Штитаре (породица)

Штитаре^[1] или штитоноше, штитњаче^[2] и штитарке^[2] () су породица чији припадници поседују карактеристичне цвасти штитове. Многе од врста ове породице су ароматичне, специфичног мириса и укуса, који потиче, углавном, од етарских уља, која се налазе у унутрашњим резервоарима. Неке су веома отровне, као кукута ().

Штитаре
– цваст
Научна класификација
Царство:	Plantae
Кладус:	Tracheophytes
Кладус:	Angiospermae
Кладус:	Eudicotidae
Кладус:	Asterids
Ред:	Apiales
Породица:	Apiaceae
Родови
списак важнијих родова је у тексту
Синоними

Опис

Штитоноше су једногодишње, двогодишње или вишегодишње зељасте биљке шупљег ребрастог стабла. Листови су наизменични, најчешће вишеструко перасто дељени, са развијеним лисним рукавцем који обухвата стабљику. Цвасти су углавом сложени штитови. Ако постоје брактеје у основи сложеног штита, називају се инволукрум, а брактеје у основи простог штита — инволуцелум. Цветови су ситни, актиноморфни. петочлани, чашице је са ситним листићима и хорипеталне, актиноморфне крунице. Цветови имају 5 прашника и синкарпан гинецеум. Плодови су шизокарпијуми који се, након сазревања цепају на по две орашице, извесно време везане за рачваст, кончаст карпофор. Анатомија плода је значајна у одређивању припадника породице.^[3]

Већина припадника ове породице има унутрашње канале са етарским уљима, кумаринима и фурокумаринима; зато тек када се делови ових биљака смрве, осећа се својствен мирис.

Распрострањење

Штитаре су скоро космополитског распрострањења. Највише врста има у земљама са умереном и суптропском климом северне хемисфере.

Значај

Неке од врста користе се као поврће, (мрква — Daucus carota), као зачини (ким — Carum carvi, мирођија — Anethum graveolens, целер — Apium graveolens) или као лековите биљке (коморач — Foeniculum vulgare или ангелика — Angelica archangelica).^[4]

Одабрани родови

Референце

1. Николић, Љиљана; Џигурски, Дејан; Бранка Љевнаић-Машић. „Практикум из ботанике” (PDF). Нови Сад: Универзитет у Новом Саду Пољопривредни факултет. стр. 51.
2. „Apiaceae”. БиоРас. Архивирано из оригинала 01. 03. 2021. г. Приступљено 11. 01. 2020.
3. Jанчић Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
4. Јанчић Р, Стојановић Д: Економска ботаника, корисне биљке и њихови производи, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

Литература

-{

• Apiaceae. 2011. Utah State University Intermountain Herbarium. 20 October 2011. https://web.archive.org/web/20120613042056/http://herbarium.usu.edu/taxa/apiaceae.htm
• Constance, L. (1971). „History of the classification of Umbelliferae (Apiaceae).” in Heywood, V. H. [ed.], The biology and chemistry of the Umbelliferae, 1—11. Academic Press, London.
• Cronquist, A. (1968). The Evolution and Classification of Flowering Plants. Boston: Houghton Mifflin.
• French, D. H. (1971). „Ethnobotany of the Umbelliferae.” in Heywood, V. H. [ed.], The biology and chemistry of the Umbelliferae, 385—412. Academic Press, London.
• Hegnauer, R. (1971) „Chemical Patterns and Relationships of Umbelliferae.” in Heywood, V. H. [ed.], The biology and chemistry of the Umbelliferae, 267—277. Academic Press, London.
• Heywood, V. H. (1971). „Systematic survey of Old World Umbelliferae.” in Heywood, V. H. [ed.], The biology and chemistry of the Umbelliferae, 31—41. Academic Press, London.
• Judd, W. S. et al. (1999). Plant Systematics: A Phylogenetic Approach. Sunderland, MA: Sinauer Associates, Inc.
• Plunkett, G. M. and S. R. Downie (1999). „Major lineages within Apiaceae subfamily Apioideae: a comparison of chloroplast restriction site and DNA sequence data.” American Journal of Botany, 86, 1014—1026.
• Plunkett, G. M., D. E. Soltis, and P. S. Soltis (1996). „Higher Level Relationships of Apiales (Apiaceae and Araliaceae) Based on Phylogenetic Analysis of rbcL Sequences.” Botanical Society of America, 83 (4), 499—515.
• Plunkett, G. M., D. E. Soltis, and P. S. Soltis (1996). „Evolutionary Patters in Apiaceae: Inferences Based on matK Sequence Data.” American Society of Plant Taxonomists, 21 (4), 477—495.

}-

Спољашње везе