијуна година) и из Лаетолија (пре око 3,6 милиона година) и Хадара (3,3 милиона година и млађи), остаци популација само једне континуиране еволуцијске линије.
На основу робусности, односно виткости откривених остатака, тачније масивности пронађених костију представника хоминина старих око 2,5 милијуна година, диференциране су две групе аустралопитецина, два различита облика настала адаптацијом на одређене климатске услове: грацилни и робусни аустралопитеци. Ту теорију макроеволуције хоминина засновану на особеностима станишта представила је Елизабет Врба.[11]
Јужна Африка је у епохи аустралопитека постајала све сувља и хладнија, због чега су шуме с меким воћем и лишћем почеле ишчезавати, а саване су се шириле. То је подразумевало адаптације на релативно тврду храну, као што је корење, семе, трава и сл. Робусни аустралопитеци, који се данас сврставају у род , специјализовали су се за исхрану влакнастим биљем и осталим ресурсима, због чега су развили изузетно снажне виличне мишиће, а на кутњацима веома повећане површине за жвакање. је стога и назван „орашарко”. Робусни аустралопитеци су изумрли пре око милион година, мисли се, због слабих прилагођавања на нове климате и умереније температуре, више нису били конкурентни осталим врстама.
Најранији фосили представника рода , прецизније врста и , првобитно су сврстани у род , које су палеоантрополози укључили у „грацилне” . Није познато да ли еволуционо стабло води непосредно од врсте до рода или од преко врсте до рода , како наводе неки.
Поједини палеоантрополози сврставају и врсте рода као касне представнике рода :
Сврставање појединих фосила у род је контроверзно, јер многи истраживачи сврставају као варијанту рода .
Надаље, су његови откривачи 1994. сврстали као , да би касније био препознат као врста рода . Неки истраживачи такође сугерирају да није најранији представник рода , већ касни представник рода , те га као таквог означавају као .
Грацилни аустралопитекуси живели су широм Источне и Јужне Африке од пре 4 до пре 1,2 милиона година. Најранији докази о двоножним хоминидима могу се видети на локалитету Лаетоли у Танзанији – отисци стопала, који су изузетно слични савременим људским отисцима, а старост им је процењена на 3,7 милиона година. Донедавно, отисци су класификовани као отисци аустралопитекуса. Данас поједини аутори сматрају да су у питању отисци припадника рода .
и су међу најпознатијима од изумрлих хоминида. се сматрао претком рода (тачније, врсте ), али су пронађени фосилни остаци овог рода који су старији од налаза врсте . Тако је последњи заједнички предак за линије каснијих аустралопитекуса и рода људи био , или можда нека ранији представник попут ).
Мозак већине врста рода је величине око 35% од величине мозга модерног човека. Већина је висине до 1,2–1,4 , са понекад израженим полним диморфизмом (мушкарци крупнији и до 50% од жена).
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
