Remove ads
Црни талас је назив за појаву на југословенској културној и политичкој сцени у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. века (од око 1958. до 1973).[1] Везује се за остварења појединих режисера, сценариста и књижевника тог доба, који су од стране власти окарактерисани као критичари званичног комунистичког поретка и друштва.[2] Представници власти су ова остварења назвали црним таласом.[3] У црни талас на филму углавном спадају остварења Новог југословенског филма (1961−1972) која су од стране власти проглашена неподобним.[3]
Remove ads
„Табу теме које је патентирао Брозов систем по угледу на комунистичку сабраћу о којима се ништа релативистички није смело рећи, биле су, пре свега сам вођа, а потом револуција, самоуправљање, братство и јединство, секс, војска“.[3]
Остварења црног таласа су најчешће критика социјалистичког друштва, идеологије, односно тадашњих власти и њиховог приказа у јавности. Као покрет, црни талас је представљао супротност представницима званичног социјалистичког културног естетизма који су стварност осликавали кроз приказе општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва.[4] Супротно идеолошком приказу југословенске стварности, црни талас се бави темама из свакодневног живота обичног малог човека.[5][6] Једна од главних карактеристика црног таласа је реализам, односно приказ стварности живота онаквим какав јесте, насупрот претерано улепшаној, пропагандној и идеолошкој стварности.[7]
Remove ads
Шездесетих година су у европској кинематографији постојали слични покрети попут француског „новог таласа”, енглеског и немачког „младог филма”, те румунског „новог филма”.[8] Прва југословенска цензорска комисија је основана 1945. године.[3] Године 1968. су одржане Студентске демонстрације.[6]
Комисија Председништва Савеза комуниста Југославије је 27. октобра 1969. одржала сједницу на којој је разматран материјал Радне групе за филм „Стање и проблеми у југословенској кинематографији”, а на којој је донесен закључак да поједини југословенски филмови и други видови умјетности, имају тенденцију деградације револуције и њених тековина.[9]
У Новом Саду је 5. јула 1971. одржана велика јавна дискусија о филму Мистерије организма, на којој је критикован приказ Стаљина у овом филму, као и бојазан да би и Јосип Броз могао да буде предмет критичког приказа.[6] Године 1973. долази до забране црног таласа и до настанка такозваног „црвеног таласа”.[10] У филмове црвеног таласа који су били потпуна супротност филмовима црног таласа, спадају: Битка на Неретви (1969), Валтер брани Сарајево (1971), Сутјеска (1973), Ужичка република (1974), Партизани (1974), Доктор Младен (1975), Црвена земља (1975), Партизанска ескадрила (1979), Велики транспорт (1983) и други.[10]
Remove ads
Најзначајнији представници црног таласа кроз филмска остварења су режисери: Александар Петровић, Живојин Павловић, Ђорђе Кадијевић, Душан Макавејев, Мића Поповић, Желимир Жилник, Лазар Стојановић, Љубиша Козомара, Гордан Михић, Војислав Кокан Ракоњац, Јован Јовановић и други.[2][3][11]
Значајнији представници црног таласа у књижевности су: Мирко Ковач, Драгослав Михаиловић, Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић, Богдан Тирнанић и други.[4]
Душан Макавејев се сматра вођом филмских стваралаца Црног таласа.[12] Његов најуспешнији филм била је политичка сатира из 1971. Мистерије организма, коју је режирао и написао. Филм је забрањен, а Макавејев је побегао из земље, не радећи тамо све до 1988. Снимио је Слатки филм у Канади, Холандији и Француској.
Александар „Саша“ Петровић био је још једна од најзначајнијих личности југословенског црног таласа. Покрет је учинио познатим у Југославији и иностранству. Два његова дела била су номинована за Оскара за најбољи филм на страном језику: Три 1966. и Скупљачи перја 1967. године.[13]
Рани радови Желимира Жилника (1969) показали су главне тенденције Југословенског црног таласа: необичне форме, полемичке методе, друштвено-критичке бриге, опозициону идеологију и фаталистичко финале. Истовремено, то је подстакло писца и новинара Владимира Јовичића (који је инсистирао на ставу традиционалне комунистичке партије) да напише чланак „Црни талас у нашем филму", објављен у Борби 19. 3. августа 1969. који је сковао сам појам „Црни талас“. Овим филмом и овим чланком почео је званични контранапад на Југословенски црни талас.[14]
Иако су најбољи редитељи и филмови црног таласа били српски, у том процесу учествовала је и хрватска кинематографија. Најважнији класик црног таласа из Хрватске су Лисице (1969, Крсто Папић),[14] први уметнички производ који приказује тајне раскида између Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина 1948. године.
Remove ads
Талас је један од најуспешнијих и међународно признатих кинематографских покрета југоисточне Европе, поред румунског новог таласа из 2000-их. Филмови су освојили мноштво међународних признања, укључујући Златног медведа, Сребрног медведа за најбољу режију, Гран при у Кану, шест номинација за Златну палму у Кану и четири номинације за Оскара за најбољи међународни играни филм, а успех се наставља кроз режисерe који су изашли из таласа, укључујући две награде Златне палме 1980-их и 1990-их. Данас се неколико филмова сматра класицима светске кинематографије и објављени су као део утицајних колекција као што је Criterion Collection у Сједињеним Државама.
Remove ads
У Југославији је од 1945. до краја 1973. произведен 431 филм, од којих је између 30 и 40 насталих у периоду између 1963. до 1973. стављено у „бункер” или нису „одобрени за јавно приказивање”.[3]
- У планинама Југославије (Абрам Рум 1946) забрањен након резолуције информбироа, након чега одлази у бункер[15].
- Велики митинг (Валтер Нојгебауер 1951)
- Српски порно-филм (око 1953)
- Шолаја (филм) (Војислав Нановић, 1955)
- Парада (филм из 1962) (Душан Макавејев, 1962) је забрањен, након чега су из њега избачена два кадра.[3]
- Град (филм) (Кокан Ракоњац, Марко Бабац и Живојин Павловић, 1963) је одлуком суда у Сарајеву забрањен, при чему је наређено да се сви примјерци филма униште.[3] Филм је одлуком суда у Сарајеву ослобођен тек 1990.[3]
- Повратак (Живојин Павловић, 1966) је 1968. одобрен за јавно приказивање, након што је проширен додатним сценама.[3]
- Невиност без заштите (Душан Макавејев, 1968) је имао проблеме са цензорима јер је главни глумац личио на Јосипа Броза.[3]
- Свети песак (Мирослав Мика Антић, 1968) је забрањен.[3]
- Рани радови (Желимир Жилник, 1969) је од стране цензуре одобрен за јавно приказивање 8. марта 1969, а под оптужбом „узнемиравања југословенске јавности” био на судском процесу који је почео 23. јуна 1969.[6] Филм је првобитно забрањен, а тек 1982. одобрен за јавно приказивање.[3]
- Пластични Исус (Лазар Стојановић, 1971) је заплењен и бункерисан 1972, забрањен 1973, а режисер Лазар Стојановић је ухапшен 6. новембра 1972. и 1973. осуђен на три године затвора.[3][6] Након афере Пластични Исус, режисер Александар Саша Петровић је избачен са Факултета драмских уметности у Београду, а убрзо по томе се преселио у Париз.[3]
- Мистерије организма (Душан Макавејев, 1971) је 1971. од стране цензуре одобрен за јавно приказивање, а Републичка комисија за преглед филмова СР Србије је 10. маја 1971. издала „Решење о давању одобрења за јавно приказивање филма” бр. 03-642-45.[6] Међутим, Јавно тужилаштво СР Србије је 19. јула 1971. послало допис Републичкој комисији за преглед филмова, којим је јавни тужилац, на основу члана 15. Закона о јавном тужилаштву, обуставио извршење Решења од 10. маја 1971, чиме је поништено раније одобрење за јавно приказивање филма.[6] Филм је у Југославији први пут јавно приказан 1986, када је са њега скинута забрана из 1971.[6]
- Млад и здрав као ружа (Јован Јовановић, 1971). Филм је након снимања приказан само два пута: на Фестивалу у Пули и у Студентском културном центру у Београду, након чега му се губи сваки траг, иако никада није званично забрањен. Прва следећа јавна пројекција филма уследила је 35 година након снимања, у оквиру ФЕСТ-а 2006.
Remove ads
Филм
Значајнија остварења у области филма су:
- Двоје (Александар Петровић, 1961)[2]
- Чудна девојка, (Јован Живановић, 1962)[7]
- Парада (филм из 1962), (Душан Макавејев, 1962)[3]
- Дани (филм) (Александар Петровић, 1963)[2]
- Човек из храстове шуме (Мића Поповић, 1963)[7]
- Град (филм), (Кокан Ракоњац, Марко Бабац и Живојин Павловић, 1963)[3]
- Три (филм) (Александар Петровић, 1965)
- Човек није тица (Душан Макавејев, 1965)[2]
- Непријатељ (Живојин Павловић, 1965)[7]
- Повратак (Живојин Павловић, 1966)[3][7]
- Рој (филм) (Мића Поповић, 1966)[7]
- Скупљачи перја (Александар Петровић, 1967)[2]
- Буђење пацова, (Живојин Павловић, 1967)[3]
- Кад будем мртав и бео, (Живојин Павловић, 1967)[3]
- Празник (филм из 1967), (Ђорђе Кадијевић, 1967)[7]
- Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (Душан Макавејев, 1967)[2]
- Јутро (филм), (Младомир Пуриша Ђорђевић, 1967)[16]
- Поход (филм) (Ђорђе Кадијевић, 1968)
- Биће скоро пропаст света (Александар Петровић, 1968)[2]
- Невиност без заштите (Душан Макавејев, 1968)[2]
- Незапослени људи (документарни филм, Желимир Жилник, 1968)[2]
- Делије (филм) (Мића Поповић, 1968)[7]
- Узрок смрти не помињати (Јован Живановић, 1968)[7]
- Подне, (Младомир Пуриша Ђорђевић, 1968)[3]
- Свети песак, (Мирослав Мика Антић, 1968)[3]
- Заседа (филм из 1969), (Живојин Павловић, 1969)[3]
- Рани радови (Желимир Жилник, 1969)[2]
- Вране (филм) (Љубиша Козомара и Гордан Михић, 1969)[3]
- Доручак са ђаволом, (Мирослав Мика Антић, 1969)[3]
- Црвено класје (Живојин Павловић, 1970)[3]
- Мистерије организма (Душан Макавејев, 1971)[2]
- Пластични Исус, (Лазар Стојановић, 1971)[2]
- Црни филм, (Желимир Жилник, 1971)[3]
- Млад и здрав као ружа, (Јован Јовановић, 1971)[3]
- Слани кикирики, (1971)[3]
- Улога моје породице у светској револуцији, (Бато Ченгић, 1971)[3]
- Недостаје ми Соња Хени, (Карпо Аћимовић Година, 1972)[3]
- Мајстор и Маргарита (филм) (Александар Петровић, 1972)[2]
- И Бог створи кафанску певачицу, (Јован Живановић, 1972)[7]
- Црвени удар, (Предраг Голубовић, 1974)[2]
- Хајка (филм), (Живојин Павловић, 1977)
- На путу за Катангу, (Живојин Павловић, 1987)
Књижевност
- Губилиште, (Мирко Ковач, 1962)
- Мемоари jедног макроа, (Ласло Вегел, 1967)
- Кад су цветале тикве, (Драгослав Михаиловић, 1968)[4]
- Мемоари Пере богаља, (Слободан Селенић, 1968)[4]
- Писмо/Глава, (Слободан Селенић, 1970)[4]
- Црвени краљ (Иван Ивановић, 1972)
Remove ads
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
Remove ads