Црни талас

From Wikipedia, the free encyclopedia

Црни талас

Црни талас је назив за појаву на југословенској културној и политичкој сцени у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. века (од око 1958. до 1973).[1] Везује се за остварења појединих режисера, сценариста и књижевника тог доба, који су од стране власти окарактерисани као критичари званичног комунистичког поретка и друштва.[2] Представници власти су ова остварења назвали црним таласом.[3] У црни талас на филму углавном спадају остварења Новог југословенског филма (1961−1972) која су од стране власти проглашена неподобним.[3]

Обележја

„Табу теме које је патентирао Брозов систем по угледу на комунистичку сабраћу о којима се ништа релативистички није смело рећи, биле су, пре свега сам вођа, а потом револуција, самоуправљање, братство и јединство, секс, војска“.[3]

Остварења црног таласа су најчешће критика социјалистичког друштва, идеологије, односно тадашњих власти и њиховог приказа у јавности. Као покрет, црни талас је представљао супротност представницима званичног социјалистичког културног естетизма који су стварност осликавали кроз приказе општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва.[4] Супротно идеолошком приказу југословенске стварности, црни талас се бави темама из свакодневног живота обичног малог човека.[5][6] Једна од главних карактеристика црног таласа је реализам, односно приказ стварности живота онаквим какав јесте, насупрот претерано улепшаној, пропагандној и идеолошкој стварности.[7]

Историја

Шездесетих година су у европској кинематографији постојали слични покрети попут француског „новог таласа”, енглеског и немачког „младог филма”, те румунског „новог филма”.[8] Прва југословенска цензорска комисија је основана 1945. године.[3] Године 1968. су одржане Студентске демонстрације.[6]

Комисија Председништва Савеза комуниста Југославије је 27. октобра 1969. одржала сједницу на којој је разматран материјал Радне групе за филм „Стање и проблеми у југословенској кинематографији”, а на којој је донесен закључак да поједини југословенски филмови и други видови умјетности, имају тенденцију деградације револуције и њених тековина.[9]

У Новом Саду је 5. јула 1971. одржана велика јавна дискусија о филму Мистерије организма, на којој је критикован приказ Стаљина у овом филму, као и бојазан да би и Јосип Броз могао да буде предмет критичког приказа.[6] Године 1973. долази до забране црног таласа и до настанка такозваног „црвеног таласа”.[10] У филмове црвеног таласа који су били потпуна супротност филмовима црног таласа, спадају: Битка на Неретви (1969), Валтер брани Сарајево (1971), Сутјеска (1973), Ужичка република (1974), Партизани (1974), Доктор Младен (1975), Црвена земља (1975), Партизанска ескадрила (1979), Велики транспорт (1983) и други.[10]

Представници

Најзначајнији представници црног таласа кроз филмска остварења су режисери: Александар Петровић, Живојин Павловић, Ђорђе Кадијевић, Душан Макавејев, Мића Поповић, Желимир Жилник, Лазар Стојановић, Љубиша Козомара, Гордан Михић, Војислав Кокан Ракоњац, Јован Јовановић и други.[2][3][11]

Значајнији представници црног таласа у књижевности су: Мирко Ковач, Драгослав Михаиловић, Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић, Богдан Тирнанић и други.[4]

Значајни појединци и филмови

Душан Макавејев се сматра вођом филмских стваралаца Црног таласа.[12] Његов најуспешнији филм била је политичка сатира из 1971. Мистерије организма, коју је режирао и написао. Филм је забрањен, а Макавејев је побегао из земље, не радећи тамо све до 1988. Снимио је Слатки филм у Канади, Холандији и Француској.

Александар „Саша“ Петровић био је још једна од најзначајнијих личности југословенског црног таласа. Покрет је учинио познатим у Југославији и иностранству. Два његова дела била су номинована за Оскара за најбољи филм на страном језику: Три 1966. и Скупљачи перја 1967. године.[13]

Рани радови Желимира Жилника (1969) показали су главне тенденције Југословенског црног таласа: необичне форме, полемичке методе, друштвено-критичке бриге, опозициону идеологију и фаталистичко финале. Истовремено, то је подстакло писца и новинара Владимира Јовичића (који је инсистирао на ставу традиционалне комунистичке партије) да напише чланак „Црни талас у нашем филму", објављен у Борби 19. 3. августа 1969. који је сковао сам појам „Црни талас“. Овим филмом и овим чланком почео је званични контранапад на Југословенски црни талас.[14]

Иако су најбољи редитељи и филмови црног таласа били српски, у том процесу учествовала је и хрватска кинематографија. Најважнији класик црног таласа из Хрватске су Лисице (1969, Крсто Папић),[14] први уметнички производ који приказује тајне раскида између Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина 1948. године.

Признања и наслеђе

Талас је један од најуспешнијих и међународно признатих кинематографских покрета југоисточне Европе, поред румунског новог таласа из 2000-их. Филмови су освојили мноштво међународних признања, укључујући Златног медведа, Сребрног медведа за најбољу режију, Гран при у Кану, шест номинација за Златну палму у Кану и четири номинације за Оскара за најбољи међународни играни филм, а успех се наставља кроз режисерe који су изашли из таласа, укључујући две награде Златне палме 1980-их и 1990-их. Данас се неколико филмова сматра класицима светске кинематографије и објављени су као део утицајних колекција као што је Criterion Collection у Сједињеним Државама.

Цензуре и забране

У Југославији је од 1945. до краја 1973. произведен 431 филм, од којих је између 30 и 40 насталих у периоду између 1963. до 1973. стављено у „бункер” или нису „одобрени за јавно приказивање”.[3]

Остварења

Филм

Значајнија остварења у области филма су:

Књижевност

Референце

Литература

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.