У зоологији постоји конвенција да се научни називи породица завршавају на . За разлику од зоологије у ботаници имена породица се завршавају на . Непосредно изнад породице налази се натпородица (лат.), а испод ње је потпородица (лат.).[2] У зоологији постоји и посебан ниво група-породица.[3]
Имена породица често се изводе из имена нарочито познатог рода те породице, али и из морфолошких особина одређене породице. Овај термин је 1689. године у ботаници увео Пјер Мањол. Код Карла Линеа се овај ниво називао Природни ред (лат.) који је касније био замењен именом породица.[4].
Оно што припада фамилији — или ако се описана фамилија уопште треба признати — предлажу и одређују таксономисти практичари. Не постоје строга правила за описивање или препознавање фамилије, али се код биљака могу окарактерисати на основу вегетативних и репродуктивних особина биљних врста. Таксономисти често заузимају различите ставове о описима и можда неко време не постоји широки консензус у научној заједници. Објављивање нових података и мишљења често омогућава прилагођавања и консензус.
Именовање породица је кодификовано од стране разних међународних тела користећи следеће суфиксе:
У гљивичној, алгалној и ботаничкој номенклатури, породична имена биљака, гљивица и алги завршавају суфиксом „-aceae”, осим малог броја историјских, али широко коришћених имена, укључујући Compositae и Gramineae.[5][6]
У зоолошкој номенклатури породична имена животиња завршавају се суфиксом „-idae”.[7]
Таксономски термин familia први је употребио француски ботаничар Пјер Магнол у свом Prodromus historiae generalis plantarum, in quo familiae plantarum per tabulas disponuntur (1689) где је седамдесет и шест група биљака које је препознао у својим табелама назвао фамилијама (familiae). Концепт ранга у то време још није био сређен, а у предговору Prodromus Магнол је говорио о уједињењу својих породица у веће genera, што је далеко од начина на који се тај термин користи данас.
Карл Лине је користио реч familia у својој Philosophia botanica (1751) да означи главне групе биљака: дрвеће[8], биље, папрати, палме и тако даље. Овај термин је користио само у морфолошком делу књиге, говорећи о вегетативним и генеративним органима биљака.
Касније, у француским ботаничким публикацијама, од Мишел Адансоновог рада Familles naturelles des plantes[9] (1763) и све до краја 19. века, реч famille је коришћена као француски еквивалент латинском ordo (или ordo naturalis).
У зоологији, породицу као средњу позицију између реда и рода увео је Пјер Андре Латреј у својој књизи Précis des caractères génériques des insectes, disposés dans un ordre naturel (1796). Он је користио фамилије (неке од којих нису именоване) у неким, али не у свим својим редовима „инсеката“ (који су тада укључивали све чланконошце).
У делима из деветнаестог века, као што су Prodromus[10][11]Августина Пирамуса де Кандоле и Genera Plantarum[12][13]Џорџа Бентама и Џозефа Далтона Хукера, ова реч ordo се користила за оно што сада има ранг породица.
Фамилије се могу користити за еволуциона, палеонтолошка и генетичка истраживања, јер су стабилније од нижих таксономских нивоа као што су родови и врсте.[14][15]
J. McNeill et al. (2006): International Code of Botanical Nomenclature (Vienna Code). Regnum Vegetabile, 146. Koeltz Scientific Books, Königstein. 978-3-906166-48-3. Online Version (engl.), Приступљено 27. 4. 2013.
International Commission on Zoological Nomenclature (1999). „Article 29.2. Suffixes for family-group names”. International Code of Zoological Nomenclature (Fourth изд.). International Trust for Zoological Nomenclature, XXIX. стр.306. Архивирано из оригинала 9. 11. 2004. г.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Једна или више претходних реченицаукључује текст из публикације која је сада у јавном власништву:Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Adanson, Michel”. (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр.183.
Croizat, Leon (јануар 1945). „History and Nomenclature of the Higher Units of Classification”. Bulletin of the Torrey Botanical Club. 72 (1): 52—75. JSTOR2481265. doi:10.2307/2481265.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Benton, Michael J. 2005. Vertebrate Palaeontology, 3rd ed. Oxford: Blackwell Publishing. 978-0-632-05637-8
Brummitt, R.K., and C.E. Powell. 1992. Authors of Plant Names. Royal Botanic Gardens, Kew. 0-947643-44-3
Gaffney, Eugene S., and Peter A. Meylan. 1988. "A phylogeny of turtles". In M.J. Benton (ed.), The Phylogeny and Classification of the Tetrapods, Volume 1: Amphibians, Reptiles, Birds, 157–219. Oxford: Clarendon Press.
Haris Abba Kabara. 2001. Karmos hand book for botanical names.
Lambert, David. 1990. Dinosaur Data Book. Oxford: Facts on File & British Museum (Natural History). 0-8160-2431-6
McKenna, Malcolm C., and Susan K. Bell (editors). 1997. Classification of Mammals Above the Species Level. New York: Columbia University Press. 0-231-11013-8
Milner, Andrew. 1988. "The relationships and origin of living amphibians". In M.J. Benton (ed.), The Phylogeny and Classification of the Tetrapods, Volume 1: Amphibians, Reptiles, Birds, 59–102. Oxford: Clarendon Press.
Novacek, Michael J. „The skull of leptictid insectivorans and the higher-level classification of eutherian mammals”. Bulletin of the American Museum of Natural History. 183. 1986.: 1–112.
Sereno, Paul C. „Phylogeny of the bird-hipped dinosaurs (Order Ornithischia)”. National Geographic Research. 2. 1986.: 234–56.
Willis, K.J., and J.C. McElwain. 2002. The Evolution of Plants. Oxford University Press. 0-19-850065-3
Chase, M.W.; Reveal, J.L. (2009), „A phylogenetic classification of the land plants to accompany APG III”, Botanical Journal of the Linnean Society, 161 (2): 122—127, doi:10.1111/j.1095-8339.2009.01002.x
Euzéby, J. P. (1997). „List of Bacterial Names with Standing in Nomenclature: a folder available on the Internet (13 Dec. 2007 version)”. International Journal of Systematic and Evolutionary Microbiology. 47 (2): 590—592. PMID9103655. doi:10.1099/00207713-47-2-590.
Kluge, N.J. (1999). „A system of alternative nomenclatures of supra-species taxa. Linnaean and post-Linnaean principles of systematics”. Entomological Review. 79 (2): 133—147.
Kluge, N.J. (2010). „Circumscriptional names of higher taxa in Hexapoda”. Bionomina. 1 (1): 15—55. doi:10.11646/bionomina.1.1.3.
Schuh, Randall T. and Andrew V. Z. Brower. 2009. Biological Systematics: Principles and Applications, 2nd edn.978-0-8014-4799-0
